Vreme broj 518, 07. decembar 2000.

Na dramatičnost odluke rumunskog biračkog tela dodatno, međutim, ukazuju još dve činjenice. Prva je da su za Tudora glasali pretežno mladi ljudi, a druga da je izborni uspeh ovog političara i njegove stranke, gotovo srazmeran porazu do sada najveće članice vladine koalicije - Demokratske konvencije

Kada su pre četiri godine, uglavnom mladi građani oduševljeno i bučno slavili pobedu dosadašnjeg predsednika Emila Konstantineskua, pevali su za tu priliku sačinjenu pesmicu: "Ole, ole, ole – Ilijesku otiš'o je." Tada je malo ko verovao da će se, sada već 70-godišnji Ilijesku, ikada više vratiti na vlast, a posle prvog kruga izbora održanih 26. novembra ove godine, "povratak otpisanih" (Ilieskua i njegove Partije socijalne demokratije) – gotovo je izvestan.

Nakon ovih izbora, politička slika Rumunije, kao i njene političke elite drastično je promenjena. Izborni poraz desnice ubrzao je odlazak plejade starih čelnika demokratskih, antikomunističkih stranaka, čije kormilo sada ubrzano mora preuzeti mladi kadar. Bardovima političke scene te partije (pre svega hrišćasnko-demokratska i liberalna), ali i rumunsko društvo u celini, duguju zahvalnost i poštovanje za retko viđeni heroizam i nepokornost i u najsurovijim uslovima komunističkih kazamata u kojima su pravim čudom ostali u životu, kao i za vaspostavljanje demokratije posle revolucije 1989. godine. Međutim, sada je sasvim izvesno da novo vreme zahteva novu politiku i nove ljude koji će je sprovoditi, čemu stari partijski kadar (od kojih su neki zašli i u devetu deceniju života) može da doprinese samo sa političke distance – korisnim savetima.

USPON EKSTREMISTE: Međutim, prirodna smena kadra i partija na vlasti (koja je normalna pojava u svakom demokratskom društvu) nije ono zbog čega danas na uzbunu zvoni demokratska javnost u Rumuniji, ali i u Evropi i svetu. Ni povratak otpisanog Ilijeskua (ma koliko bio bolan za dosadašnju većinu), nije najdramatičniji rezultat ovih izbora. Pravi "zemljotres" na političkom, ekonomskom, socijalnom i spoljnopolitičkom planu izazvao je neočekivani uspon ekstremno-nacionalistčke Stranke velika Rumunija i njenog lidera Korneliju Vadima Tudora, koji su zauzeli drugo mesto i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, ostavivši daleko iza sebe partije dosadašnjeg vladinog saveza.

Problem je u tome što se Stranka velika Rumunija a posebno njen predsednik Vadim Tudor, ni po najblažim kriterijumima nikako ne mogu svrstati među demokrate: on i sam kaže da će, ako pobedi na izborima, zemljom uprvaljati "preko mitraljeza". Ta stranka i njen lider, po nacionalističkoj opijenosti, ksenofobičnosti, ekstremističkim metodama koje zagovaraju za rešavanje "nacionalnog" pitanja, aroganciji i ekstravaganciji, kao "jaje-jajetu" liče na "sabraću" – Žirinovskog u Rusiji, Le Pena u Francuskoj, Hajdera u Austriji ili Šešelja u Srbiji.

Na dramatičnost odluke rumunskog biračkog tela dodatno, međutim, ukazuju još dve činjenice. Prva je da su za Tudora glasali pretežno mladi ljudi, a druga da je izborni uspeh ovog političara i njegove stranke, gotovo srazmeran porazu do sada najveće članice vladine koalicije -Demokratske konvencije. Tudorova stranka je, naime, 1996.

godine osvojila četiri odsto glasova, dok je Demokratska konvencija 2000. dobila jedva nešto više od pet odsto glasova birača.

