"Tantijeme zaslužnog građanina"; "Vreme" br. 516
Redakciji "Vremena" upućena je molba da ispravi navode iz teksta u kome Milosav Maksimović, direktor Nacionalnog parka Kopaonik, govoreći o aferi u vezi s izgradnjom kuće na placu Gorice Gajević, pominje da "je kuću imao i Ivan Stambolić, misli da ju je prodao...".
Ivan Stambolić nikada nije na Kopaoniku imao ni plac, ni kuću, pa nije mogao ni da proda ono što nije imao.
Redakcija "Vremena"
Samo tako...
"Drmanje tihe većine";
"Vreme" br. 516
Potpuno u tradiciji "Vremena" vaši novinari analiziraju ideju Gorana Svilanovića da se formira Komisija za istinu, kako ono što se događalo u prethodnim godinama ne bi bilo zaboravljeno. Drago mi je da se "Vreme" prihvatilo te teme, kad drugi neće, ili se njome bave stidljivo. Molim vas da budete uporni.
Zagorka Škrego, Subotica
Ne rušiti! Nikako!
"Rušiti? Nego šta!"; "Vreme"
br. 513
Novinarstvo je veoma ozbiljan posao, potpisati svoje ime ispod teksta sa vrlo eksplicitnim zahtevima nosi veliku moralnu odgovornost. Kao novinar, želim da prokomentarišem članak naslovljen "Srušiti? Nego šta!", nedavno objavljen u vašem cenjenom listu, čiji sam redovni čitalac. Ovaj poklič napisan je ispod fotografije prelepe kuće sa prekrasnim balustradama, ne znam čija je kuća i ne zanima me, ali pominjanje rušenja pobudilo je u meni osećanje koje bih nazvala "beogradoljublje".
Da bi se pisalo i govorilo o Beogradu, mora se, bar malo i kratko, pomenuti njegova nesrećna sudbina grada koji se nalazi na "ruži istorijskih vetrova". Nekoliko puta je bio prekrasan grad, a još više puta je bio rušen, tako nemamo stare dvorove, zamkove, trgove i sve ono što imaju stari srećniji gradovi, čime i vidljivo mogu da dokažu svoj večni sjaj.
Osnovni povod za ovo moje pismo, osim nalova "Srušiti? Nego šta!" jeste početak pomenutog teksta čija prva rečenica glasi: "Na Dedinju štekću bageri, ali to (još) nisu Otpor-bageri..." i ovim "JOŠ" može se pretpostaviti da uskoro treba da krenu u rušilački pohod na nove dedinjske vile. Jedan bager je bio veoma značajan u našoj najnovijoj istoriji i neka on zauvek ostane Bager, nedostojno je ovu reč svojatati u svakoj prilici.
Dedinje je između dva svetska rata postalo, i do danas ostalo, ono što se zove rezidencijalna zona, najelitniji deo grada, kakvi postoje u svakom velikom gradu. Živeti u takvim zonama iziskuje poštovanje određenih pravila, jer su u pitanju najskuplje gradske zone, koje moraju ne samo da same sebe izdržavaju, nego od toga dosta protekne i za druge gradske potrebe. Dakle, u takvom delu grada mogu da stanuju oni koji to zaista mogu. Za uzvrat, mora im se obezbediti maksimum udobnosti i sigurnosti. Dolaskom socijalizma sve je poremećeno i politički privilegovani stanovnici ovog dela grada nisu plaćali nikakve dažbine, a udobnost i sigurnost im je obezbeđivana o državnom trošku. Još se vuku ostaci takvih postupaka, ali je došlo vreme da se i Grad i Zakon ozbiljno pozabave onim što se u svetu smatra za normalno u takvim slučajevima.
U tekstu čiji se autor zalaže za rušenje novih dedinjskih vila pominju se kuće i imena doskorašnjih visokih političkih ličnosti kojima su vile sazidane najverovatnije o državnom trošku, kao i porodica Karić i kuće koje su oni podigli na Dedinju. Sve mi se čini da su to različite stvari. Kariće ne poznajem, nikoga od njih nikada nisam, kako se kaže, ni čula ni videla, niti bila u njihovim kućama. O njima znam ono što znamo svi: da su bogati, da ih je četvorica složne braće sa brojnim porodicama. Ne znam kako su se obogatili, ali poziv na rušenje njihovih kuća je nešto što mislim da nije na svom mestu. Nemam razloga da ih ni kudim ni da ih hvalim; ako im je bogaćenje i zidanje kuća bilo protivzakonito, to će rešiti oni kojima je Zakon obaveza i poštena dužnost. A šta ako se dokaže da je sve, uglavnom, bilo po zakonu, a u "elanu rušenja" kuće budu srušene? Otac mi je bio advokat i od njega sam naučila da tako razmišljam.
Miljana Laketić, novinar, Beograd
Čik pogodite!
