U žrtvinim cipelama
U Beogradu, na nedavno završenom Oktobarskom salonu, za video instalaciju "Portret moje majke" Milica Tomić je dobila nagradu za video instalaciju "Portet moje majke"
Selektori
izložbe "After the Wall" koja upravo traje u Berlinu,
predstavili su savremenu umetnost radovima 134 umetnika iz 22 zemlje. Među
njima je i video instalacija Milice Tomić "XY – ungeloest –
Rekonstrukcija zločina" o 33 ubijena učesnika mirnih demonstracija
u Prištini 28. marta 1989. godine.
Milica Tomić je diplomirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti i do pre četiri godine samo je slikala misleći da će, kako kaže, u tom mediju moći da nalazi rešenja za svoj rad. Put paralelan slikarskom bio je film. Obdarena talentom nasleđenim od roditelja (Mića Tomić i Marija Milutinović) glumila je na filmu (najpoznatiji "Slučaj Harms") i TV dramama, a bavila se i postprodukcijom filma, što ju je, kaže, više zanimalo od glume. Ponuda uredništva starog časopisa "New moment" da učestvuje u jednom od njegovih umetničkih projekata spojila je ta dva paralelna života Milice Tomić i inicirala prvi rad u za nju novom mediju, fotografiji. Tako je novi medij i forma video instalacije (video kao deo rada ili prostora u kome je rad izložen) zamenio slikarstvo.
O značaju savremene umetnosti, o njenom statusu, razgovaramo u potkrovlju u Francuskoj ulici (Beograd) u kome Milica Tomić živi sa suprugom Branimirom Stojanovićem, teoretičarem psihoanalize, i malim Vanjom.
O REZULTATIMA OKTOBARSKOG SALONA: "Skrenuo je pažnju javnosti na nešto što ovde uopšte nije bilo prisutno. Do sada je retko ko znao da postoje web radovi, instalacije, digitalni printovi, video radovi, video instalacije. Savremena umetnost je postojala na off sceni. Što je strašno, ne znam kako se uopšte održala bez podrške institucija. Naše institucije podržavaju lokalnu umetnost i ljudi su imali prilike da vide tu vrstu radova i identifikuju ih sa savremenom umetnošću. A savremenu nisu. Oktobarski salon se godinama bori da bude neutralan u odnosu na tu situaciju, i konačno je dobio selektora Darku Radosavljević koja je izabrala radove savremene umetnosti. Žiri Salona, oslobođen strogo kontrolisane prisile da situaciju stalno održava neutralnom, odlučio se da nagradi baš te radove. Moraju postojati mediji koji prate likovnu scenu, koji će da edukuju, a ne da to na mah i jednokratno radi Oktobarski salon."
O DEJSTVU UMETNOSTI: "Priča je sledeća. U Erlaufu, malom austrijskom gradiću, susret sovjetske i američke vojske označio je kraj Drugog svetskog rata za Austriju. Dugo se nije znalo da se baš tu desio taj važan događaj. Kada se to obznanilo, napravljen je memorijalni muzej, a zatim, kada se 90-ih pojavio novi gradonačelnik, organizovana je izložba povodom 50. godišnjice pobede nad fašizmom. Sa američke strane pozvana je Dženi Holcer, ona je jedna od najvećih njihovih umetnika, a sa sovjetske strane pozvan je Oleg Komov da naprave spomenik pobede nad fašizmom. Holcer je napravila obelisk sa laserom koji ide u nebo, a Komov spomenik u tradiciji socrealizma: devojčica obučena u tradicionalnu austrijsku nošnju grli dva vojnika, predstavnika ove dve armije. I, taj mali grad je postao poznat po radu Dženi Holcer, a stanovnici su počeli da razmišljaju o savremenoj umetnosti i shvatili su da savremena umetnost menja život. Pet godina nakon toga, to isto malo mesto zove umetnike na novi projekat, pa i mene. Uradila sam rad koji je referirao na skulpturu Komova. Pozvala sam 10 Austrijanaca da svako od njih stane na mesto devojčice u prostor između dva vojnika, prostor koji je u ovom slučaju politički prostor par excelance. Stupanjem u taj prostor oni sada odlučuju da li je događaj od pre 55 godina a samim tim i danas pobeda nad fašizmom ili okupacija i poraz. Fotografisala sam ih, stavila na bilborde, a bilborde postavila duž puta. I, jutro nakon proslave, svi bilbordi na kojima su bile fotografije ljudi koji nisu iz Erlaufa bili su okrenuti tako da se ne vide. Znači, taj fašizam, prarasizam je nezaustavljiv, ide do poslednjeg daha. Nepristajanje na drugog, pa makar taj drugi bio iz susednog sela, to je i naša situacija, to je situacija svuda i uvek. Rasizam koji je nesavladiv. Sa nesavladivim paradoksima rasizma ne umemo da izađemo na kraj niti da izumemo politiku koja bi mogla da mu se suprotstavi. Kod nas je bivši režim slavio pobedu nad fašizmom dok je istovremeno sprovodio etnička čišćenja. To saznanje, taj domaći primer, bilo mi je prva tačka od koje sam krenula ka njihovom problemu.