Rumuni su (bar u prvom izbornom krugu) očigledno glasali sa puno emocija i gorčine a sa mnogo manje političkog pragmatizma. Njihova ljutnja (koja se direktno odrazila na izborne rezultate) sasvim je razumljiva. Punih 11 godina političari im obećavaju reforme i bolji životni standard, a veliki broj njih i dalje živi u siromaštvu i taj boljitak realno nije osetio. Mnogo toga se u Rumuniji promenilo: gradovi su neuporedivo lepši, radnje prepune najraznovrsnije robe, popravljeni su putevi i ulice kojima se sada kreće veliki broj zapadnih automobila, izgrađene su nove fabrike i preduzeća, a vlada i sloboda. Sve je to svuda oko njih. Jedino što se nije dovoljno promenilo jeste stanje u novčanicima; čak oko 40 odsto građana (pretežno penzionera i nezaposlenih) osuđeno je da tužno posmatra napredak koji njih nije ni dotakao.

Neraspoloženje građana, a samim tim i ishod glasanja, izazvala je i nesposobnost lidera do sada vladajućih stranaka da se dogovore o zajedničkom nastupu na izborima i jedinstvenom predsedničkom kandidatu. Oni su podlegli sitnim (stranačkim i ličnim) strastima i nisu uspeli da postignu dogovor da na izbore izađu ujedinjeni, iako su morali znati da su samo tako mogli da pobede. Rukovođeni recipročnim željama da komšijama u koaliciji "crkne krava", partijski lideri su sa komšijskim "potamanili" i sopstveno biračko stado.

TEST ZA DEMOKRATIJU: Bez obzira na uzroke, krivicu i krivce, rumunska demokratija se posle ovih izbora mora suočiti sa novom realnošću i polagati za mnoge neočekivan (a svakako nepotreban) test sopstvene čvrstine i otpornosti. Na uspon Vadima Tudora, za koga se tvrdi da je bio "talentovani" pisac hvalospeva Nikolau i Eleni Čaušesku a čija stranka preti da će u koncentracione logore i na prinudni rad (kao Georgi Dež pedesetih godina) poslati sve neistomišljenike, na čelu sa novinarima nezavisnih medija (uz ciničnu konstataciju da će im tako obezbediti stalno zaposlenje), makar kao i na neukusnu šalu, ipak valja odgovoriti.

Najbolji odgovor je okupljanje demokratskih snaga oko jedinstvenog programa buduće vlade, čime bi svaki vid ekstremizma bio potisnut na margine rumunskog društva.

Ukoliko, kako se očekuje u drugom krugu predsedničkih izbora, pobedi Jon Ilijesku, što bi bilo realno očekivati s obzirom na to da mu sada, uplašeni od Tudora, podršku pružaju i do juče najljući politički protivnici iz redova (takođe jučerašnje) vladine većine, pitanje nove vlade postaje centralno i odlučujuće za budućnost zemlje. U toj vladi ne može biti mesta za Stranku velika Rumunija, jer bi njeno, makar i pasivno, učešće u vlasti (pružanjem prećutne podrške vladi u parlamentu) značilo političku smrt za partiju (u ovom slučaju Stranku socijalne demokratije), koja bi je u takav javni ili tajni savez primila.

O posledicama po zemlju u celini ne treba ni govoriti. Slučaj Hajdera i Austrije jasno govori šta se može dogoditi zemlji sa konsolidovanom demokratijom ako zapadne u mutne vode ekstremizma. Rumuni su sa nevelike distance pratili, a po sopstvenim leđima i sami osetili, tek mali deo posledica koje su od ekstremizma, ksenofobije i gluposti pretrpele njihove najbolje komšije – Srbi.

VELIKI IZAZOV I VISOKA CENA: Ipak, čak i ako se formira nova vlada Stranke socijalne demokratije uz, kako se sada najavljuje političku podršku stranaka dosadašnjeg vladinog saveza, nju čekaju veliki izazovi i nemala cena koju će svakako morati da plati na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Ona mora računati na to da će njena politika biti pod oštrom lupom, ne samo političkih i socijalnih partnera i protivnika već i međunarodne zajednice. Čak i ako Tudor i njegova Stranka velika Rumunija (što je realno očekivati) budu odgurnuti od poluga vlasti, vlada koju će predvoditi Ilijeskuovi socijalni demokrati imaće dosta problema sa poverenjem i imidžom. Ta partija (koju na zapadu i mnogi u Rumuniji nazivaju neokomunističkom) nalazila se od 1992. do 1996. godine na vlasti, a to je bio period kada su reforme bile samo proklamovane, ali ne i sprovođene, pogotovu na planu prestrukturiranja i privatizacije državnog sektora privrede i banaka.

