Vlast bez opozicije
Komentatori su gotovo jednoglasni: što se opozicije tiče, nje praktično nema, a premijera čekaju teški zadaci u amortizovanju sukoba sa komšijama i nepodnošljiva lakoća vladanja na domaćem terenu
Konačno
se desilo – kasno uveče, uoči 1. decembra, poslanici su u parlamentu
pozdravili novoustoličenu, šestu po redu slovenačku vladu (od
osamostaljenja 1991. godine). Tako su okončani mukotrpni pregovori koji
su trajali mesec i po dana i za dlaku izbegnuto da svečana zakletva
novopečenih ministara padne nezgodno, na jedan od praznika bivše države.
Da je vlada sastavljena, možda i ne bi bila vest da šef nove vlade nije ponovo Janez Drnovšek, nekadašnji član predsedništva SFRJ, a potom i njegov predsednik. On od 30. novembra već četvrti put vodi slovenačku vladu. Jedini je kome je posle iskazanog nepoverenja i odlaska sa vlasti uspelo da povrati stari položaj. Zato za Drnovšeka formiranje nove vlade ne znači samo značajan politički poen, nego i veliki lični uspeh.
Nije prošlo ni pola godine od kada je desnica predvođena Janezom Janšom uspela da sruši Drnovšekovu vladu i otera ga u (privremenu) opoziciju. Drnovšek se povukao u okrilje Liberalne demokratije Slovenije (LDS). Politička apstinencija nije trajala dugo – iskoristio je proslavu sopstvenog rođendana za početak predizborne kampanje i postepeno povratio moć. Štaviše, ubedljiva pobeda LDS-a na izborima 15. oktobra omogućila je Drnovšeku da tokom pregovora oko sastava koalicije igra tvrdo i da vešto okreće potencijalne političke saveznike jedne protiv drugih.
Veliki majstor manipulacije ništa nije prepustio slučaju, pa je konačni produkt, koalicijski ugovor, sročen na više od sto strana, sa najsitnijim detaljima o ciljevima i zadacima. Time je utemeljen put za formiranje do sada najveće koalicije u Sloveniji: u vladi su se našli LDS, Udružena lista socijaldemokrata Boruta Pahora, Narodnjačka partija (SLS+SKD) Franca Zagožena (alias braća Podobnik), penzioneri (DeSUS) i partija mladih (SMS), uz izraze podrške predstavnika mađarske i italijanske manjine (po jedan), te Jelinčičev SNS (uskratili su glas Drnovšeku kao vladaru "koji je u prošlosti razočarao zbog neispunjenih obećanja", ali su mu potvrdili kabinet).
IZNOGUD, PONOVO: U opoziciji je ostao (nikada ovako usamljen) Janez Janša. Istina, društvo mu prave njegov SDS i Nova Slovenija, partija bivšeg premijera Andreja Bajuka. U nekoj vrsti konstruktivne opozicije je i Jelinčičev SNS, koji nije u vladi i figurira kao partija s desna, ali na radikalno drugom polu desnice od onoga koji drže Janša&Bajuk. Najveći gubitnik proteklih izbora je upravo Janez Janša. Jeste njegova partija prošla bolje nego proteklih godina i osvojila nešto više mandata, ali to joj ne daje nikakvu snagu u parlamentu, izuzev kozmetičke – da tu i tamo iskritikuje neki projekat. Janša, koji se pre nekoliko meseci vratio na svoje omiljeno mesto, u kancelariju vojnog ministra, ponovo je morao da isprazni fioke. Nije krio razočaranje; u pozi lika iz stripova dočekivao je novinare ispred parlamentarne sale, odbivši da prisustvuje potvrdi Drnovšeka za mandatara.
Mnogima je izgledalo čudno da se Drnovšek odlučio za tako široku koaliciju, umesto da udobno vlada preko LDS-a, uz kooperaciju najviše jedne partije, čime bi imao dovoljno glasova da vlada samostalno; prema konačnim podacima Republičke izborne komisije, LDS je dobio 36,26 odsto glasova ili 34 sedišta u slovenačkom parlamentu. Drnovšek, međutim, gleda dugoročno – uz snažan položaj LDS-a i saradnju ostalih partija imaće mogućnost da u predstojeće četiri godine (prelomne, bar što se tiče približavanja zahtevima EU-a) raspolaže besprekornom glasačkom mašinom. Ovakva koalicija ima potrebnu većinu da bez problema čak izmeni Ustav.
Krepka podrška državnoj upravi neophodna je i zbog nagomilanih spoljnopolitičkih problema, koje treba rešiti što pre. Protekle nedelje je hrvatska ambasada u Ljubljani odbila da primi slovenačku protestnu notu "zbog stavljanja" nekih (slovenačkih) primorskih zaseoka pod hrvatsku upravu, Austrija je u Savetu Evrope uložila zahtev da zvanična Ljubljana poništi zaključke AVNOJ-a (kao uslov za priključenje EU), a u italijanskom parlamentu ponovo nije prošao zakon o zaštiti slovenačke manjine. Tu je i sanacija imovinskih sporova, pitanje sukcesije, problemi denacionalizacije i odnosi sa Vatikanom.
BEZ KONKURENCIJE: Jasno je da će Drnovšek ovoga puta povodom svih nabrojanih pitanja odlučivati mnogo samostalnije nego što je to bio slučaj u prošlosti, kada je zavisio od raznorodnijih i moćnih političkih rivala. Sada ima međusobno zavađene partnere koji dobro znaju da Drnovšekova vlada opstaje i bez njih, pojedinačno. Još su sveža sećanja na četiri godine natezanja sa Narodnjačkom partijom, koja je u prethodnoj koalicji bila mnogo jača i stalno ucenjivala LDS. Sada su odnosi precizno utanačeni kako bi se izbegle mogućnosti za ponavljanje već viđenog.