Erlauf se seća postao je povod za seriju radova koja se zovu Sećanja, kad su me tri mlade kustoskinje iz Zagreba pozvale na izložbu Šta, kako i za koga povodom 152 godine od izdanja Komunističkog manifesta. Pozvale su mnoge umetnike da referiraju. To je bio trenutak kad je Hrvatska ušla u novi fazu života. Taj rad u Zagrebu zvao se Zagreb se sjeća. Volela bih da ga uradim u svim gradovima bivše Jugoslavije."
O
RAZUMLJIVOSTI I HERMETIČNOSTI: "Ja mislim da ono najprivatnije i
najlokalnije ima najveću radijaciju. I da bavljenje najintimnijim
problemima ima najveću radijaciju. Recimo, Portret
moje majke. Producenti te video instalacije su Galerie
im Taxispalais iz Insbruka, Kunsthalle
iz Beča i Museum voor Moderne Kunst
iz Arnhema. Mislila sam da će biti netransparentan ne samo ljudima koji
ne govore moj jezik nego i mojim najbližim. Međutim, ispostavilo se da
iako je rad titlovan, a užasno ga je teško pratiti i na našem jeziku
jer istovremeno govore tri osobe, on iznenadi svakoga u njegovoj
sopstvenoj intimnosti. Tako da je način na koji su ga razumeli ljudi
izvan naše zemlje i ljudi ovde – identičan."
O POLITIČKOJ PORUCI UMETNOSTI: "Nisam agitator, i ne umem da se bavim politikom. Ne želim da govorim drugim jezikom osim jezikom savremene umetnosti. U XY – ungeloest pokušavala sam da rekonstruišen situaciju, ubistvo 33 ljudi, da analiziram moj odnos prema tome. Zločin kojim se bavim desio se na demonstracijama na Kosovu, marta 1989. godine. Ubijeno je 33 ljudi, to ovde nikad nije objavljeno. Bile su mirne demonstracije, studenti. I ja za to ne bih saznala da nisam pročitala u slovenačkoj "Mladini", prikazali su lica tih ljudi. Bila sam toliko potresena time, a i činjenicom da, ako nismo svesni toga da moramo da zaštitimo čoveka do sebe, dopuštamo da mi budemo sledeća žrtva. Naše ćutanje i prikrivanje da smo išta o tome čuli bilo je ključ svih budućih tragičnih događaja i ratova. Sve te godine sam pokušavala da nađem način da progovorim o tome.
Ljudi koji učestvuju u mom radu su moji prijatelji, bave se istim poslom kao i ja, deo su ove kulturne, moje zajednice. Rekonstruisala sam i odela ubijenih, moji prijatelji su ušli u njihove cipele. Htela sam da ljudi koji vide taj rad prepoznaju da smo već u situaciji ljudi-žrtava iza kojih nismo stali. To je osećaj odgovornosti, nepristajanje da se lična odgovornost prenese na sistemsko rešavanje problema. Znači da je lična odgovornost ono prvo što nas čeka.
