Vreme broj 518, 07. decembar 2000.

Novinar "Vremena" je skupa sa dvadeset kolega iz istočnoevropskih zemalja pozvan na informativni razgovor u sedište londonske policije

Britanci su, kako sami stalno ponavljaju, opsednuti kriminalom. Crna hronika je praktično najvažnija rubrika ne samo londonskih tabloida, poput "Sana" i "Dejli Telegrafa", već i ozbiljnih listova kao što su "Gardijan" ili "Tajms". Gde god da mrdnete u Londonu, možete biti sigurni da je vaša slika na bar jednom monitoru nekog obezbeđenja. Kamere su svuda: u vagonima i na stanicama metroa snima vas Londonski gradski transport, na putevima policijske kamere snimaju saobraćajne prekršioce, praktično svaka poslovna zgrada, robna kuća, pa i bolja prodavnica imaju sopstvene sisteme televizijske prismotre, a kamere vas gledaju i sa ulaza mnogih stambenih zgrada. Neko je izračunao da prosečan stanovnik britanske prestonice u toku jednog dana prođe pored 700 kamera. Svuda su natpisi koji upozoravaju na provalnike i džeparoše. Neopisiva gužva na ulicama centralnog Londona za secikese je pravi raj. Zato se u nekim pabovima za jednog uhvaćenog džeparoša nudi nagrada od pet besplatnih pića. Inače, ulaz u "ugostiteljske objekte" u Londonu zabranjen je svakom ko nosi nekakva navijačka obeležja.

Kad se sve ovo ima na umu, nije čudno da je baš u Londonu od 30. novembra od 3. decembra, u prostorijama Fridom foruma održan seminar o kriminalističkom novinarstvu u organizaciji Britanske asocijacije za centralnu i istočnu Evropu i Gardijan fondacije. Učestvovali su dvadeset jedan novinar i urednik iz 11 zemalja tranzicije. Jugoslaviju su predstavljali novinari "Blica", "NIN-a" i "Vremena". Osnovna zamisao organizatora seminara bila je da istočnoevropskim novinarima prenesu britanska iskustva u odnosima između policije i sudstva sa jedne strane i javnosti i medija sa druge.

Opsesija Britanaca kirminalom je velikim delom opravdana, jer samo na području Londona policijski statističari registruju čak pet miliona kriminalnih prestupa godišnje. Ubedljivo je najviše provala i krađa automobila. Prema rezultatima "Britanskog pregleda zločina", nezavisnog istraživanja koje se sprovodi svake druge godine, na svaki registrovani prestup desi se još tri neregistrovana.

Profesor Majk Haf, vođa ovog istraživačkog projekta, ukazao je učesnicima seminara na jednu zanimljivu pojavu. Stopa kriminaliteta u Britaniji rasla je konstantno od prvih decenija dvadesetog veka za pet-šest procenata godišnje. U poslednjih pet godina, međutim, stopa kriminaliteta opada. To se objašnjava upravo pojačanim merama obezbeđenja, ali i time što su osiguravajuće kuće povećale premije za automobile bez alarmnog sistema, pa su proizvođači automobila počeli da se takmiče ko će u svoj proizvod ugraditi bolji alram, ne bi li tako privukli kupce. Ipak, rezultati istraživanja profesora Hafa pokazuju da su Britanci i dalje ubeđeni da broj zločina raste. Za ovo su delimično krivi mediji, koji u borbi za rejting traže jednostavne i po pravilu loše vesti, ali i političari, kojima je kriminal tradicionalno najzgodnija predizborna tema.

Poslednjih nekoliko godina i londonska Metropoliten policija (jedna od 43 britanske relativno samostalne lokalne policijske fromacije, jer Britanija nema nacionalnu policiju) prati trendove i uviđa značaj javnog mnjenja, pa je razvila glomaznu mašineriju za odnose sa medijima. U pres odeljenju londonske policije zaposleno je sada čak 50 bivših novinara i stručnjaka za odnose s javnošću. Ranije su policijski protparoli po pravilu bili policajci. Sada je obaveza svake policijske stanice da o svakom zločinu odmah obavesti informativnu službu kako bi ova mogla blagovremeno da reaguje. U slučaju ubistva desetogodišnjeg Demilole Tejlora u ozloglašenom londonskom naselju Pekam, koji trenutno dominira naslovnim stranicama britanskih listova, pokazala se uspešnost takvog pristupa. Konferencija za novinare održana je samo sat i po posle samog događaja. Od tog trenutka policijski portaprol se obraća novinarima svakih 12 sati. Inače, odnedavno je svakom policajcu sa činom inspektora i višim (a od 26.000 londonskih policajaca takvih je 3.000) dozvoljeno da razgovara sa novinarima, a policija zasipa redakcije medija desetinama e-mail poruka dnevno. U skladu sa takvom politikom, Metropoliten policija je priredila prijem za novinare istočnoevropskih redakcija u Nju Skotland Jardu. Zaista je izgledalo nadrealno piti pivo u sedištu policije, pa makar i londonske.

