Prijatelju, prijatelju...
Najviše strepe bogataši iz bivših sovjetskih republika, ma gde se bili
Od dopisnika Bete iz Moskve, Praga i Budimpešte
Otmica
dečaka Azera zabeležana je u analima moskovske uprave za borbu protiv
organizovanog kriminala kao otmica najmađeg deteta. U trenutku kada se
desila ta strašna storija bilo mu je svega tri i po godine. Juna prošle
godine u vrtiću u kojem je bio dečak pojavio se mladić, ljubazno
objasnio vaspitačici da Azerovi mama i tata, čija je imena naveo, ne
mogu da ga preuzmu iz vrtića i da su njega zamolili da to učini umesto
njih. Desilo se da je vaspitačica poverovala i predala dete. Kada je
majka potom stigla u vrtić, nastala je panika i užas.
Otac, poznati biznismen azerbejdžanske dijaspore u Moskvi, rešio je da sve prijavi policiji, i ispostavilo se da je bio u pravu. Ubrzo je usledio kontakt – nepoznata osoba zatražila mu je telefonom da je isplati 50.000 dolara u zamenu za sina. Pristao je. Sastanak je bio dogovoren, samo se pokazalo da otimači nisu profesionalci – policija je otkrila "gnezdo". Dečaka su držali u jednom zapuštenom, prljavom, iznajmljenom stanu u Moskvi.
Posle srećnog trenutka susreta sa sinom, za oca je usledio šok u susretu sa otmičarima. Glavni organizator bio je njegov, kako je mislio, najbolji drug. Sa njim je svojevremeno išao u isti razred u Azerbejdžanu, zajedno su kovali plan o dolasku u Moskvu i o velikom biznisu.
Međutim, Azerovom ocu je krenulo, počeo je da zarađuje i širi posao, a njegovom "prijatelju" – ne. Kako je sam priznao, tako se rodila zla ideja – oteti dečaka, preuzeti deo novca. Saučesnika je našao lako. On je preuzeo ulogu otimača i pregovarača. Zajedno su uhapšeni i osuđeni, a u Rusiji se za otimanje maloletnika dobija od 5 do 10 godina zatvora.
Prema podacima moskovske policije, ove godine oteto je i oslobođeno 68 osoba, od kojih dvoje dece.
Otmica devojčice Juljke širila je ove godine paniku po ruskoj koloniji u Češkoj brzinom požara, jer je, pored ostalog, Juljka često ime, pa se u prvim trenucima nije znalo čije dete je oteto. Otac, biznismen, spremio je milionsku otkupninu, ali nije oklevao da odmah obavesti policiju koja je u uspešnoj akciji pronašla devojčicu.
Češki i slovački zakoni su do 1989. godine definisali krivično delo otmice isključivo u vezi sa otmicom deteta u okviru bračnih svađa i sudskih sporova oko razvoda. Do plišane revolucije bilo je u proseku po tri takve otmice godišnje.
Porast organizovanog zločina s praksom ucenjivanja, iznuđivanja otkupnine, a i međusobnog obračunavanja mafijaških grupa organizovanih na nacionalnom principu, kao i formiranje sloja bogatih biznismena, nateralo je češke zakonodavce da ovo krivično delo ipak prošire. Bum otmica iz ovih razloga nastao je 1993. godine, kada su se u policijskoj evidenciji našle 33, a 1994. godine 42 otmice. Od sredine devedesetih otmičari izgleda posustaju. Lane i ove godine policija evidentira svega po petnaestak slučajeva. Svi vinovnici su iza rešetaka.
Kada je reč o najsenzacionalnijoj otmici na srednjoevropskom prostoru, otmici sina slovačkog predsednika Mihala Kovača, naravno nije bilo govora o neveštim diletantima. Svega minut i po bio je dovoljan četvorici maskiranih da tridest četvorogodišnjeg Mihala Kovača juniora otmu iz kola nedaleko od njegove kuće a zatim i uspešno prošvercuju preko slovačko-austrijske granice i ostave omamljenog ispred policijske stanice. To sve u nadi da će Kovač junior iz Austrije biti izručen Nemačkoj koja je povela istragu oko njegovih navodnih privrednih mahinacija.
Ova otmica bez otkupnine imala je jedini cilj – da suđenjem Kovaču sinu diskredituje ljutog političkog protivnika tadašnjeg slovačkog premijera Vladimira Mečijara – Mihala Kovača oca, šefa slovačke države. Račune je otmičarima, međutim, pomrsila sama Austrija koja je odbila da izruči čoveka koji nije dobrovoljno stupio na njenu teritoriju, pa je Kovač junior vraćen kući.
Osamnaestogodišnja ćerka bogatog segedinskog preduzetnika Imrea Farkaša nestala je u junu 1991. godine, ali je njena sudbina do danas ostala nepoznata. Otmičari Helge Farkaš su se trinaest puta javljali telefonom i tražili 500 hiljada maraka (u to vreme oko 25 miliona forinti), a četrnaesti put su napisali pismo u kojoj je kao zahtev naveden isti iznos koji, međutim, nisu podigli.
Mađarska policija je sprovela opsežnu istragu. Pretresla je salaše u okolini Segedina, ronioci su čak pretresli i dno Tise u potrazi za telom nesrećne devojke, ali sve je bilo uzalud. U potragu za Helgom Farkaš uključio se i "parafenomen" Uri Geler koji je u februaru 1992. posetio porodicu Farkaš, uzeo brojeve telefona onih koji su zvali u određeno vreme i izašao na mesto nestanka segedinske devojke, gde je posle više meseci našao jedan njen lični predmet, što je izazvalo izvesnu nadu. Međutim, godine su prošle a Helga nije nađena. Otac Imre Farkaš je optuživao policiju, krenuo u sopstvene akcije i na kraju došao u sukob i sa policijom. Mađarska policija je tek u aprilu 1997. godine objavila da zna ko su otmičari Helge Farkaš i da je devojka verovatno ubijena, iako njeno telo ni do danas nisje pronađeno.
Krajem maja 1995. oteta je osmogodišnja Timea Horog, a za njeno puštanje traženo je 16 miliona forinti, što je u to vreme bilo oko 160 hiljada nemačkih maraka. Trojica otmičara danima su pratili devojčicu koju su nakon otmice odveli u jednu vikendicu oko sto kilometara južnije od Ozda. Mađarska policija ovaj put je bila veoma efikasna i već u jutarnjim satima 31. maja oslobodila devojčicu i uhapsila otmičare.
