Nije teška robija već robijaši
"Uslovi u kojima žive zatvorenici nisu razlog za pobunu, oni
su bili takvi i pre pet godina. Organizovana tortura stražara i
zatvorskog osoblja takođe nije razlog, koliko ja znam, oni trpe torturu
prvenstveno od drugih zatvorenika", kaže za "Vreme" Žikica
Simić, psiholog u KPD "Bolnica" u kojoj su smešteni
zatvorenici sa teškim psihičkim devijacijama
Erupcijom
psihopatskog ponašanja, paljenjem zatvorskih objekata i arhiva
zatvorenici su, iako možda instrumentalizovani, na ekstreman način ipak
skrenuli pažnju javnosti na sebe. Zatvori su preslikači društvenog
sistema, smatraju psiholozi, a pobuna zatvorenika bila je očekivana i
mogla se predvideti posle smene vlasti. U međuvremenu, apetiti
zatvorenika su porasli – smene rukovodstva, poboljšanje uslova života,
amnestija – dok su brojne međunarodne i domaće organizacije za ljudska
prava svakodnevno izdavale saopštenja o teškom položaju zatvorenika u
Srbiji. Da li su uslovi života u zatvorima tako očajni kako tvrde
zatvorenici, a njihova ljudska prava toliko ugrožena?
"Uslovi u zatvorima nisu dobri, ali nisu ni u školama,
gimnazijama, bolnicama, usled opšte erozije društva. Uslovi u kojima žive
zatvorenici nisu razlog za pobunu, oni su bili takvi i pre pet godina.
Organizovana tortura stražara i zatvorskog osoblja takođe nije razlog,
koliko ja znam, oni trpe torturu prvenstveno od drugih zatvorenika",
kaže za "Vreme" Žikica Simić, psiholog u KPD
"Bolnica" u kojoj su smešteni zatvorenici sa teškim psihičkim
devijacijama. Psiholog pokreće pitanje prenaglašenog reagovanja medija
na zatvorsku pobunu. "Mediji su dali veliki prostor zatvorskoj
pobuni, i po mom mišljenju nije trebalo tako reagovati. Zatvorenici su se
pojavljivali na televiziji, pričali su na radiju, i na taj način je
podstaknuto njihovo asocijativno ponašanje koje je dobilo potvrdu i
satisfakciju. To je veoma delikatno pitanje, i trebalo se diskretnije ponašati.
I za njih bi bilo bolje da nije bilo tolike medijske promocije. Šta će
tamo Rade Marković, Fljora Brovina ili Nataša Kandić?" Simić
smatra da je pobuna zapravo političko pitanje i da nekome odgovara stanje
haosa u društvu, ali da se eventualna povezanost zatvorskog podzemlja sa
DB-om ne može dokazati.
"Zatvorsko podzemlje je dobro organizovano, ima svoje vođe,
bosove, gangove i odlično funkcioniše. Postoji zatvorska izreka da 'nije
teška robija već robijaši'. Zatvorenici koji imaju pravo na izlazak
izloženi su velikom pritisku zatvorskih bosova kojima je izlazak
zabranjen. Takvi zatvorenici se nalaze u neprijatnoj situaciji –
rukovodstvo im je ukazalo poverenje puštanjem iz zatvora, a bosovi od
njih traže određene usluge."
Simić kaže da bi trebalo izvršiti reformu zatvorskog sistema, i
potpuno razdvojiti lakše od težih prestupnika da se takve situacije ne
bi dešavale. "Neki od lidera pobune prebačeni su iz Sremske
Mitrovice i Niša kod nas. Pogledao sam njihove kartone – to su ljudi
koji su izvršili najteža krivična dela."
O ugroženosti njihovih ljudskih prava psiholog Simić ima drugačije
mišljenje nego nadležni u fondovima i odborima koji se bave ljudskim
pravima. "Ugroženo im je osnovno ljudsko pravo – pravo na slobodu
– i lišavanjem slobode oni su poništeni kao ljudska bića. Na humanom
nivou njihova ljudska prava nisu ugrožena. U zapadnim zemljama se vrlo
drastično, oštro i bez milosti reaguje na sve pojave koje ugrožavaju
standardni način života stanovništva. Dužnost sređene države je da
brzo uguši zatvorsku pobunu na određen način, primenom sile ili
pregovorima, i tek kad se stanje vrati u normalu treba pristupiti rešavanju
problema." Simić smatra da pobuna nije autentična u humanom smislu
već je proizvod impulsa, agresivnosti, želje da se "ućari"
smenom vlasti, a sve je to stavljeno u referentni okvir koji nema veze sa
stvarnim stanjem stvari. "U bolnici u kojoj ja radim ima grejanja i
tople vode, normalno se tuširaju i niko od osoblja ih ne maltretira.
Hrana nije najbolja i nema lekova, ali isto je i u bolnicama.
Zatvorenicima i vojnicima život je sličan: rano ustajanje, terapijske,
radne ili proizvodne aktivnosti u toku dana, televizija, šah ili stoni
tenis u toku popodneva. Ponekad nema tople vode, pokvari se bojler, ali to
nije pravilo."
Simić kaže da se godinama ništa nije radilo na stučnom planu, uvek
je bio nacionalni interes ispred zatvorske problematike. "Pre 20
godina, kada sam počinjao karijeru zatvorskog psihologa, išlo se na
seminare, skupove, uvodili su se novi naučni metodi. Danas nemamo osnovna
sredstva za rad, fiziološke rastvore, zavoje, lekove. Struka je
zanemarena, nipodaštavana, obezvređena, plate kasne po četiri meseca, a
doskora nismo ni smeli da pitamo za plate." U zatvorskoj aferi jedini
opravdani zahtevi su zahtevi zatvorskih radnika, i tim problemom treba da
se pozabave mediji. Otkada je počelo da se govori u javnosti da će
zatvorenici biti amnestirani, neprestano me zovu moji prijatelji i pitaju
da li je moguće da ćemo uskoro na ulici imati ubice i lopove koji se
slobodno šetaju. Treba amnestirati određeni broj lakših prestupnika,
slažem se, ali nikako ne treba amnestirati ili smanjiti kaznu ubicama i
teškim kriminalcima. Uostalom, ko će nas amnestirati zbog teških uslova
života?", pita se Simić.
Biljana Vasić