Na unutrašnjem planu, vlada će biti između dve vatre. Sa jedne strane su njeni (ne)formalni partneri – stranke dosadašnje većine, bez čije podrške nema većinu u parlamentu, već su joj ispostavile spisak zahteva čije bi sprovođenje značilo nastavljanje politike za koju su se one zalagale dok su bili na vlasti. Sa druge strane su sindikati koji od vlade očekuju da odloži i "razvuče" privatizaciju, a posebno otpuštanje radnika, što vlada svakako ne može da prenebregne jer je na vlast i došla povlađujući ovim tezama.

Ukoliko se vlada Stranke socijalne demokratije zaista opredeli za kupovinu socijalnog mira kočenjem privatizacije (a što njeni lideri poriču), jasno je da će reforme opet biti osuđene na stagnaciju i zaostajanje. U takvim uslovima, inflacija i brojni deficiti će teško biti držani pod kontrolom, a ništa ne može biti ni od zdravog ekonomskog rasta i povećanja standarda.

Posebno veliki izazovi za buduću vladu su na spoljnom planu. Ni prethodna desničarska vlada, čije su političke boje daleko više godile očima Evrope i međunarodne zajednice, nije imala međunarodnu podršku kakvu je želela i očekivala, već kakvu je u skladu sa rezultatima reformske politike – realno zasluživala.

Nije teško zamisliti sa koliko sumnjičavosti će nosioci međunarodne ekonomske i političke moći pratiti politiku i rezultate levičarske vlade, čak i ako ona bude imala podršku stranaka centra i desnice. Ako se može reći da su dosadašnja desničarska vlada i njena politika bili stavljeni pod lupu, nova će biti praćena i analizirana pod mikroskopom, posebno u oblasti za izvršavanje obaveza koje je Rumunija već preuzela stupajući u pregovore za integraciju u Evropsku uniju i NATO.

UPOZORENJA: O stepenu (ne)poverenja u novu vlast koja je u formiranju već ima dosta indicija. MMF je do daljeg odložio svaku odluku o isplati zaostale tranše kredita iz važećeg stend-by aranžmana, opredeljujući se da sačeka i vidi kakva će biti ekonomska politika nove vlade. Dok period "opipavanja pulsa" bude trajao, isti stav po automatizmu zauzeće Svetska banka i Evropska unija, a za to vreme o dolasku novih inostranih investitora ne može biti ni reči.

Da se na Rumuniju gleda sumnjičavim očima ukazuju još dva "sveža" indikatora. Prvi je poruka predsednika Klintona upućena Amerikancima rumunskog porekla povodom 1. decembra – nacionalnog praznika Rumunije, u kojoj on ističe da su SAD spremne na nastavak strateškog partnerstva sa ovom zemljom samo pod uslovom da rumunski narod i rukovodioci koje bude izabrao nastave da poštuju vrednosti demokratije, ljudskih i manjinskih prava. Poruka je, dakle, jasna: Rumunija će imati podršku najveće svetske sile samo ako nova vlada nastavi sa politikom demokratije i reformi koju je vodila njena prethodnica.

Drugi indikator je odluka Evropske unije da ukine vize za bugarske, ali ne i za rumunske građane. Odluka je zapravo "pozitivno-negativna". Dok Bugari koliko sutra (odmah po objavljivanju odluke) mogu da putuju bez viza u zemlje Unije, Rumuni će to moći tek onda kada vlada ispuni tražene uslove za sprečavanje ilegalne emigracije i kada to svojim izveštajima potvrde nadležni organi unije.

Unutrašnji i spoljašnji pritisci, koji se najavljuju prema novoj vladi i pre nego što je formirana, ne govore u prilog njene stabilnosti i dugovečnosti. Tako očigledno misle i gubitnici na poslednjim izborima, stranke centra i desnice a pre svega teško poraženi hrišćanski demokrati koji u eventualnim prevremenim izborima vide svoju šansu, odnosno novu varijantu za već viđeni "povratak otpisanih".

Mirko Atanacković (Beta)

prethodni sadržaj naredni