"Pitanje kao odgovor"; "Vreme"
br. 515 i
"Jare za pare"; "Vreme" br. 514
U novinama "Südostschweiz" od 22.11. o.g. izašao je članak preko cele strane pod naslovom (prevedeno) "Novac ne poznaje političko opredeljenje", pored ostalog objavljena je fotografija g. Ljubomira Mihajlovića, direktora Komercijalne banke, na kojoj on drži kožu odranog vuka sa razjapljenom čeljusti i podnaslovom "ovde ima dva vuka, jedan mrtav i jedan živ", to je bila njegova izjava. Mislim da slika nije prikladna za direktora jedne banke jer izaziva pomisao na "derikožu", što sigurno nije bila njegova želja. On nije izjavio koliko je koji vuk pojeo ovaca ("dok je ovaca biće i vukova"), ali je uz kafu koju je služila njegova sekretarica, pored toga što se žalio da je bio pod stalnom prismotrom finansijskih organa, dao i jednu vrlo umirujuću prognozu, naime "za sedam do osam godina imaćemo mi ovde isti životni standard kao u Švajcarskoj". Radujte se i držite ga za reč, on je čovek stručnjak i bankar, on to zna. Verovatno on zna da već sada ima tamo ljudi sa istim standardom kao u Švajcarskoj. Što se tiče vašeg pitanja, upućenog, "Politici", koja je banka dala kredite visokokvalifikovanom i poznatom žurnalisti i bivšem glavnom i odgovornom uredniku tog lista, g. Hadži Antiću – čik pogodite. No on će taj dug časno platiti čim dobije milione od tužene bivše kuće za povređenu mu čast. Naravno, ukoliko ne bude morao sam da plati za uvredu svim onim "izdajnicima, fašistima i plaćenicima NATO-a", kako su nazvani njegovi protivnici u njegovom listu i od njega.
Dr M. Mihajlović, Schwanden, Švajcarska
Pismo pretplatnika
(Čudni su putevi kraljevskih pošta)
Ćao Tanja,
Opet ja sa (pot)pitanjima u vezi sa mojom pretplatom. Pazi sad ovo: dobila
sam danas dva paketića iz "Vremena". Prvi je bio broj od 9.
novembra, a u drugom paketu, umesto novina, upakovana u uobičajen papir
sa mojom adresom i datumom 16. 11. kutija Nestle čokoladica i to poteža,
metalna, od 400 grama!!!
Niste, valjda, počeli da šaljete pretplatnicima čokolade jer nemate,
recimo, dovoljno novina?
Istina, paketić je dodatno bio umotan i u kesu britanskog Royal mejla na
kojoj se kaže da je originalna pošiljka do njih stigla oštećena. Međutim,
nema nikakvog drugog objašnjenja u fazonu – umesto oštećenih novina,
evo vama čokolada.
Da li, molim te, imaš neku ideju za razrešenje ove misterije?
Puno pozdrava,
Danijela Kuležić
P.S. By the way, dobila sam ona dva broja "Vremena" koja si mi
ponovo poslala.
Thanks a lot!
Bravo za psihologa
"Nije teška robija već robijaši";
"Vreme" br. 515
Nemam apsolutno nikakav drugi komentar (osim gađenja) na rečenicu koju je tzv. psiholog KPD-a "Bolnica" (!!!) izgovorio, a "Vreme" navelo u antrfileu: "Uslovi u kojima žive zatvorenici nisu razlog za pobunu, oni su bili takvi i pre pet godina." Po istoj logici, i dan-danas u Francuskoj ne bi bila izvedena revolucija jer "stanje... bilo isto". Da li je gospodin čuo za tačku topljenja? Da li gospodin, koji arbitrarno komentariše iz svoje ordinacije u Beogradu, zna koliko je ljudi osakaćeno u KPD Sremska Mitrovica, isključivo po nalozima upravnika? Možda bi bilo bolje da se udubio u psihološki profil tog upravnika; ne sporim da zatvorenici stradaju i u međusobnim obračunima, ali su i najmanji obračuni u KPD-u Mitrovica bili kažnjavani deset puta krvavije i dovodili do znatno većih posledica? G. Dragan Subašić, koministar pravde Republike Srbije, na TV Politici je potvrdio užasno stanje u tom domu – fizički maltretman, nemanje lekova (naglašavam: ne nestašica, nego jednostavno nepostojanje), uskraćivanje elementarnih potreba, kao što je sapun i topla voda (ili gospodin smatra da je to luksuz, a možda zatvorenici nisu ni stekli osnovne higijenske navike, što neodoljivo podseća na određene izjave o vaspitanju i urednosti koje je nešto pre njega dala gđa Marković, predsednik Upravnog odbora srodne mu ustanove). Ružno i sarkastično je upoređenje sa školama, gimnazijama i bolnicama. Veliku zahvalnost bi dobio g. Simić ako bi uspeo da objasni razliku između "ljudskog" i "humanog" (koliko znam, razlika je u tome što je prva reč srpska, a druga strana); u kojoj je to psihologiji naučio da se ljudska bića mogu poništiti? Kako se to radi? Kakva onda to bića ustaju rano, obavljaju terapijske (sic!), radne ili proizvodne aktivnosti u toku dana, i zabavljaju se televizijom, šahom ili stonim tenisom u toku popodneva. Ako se ne varam, cilj zatvorske kazne u našem društvu (bez obzira na vlast) jeste prevaspitavanje i resocijalizacija – čega, pobogu, g. Simiću? Poslednji primer poništavanja ljudskih bića u ovoj zemlji je bio Goli Otok.
Najzad, kako to da u kazneno-popravnom zavodu Šabac, udaljenom nepunih 100 km od KPZ-a Mitrovica, gde se za sitnije prestupe kao što je krišom popušena cigareta ne dobija 30 dana izolacije i 50 udaraca itd., itd.? Jednostavno, taj KPD ima upravnika koji svesno i časno obavlja svoju, ne baš prijatnu dužnost. S druge strane, ne sumnjam da je g. Ivković svoju dužnost smatrao veoma prijatnom, a i uspeo je da poveže prijatno sa korisnim: nije li sam izjavio "Ja sam uvek umeo da zaradim!" Bravo! Na njegovu nesreću, postoje živi ljudi, a i invalidi, koji će u detalje opisati njegov rad.
M. M. Todorović, Beograd