XY – ungeloest – Rekonstrukciju zločina, rad sam nazvala po istoimenoj nemačkoj seriji u kojoj se pokušava da se sa gledaocima reše razni zločini i koju sam ja kao mala pomno pratila dok sam dve godine živela u Nemačkoj, dakle XY sam radila za Drugogodišnju izložbu Centra za savremenu umetnost, pozvali su me. Ja sam i pre njihovog poziva htela da radim Rekonstrukciju zločina na super osmici, ali se ispostavilo da je to skupa varijanta a da je video najekonomičniji. Ukratko, počela sam da se bavim videom iz praktičnih razloga, htela sam pokretne slike projektovane u prostoru galerije. Bilo mi je važno da ne bude jedna slika, već da ceo sadržaj bude razlomljen na više projekcija, kako bi gledalac bio deo te priče, da se oseća kao učesnik u događaju koji ja pokazujem."
O IZLOŽBI "AFTER THE WALL": "Važna je, naravno. Ali to što su nas uzeli da ilustrujemo umetnost ovog dela Evrope – to nije dobro. Mi nismo deo istočne Evrope, niti ćemo ikada biti. Naše iskustvo je mnogo drugačije, to se vidi po našim umetnicima i našoj sceni. Mislim da moj rad upravo govori o tome."
O KONTAKTIMA SA INOSTRANSTVOM: "Ljudi kad izlažu van zemlje, valjda zato što smo dugo bili zatvoreni, imaju više kontakata nego što imaju institucije za to određene. I to je resurs, blago koje bi trebalo iskoristiti, te odnose koje umetnici imaju sa kustosima i sa institucijama širom sveta. Zemlja ne ume da ih iskoristi. Centar za savremenu umetnost, Galerija Remont, Reks oni jedini održavaju saradnju. Puno mi znači saradnja sa kustosima. Mnogi radovi i situacije bili su inicirani komunikacijom. Bez tog transfera ja ne mogu da funkcionišem, ne mogu da uradim novi rad. Znam da tako i mnogi drugi funkcionišu. I zato je važno da što pre počnu razmene, da mnogo ljudi dođe i vidi šta se ovde dešava."
O OTKUPU RADOVA: "Inostrane kolekcije i muzeji mi otkupljuju radove. I zato ja mogu da živim od umetnosti. I ranije sam mogla, imala sam veliku podršku prvo od roditelja, pa zatim porodice. Važno je imati galeriju koja će distribuirati radove i na tržište i na internacionalne scene savremene umetnosti. Toga kod nas nema, pokušavali su, ali... Ovde me nema. Ali meni nije problem toliko što mene nema u našim kolekcijama, već što u Muzeju savreme umetnosti u njegovoj aktuelnoj postavci nema ljudi zahvaljujući kojima postoji savremena umetnost u Srbiji.
A to da savremena umetnost postoji u Srbiji nije mala stvar, zapravo je pravo malo čudo ako znamo da je mnoge evropske nacije nemaju. Nema ljudi koji su sedamdesetih bili aktivni, koji su se bavili konceptualnom umetnošću. Ti ljudi ne postoje ni na Univerzitetu, ni u važnim institucijama. E to je problem. Generacije dolaze i imaju nenadoknadivu rupu u znanju i iskustvu. Škola za istoriju i teoriju umetnosti pri Centru za savremenu umetnost pokušava to da nadoknadi i da na pravi način predstavi našu istoriju savremene umetnosti. To je važno, jer je ono što se kod nas dešavalo, kompatibilno je sa onim što se dešavalo u svetu. Bila sam u Austriji, na Akademiji likovnih umetnosti, držala sam radionicu, i imala zadatak da predstavim svoj rad, ali sam predstavljala i druge umetnike zato što sam studentima htela da prikažem situaciju iz koje dolazim. Bili su fascinirani koliko austrijski akcionizam ima veze sa našom konceptualnom scenom. To što se dešavalo kod nas, dešavalo se istovremeno i kod njih. Hoću da kažem, ljudi zbog kojih postoji savremena scena ne postoje u institucijama. I to je nenadoknadivo."
Sonja Ćirić
