Pod pritiskom savesti
Telo Nebojše Simeunovića (63), istražnog sudije Beogradskog okružnog suda izvađeno je u prošlu nedelju, 3. decembra, iz reke nedaleko od ušća Save u Dunav
Leš
su primetili, kako to obično biva, pecaroši i odmah obavestili policiju
koja je ubrzo stigla. Dok su vadili telo iz vode policajci su imali utisak
da je reč o mlađem čoveku, ali su nešto kasnije shvatili da su pogrešili
u proceni. O tome su obavestili šefa dežurne službe Gradskog SUP-a koji
je pozvao istražnog sudiju Okružnog suda Branka Todića ne bi li
eventualno prepoznao nestalog kolegu što je Todić i učinio. Prema
takozvanom policijskom uviđaju na licu mesta, Simeunović je na sebi imao
istu onu odeću koju je nosio u vreme kad je nestao, odnosno 7. novembra.
Časovnik na njegovoj ruci marke "seiko" zaustavljen je 20.
novembra u 6 časova, ali ne mora da znači da je od tog trenutka bio u
vodi, što najviše zavisi od toga da li je sat vodootporan.
Budući da su za celovit i validan izveštaj neophodne histološke i toksihološke analize kako bi se eventualno otklonile sumnje u naoko neprimetne uzroke smrti (trovanje na primer), obdukcioni protokol treba očekivati za petnaestak dana. Najvažniji detalj, bez sumnje, biće nalaz koliko je dugo telo bilo u vodi i kad je nastupila smrt, odnosno kada je srce prestalo da kuca. Prema poslednjoj informaciji Instituta za sudsku medicinu, na telu Nebojše Simeunovića nema ni spoljašnih ni unutrašnjih povreda. Moguće je da je leš sve vreme bio u vodi.
ODBIJANJE POSLUŠNOSTI: Ono što najviše pobuđuje pažnju javnosti povodom najpre nestanka, a potom smrti Nebojše Simeunovića jeste odgovor na pitanje: da li je ubijen ili je reč o nesrećnom slučaju, odnosno samoubistvu. Na telu, navodno, nije bilo vidljivih povreda. Indikativno je, međutim, da su nekoliko dana posle Simeunovićevog nestanka počele da se raspredaju priče da je digao ruku na sebe jer je bio "bolešljiv, star, i bez banke u džepu", što inače nije bilo potpuno tačno, ali je više nego žalosno: U njegovom vodom natopljenom novčaniku u većoj pregradi za novac bila je uredno složena novčanica od 5, a u manjem predgratku (u koji se obično stavljaju pare zlu ne trebale) bilo je ravno 130 dinara.
Sve postaje jasno ako se zna da je Simeunović bio oličenje poštenja i nekorumpiranosti, što je uglavnom strano mnogima u pravosuđu. Govorkanja o Simeunovićevim nevoljama poticala su uglavnom iz Palate pravde u kojoj je on bio istražni sudija više od 20 godina. Kao da je nekom bilo stalo da se stvori slika o samoubistvu i zaboravi ključni događaj od 3. oktobra kad je Simeunović kao dežurni istražni sudija odbio da prihvati predlog Okružnog tužilaštva i izda poternicu, nalog za hapšenje, i odredi pritvor za čelnike DOS-a Nebojšu Čovića, Borisa Tadića i kompletni štrajkački odbor kolubarskih rudara zbog sumnje da su počinili sabotažu. To je, inače, veoma teško krivično delo za koje je zakon SRJ predvideo najtežu vremensku kaznu do 15 godina zatvora.
Zanimljivo je da se policija nije oglasila nijednom za 25 dana od Simeunovićevog nestanka do otkrivanja leša, izuzev saopštenjem da se za sudijom traga. Pouzdano se međutim zna da je Simeunoviću zbog odbijanja da prihvati predlog tužilaštva bilo prećeno. Ne treba zaboraviti da se sve to događalo u vreme sada već bivše vlasti i da je Simeunovića posle okončanog dežurstva i dolaska u stan u kome je bila i njegova sestra Jelica neko telefonom nazvao i tražio objašnjenje za odbijanje predloga tužilaštva, "kad je to bilo naloženo iz vrha države". Nepoznati sagovornik zvao je sa terena Kolubarskih rudnika koji su vrveli od policije i pripadnika državne bezbednosti pristiglih da uguše štrajk. Simeunović, međutim, nikome nije rekao ko ga je zvao ali je bio vidno zabrinut. Svom prijatelju koji ga je pitao šta se događa odgovorio je: " Noćas sam krv propljuvao, pritisla me policija... Ali, da ti ne pričam ništa, imaš decu." Tajnu je očigledno, odneo sa sobom.
OPASAN SVEDOK: Ali zašto bi neko odlučio da ukloni Simeunovića? Evo zašto, objašnjavaju neki advokati, inače bivše sudije. Zna se da je u protekloj deceniji državna bezbednost, čiji je prevashodni posao bio zaštita režima, imala pod svojom kontrolom i pravosuđe, posebno tužilaštvo i istražne sudije, tako da su se ishodi nekih osetljivih istraga završavali onako kako je bilo preporučeno tobože "u interesu države" odnosno vrhuške vlasti, policije i državne bezbednosti. Često umešane u najprljavije poslove. Uzgred Simeunović je vodio istragu povodom ubistva ministra policije Radovana Stojčića Badže, Pavla Bulatovića, ministra odbrane, bio je dežuran kad je uhapšen osnivač JUL-a Nenad Đorđević, kao i kad su štrajkovali kolubarski rudari. Tokom istrage sudija je, hteo ne hteo, dolazio do mnogih saznanja o kojima je valjalo ćutati, pre svega zbog lične bezbednosti, što je većina istražnih sudija i činila. I sad se dogodilo neočekivano: Simeunović nije hteo da prihvati zahtev tužilaštva uprkos insistiranju policijskih i tužilačkih glavešina. Odbio je poslušnost da postupi mimo zakona i nedužne strpa u zatvor. Samim tim postao je nepouzdan i opasan za mnoge ljude iz sad već bivšeg režima, budući da je mnogo znao i eventualno mogao da bude potencijalni svedok u nekim predstojećim neminovnim sudskim procesima. A očekuje se da će zbog počinjenih krivičnih dela na optuženičku klupu uskoro sesti mnogi do juče nedodirljivi. Sve u svemu, ne bi bilo čudno da preostali čuvari nekadašnjih vlastodržaca još deluju ispod žita, zaključuju sagovornici "Vremena".
Jovan Dulović