Sociolog Andrej Rus najnoviji slovenački fenomen na vlasti opisuje kao "organizovanu demokratiju". "Organizacija" je namet koji je Drnovšekov LDS iznudio od ostalih partnera na vlasti, a sve u želji da spreči bilo kakvo izvrdavanje koalicionih dogovora. Mana ovako preciznog papira je da nameće pitanje šta je uopšte još ostalo od "parlamentarne demokratije". Partneri u vladi ne samo da ne smeju da protivreče predsedniku vlade već su u prilogu nabrojana i 202 zakona uz koje je zapisano jasno uputstvo kako poslanici pojedinih partija moraju da glasaju prilikom njihovog usvajanja. Ugovor određuje i da pripadnici koalicije ne smeju da kreću u samostalne inicijative i da podržavaju amandmane koje ulože poslanici drugih partija.
Za unutrašnju koordinaciju (među partijama na vlasti) zadužen je generalni sekretar vlade, što kritičari ocenjuju kao kršenje principa podele vlasti. Ne samo to – ograničavanje autonomije poslanika prilikom odlučivanja o pojedinim projektima u suprotnosti je sa slovom Ustava, na koji se zakleo Janez Drnovšek prilikom svake inauguracije, pa i poslednje. Situaciju dodatno otežava činjenica da Janšina opozicija bojkotuje rad parlamenta, i uz produciranje kojekakvih "referendumskih" inicijativa, pokušava da se domogne vlasti, makar zaobilazno, s ulice. Poslednji takav slučaj desio se pre nekoliko dana, kada je student kompjuteristike Boštjan Cizelj (24) uspeo u pokušaju da (tada još samo mandataru) Janezu Drnovšeku u poslednjem trenutku pokvari račune, pošto je u slovenački parlament doneo predlog za raspisivanje referenduma, sa 257 potpisa "za demokratiju" zabrinutih građana.
Kasnije su novinari među potpisnicima pronašli aktiviste i simpatizere Janšine i Bajukove partije, čime je čin studenta B. C. postao jasniji. Ukoliko bi bilo raspisivanja referenduma, građani bi morali da se izjasne žele li potvrdu ili odbacivanje najnovije izmene slovenačkog Zakona o vladi, kojim bi bila ukinuta tri stara i osnovano jedno novo ministarstvo (za informaciono društvo). Inicijativa za raspisivanje referenduma odložila je Drnovšekovo preuzimanje vlasti od Andreja Bajuka za desetak dana, pošto je Drnovšek (gotovo istovremeno sa rečenim studentom) krenuo u parlament sa spiskom kandidata za kabinet, sročenim prema dikciji novog zakona. Ipak, Janša i Bajuk su se prevarili u računici. Drnovšeku je uspelo brže nego što su očekivali da sastavi novu listu ministara (u skladu sa starim zakonom). Primopredaja vlasti je bila neizbežna.
MILOŠEVIĆEVSKA GERILA: Zanimljivo je pogledati i sastav novog kabineta. Drnovšek je za ministra spoljnih poslova ponovo izabrao Dimitrija Rupela, prozaistu u cipelama političara koji je u prošlosti bio poznat po svojoj netrpeljivosti prema svemu što sluti na "Beograd", što je potvrdio i tokom predizborne kampanje, kada je krajnje negativno komentarisao Koštuničin "dolazak na čelo Srbije". Zato je Ministarstvo odbrane prvi put preuzelo stručno lice, profesor Anton Grizold, dok se Igor Bavčar vratio na mesto ministra za evropske poslove; ostale fotelje su preuzeli više-manje novi ljudi.
U niskom startu je još nekoliko potencijalnih ministara, pošto Drnovšek očekuje da će predlog za referendum propasti (po isteku zakonskog roka od 30 dana, ukoliko inicijatori ne nađu 40.000 istomišljenika). Tada namerava da objavi puni sastav kabineta, prema novom Zakonu o vladi.
Što se tzv. referendumskog mehanizma tiče (koji je tako aljkavo sročen
da može da ga pokrene samo dvestotinjak potpisa) do sada su ga najčešće
koristili nadobudni građani, privrženi Janšinom političkom redu. Ovdašnji
analitičari na osnovu te činjenice zaključuju da takva opozicija
"ne shvata ozbiljno parlamentarnu demokratiju", kao i da je
Janezu Janši "bliži Miloševićev model pritiska na ulici, s tom
razlikom što je u slovenačkom slučaju tzv. mitinge istine pretvorio u
referendumsku gerilu".
Zaključak sociologa Andreja Rusa nije optimističan: "Sa 2001. godinom ulazimo u period koji, bez uvijanja, možemo da krstimo 'organizovana demokratija'. Na jednoj strani je nesposobna opozicija iz parlamenta prešla u referendumsku gerilu i parlament prepustila poziciji. S druge strane, koalicioni dogovor je svim drugim poslanicima zavezao jezik. S ućutkanim parlamentom i organizovanom vladom u ovoj državi će konačno biti reda. On će ojačati vladu, ali ne i demokratiju." Paradoksalno, poraz samozaljubljenih političkih protivnika, bez obzira na drugačije istorijske okolnosti, Sloveniji donosi nešto što i Srbiji – vlast bez opozicije.
Svetlana Vasović-Mekina