Na prvi pogled sve ovo deluje impresivno, pogovo kad se uporedi sa iskustvima koja su izneli gosti iz Istočne Evrope. Ispostavilo se da je odnos policije prema novinarima od Estonije, preko Češke, Hrvatske i Mađarske, pa sve do Bugarske gotovo istovetan. Policija novinarima ne daje informacije koje traže, ili ih ne dostavlja blagovremeno, ne dozvoljava pristup mestima zločina, preti, čak ume i da im uputi po koji udarac. Istočnoevropski novinari obaveštavaju se o policijskim poslovima uglavnom preko neformalnih veza, iz izvora koji po pravilu žele da ostanu anonimni. Porazno, pogotovo kad se uporedi sa rečima Dejvida Venesa, zamenika šefa londonske policije, koji je učesnicima seminara izjavio da se ne oseća odgovornim ni državi ni političarima, već javnosti i zakonu. Predavači su uglavnom savetovali goste da svojim policijama prenesu ono što su čuli, a ovi im odgovarali da su nemoćni i da bi bilo bolje pozvati policajce iz zemalja tranzicije na jedan ovakav seminar.

A onda je, na samom kraju seminara, u susretu sa Stjuartom Tendlerom, kriminalističkim izveštačem "Tajmsa" i Nikom Hopkinsom, novinarom crne hronike "Gardijana", došlo do preokreta. Oni, istina, nisu rekli da ih policija bije ili im preti, ali su govorili kako nova politika odnosa s javnošću znači da policija brzo i iscrpno obaveštava samo o sopstvenim uspesima ili onome za šta zna de neće moći da sakrije. S druge strane, sada policijski medijski profesionalci mnogo veštije manipulišu novinarima. Hopkins je izneo primer septembarskih antiglobalističkih demonstracija u Pragu. Izvori londonske policije predviđali su, pokazalo se sasvim neosnovano, da će se demonstranti ponašati veoma nasilno. Bio je to pokušaj da se odvrate od učešća mnogobrojni Britanci koji su najavljivali odlazak u Prag. Istu taktiku policija je primenila i tokom nedavnih protesta u Londonu, održanih povodom povećanja cene goriva. Najavljujući preko medija da će oštro reagovati na svaki pokušaj remećenja reda, pokušavala je da smanji broj učesnika. Od stare prakse ostali su običaji da se prema novinarima ponaša izrazito neprijatno i da se jedine prave informacije mogu dobiti ako je novinar spreman da sa policajcima pije. Stjuart Tendler se požalio da su mu, kao novinaru "Tajmsa", lista koji je sedamdesetih godina otkrio veliku korupcionašku aferu u londonskoj policiji, dugo sva vrata bila zatvorena. Tendler je ispričao i priču o raciji Venesovih specijalaca na jedan londonski hotel u kojem je bila baza Irske republikanske armije. Policajci su tada ubili jednog pripadnika IRA-e. U Britaniji policija može da upotrebi oružje samo ukoliko je nečiji život ugrožen, pa su novinari pitali Venesa da li je ubijeni bio naoružan. On je odgovorio da je imao pištolj. Na pitanje gde je pištolj, Venes je odgovorio da ga njegovi ljudi još uvek traže. Istu priču je ponavljao i nekoliko sledećih dana, sve dok mu jedan novinar nije rekao: "Gospodine Venes, nema nikakvog pištolja. Taj čovek uopšte nije bio naoružan, je li tako?" "Tako je", odgovorio je pomoćnik komesara londonske policije, slegavši ramenima.

Zoran B. Nikolić

U jednoj sali, na petom spratu zgrade Nju Skotland Jarda, stoji stakleni akvarijum ispunjen zelenkastom tečnošću. U akvarijumu plivaju, malo smežurane, dve ljudske podlaktice sa šakama. Pre desetak godina jedan engleski višestruki ubica pobegao je iz Velike Britanije. Posle izvesnog vremena izvršio je samoubistvo u Nemačkoj. Nemačka policija je identifikovala samoubicu, ali je Skotland Jard, želeći da bude siguran da je ovaj opasan zločinac zaista mrtav, zatražio od Nemaca da u London pošalje otiske prstiju leša. Ubrzo je, na zaprepašćenje Britanaca, iz Nemačke poštom stigao oveći paket u kojem su bile uredno spakovane ruke pokojnog ubice. Sada se one čuvaju u muzeju zločina Skotland Jarda. Ovaj muzej koji postoji gotovo od osnivanja londonske policije 1829. godine nije otvoren za javnost, ali je učesnicima skupa o kriminalističkom novinarstvu omogućena poseta. Prva soba sadašnjeg muzeja, smeštenog u novom sedištu londonske kriminalističke policije, izgleda istovetno kao prostorija muzeja u prvobitnom Skotland Jardu. Prostorija je ispunjena stotinama pušaka, pištolja, lanaca, noževa šipki, sekira, užadi i ko zna čega sve ne. Svaki od ovih predmeta je korišćen kao oružje prilikom ubistva, ili nekog drugog teškog zločina. Ima tu i specijalnih naprava kao što je crni muški kišobran na sklapanje, koji kad se izvuče iz futrole izgleda kao debeo pendrek, a zapravo je skraćena sačmara. Tu je i nož skakavac koji može sečivo da izbaci na daljinu od nekoliko metara. "Najopasnije je kad ne znate sa čim imate posla", kaže kustos muzeja, krupan penzionisani policajac koji očigledno uživa u svom poslu.

Ima u muzeju i eksploziva, droga, falsifikata, ali kustos pokazuje samo ono najmorbidnije. Minđuše napravljene od dva tromesečna ljudska fetusa, na primer. Ipak, najviše mu se dopada priča o jednoj kadi, jednom šporetu i jednom loncu, koji su takođe muzejski eksponati. A priča ide ovako: negde osamdesetih godina stanar jednog potkrovlja u jednom londonskom predgrađu, po imenu Dejvid Nilsen, požalio se gazdi da mu se zapušila kanalizacija. Gazda je pozvao majstore, koji nikako nisu mogli da pronađu gde su se nakupile fekalije. Na kraju su začepljenje našli u bašti, u glavnoj odvodnoj cevi. Za oko im je zapalo šest komadića nečega za šta su odmah pomislili da je ljudsko meso. Njihove sumnje potvrdili su stručnjaci, koji su otkrili da se radi o ostacima više osoba. Policija se vratila na lice mesta da istraži slučaj. Dok je jedan od inspektora razgovarao sa Nilsenom, drugi je procunjao njegovim stanom. Na kraju je, takoreći slučajno, zavirio u lonac koji je stajao da šporetu i u njemu našao kuvanu ljudsku glavu. Ispostavilo se da je Nilsen, inače homoseksualac, od '78. do '83. godine u svome stanu ubio 15 mladića daveći ih kravatom. Nije ubijao svakog koga je doveo u stan, samo one koji prema njemu nisu bili dovoljno ljubazni. Po ubistvu bi živeo sa lešom desetak dana, oblačio ga i svlačio, posedao ga za sto i spavao sa njim u krevetu. Kada bi miris raspadanja postao prejak, Nilsen je u kadi skidao meso sa kostiju. Kosti je bacao u đubre, a sitno iskidane komade mesa gurao u klozetsku šolju. Iznutrice je ostavljao na tlu u bašti, gde bi ih za nekoliko sati odnele sitne životinje. Na kraju je glave kuvao satima i satima. Policajci su u muzej doneli i noževe koje je Nilsen koristio, čak i onih šest komadića ljudskog mesa. Lonac je još uvek na šporetu, poklopljen, a sve zajedno je zapečaćeno u staklenom boksu. Kustos muzeja kaže da je to iz zdravstvenih razloga i tvrdi da je lonac prazan.

prethodni sadržaj naredni