Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

Doskorašnji gensek SPS-a Gorica Gajević dobila od opštine Raška, u samom centru Nacionalnog parka Kopaonik, bez naknade, plac od samo 4,3 ara. Pošto nije imala para, plac ustupila trećem licu koje je ozidalo kućicu od samo 2300 kvadratnih metara korisne površine. Za uzvrat Gorica dobija 184 kvadrata čija je tržišna vrednost oko 400.000 maraka

Zna se da je Gorica Gajević na državnički put koji joj je doneo veliku odgovornost – ali i neka zadovoljstva, poput Mrkonjićevih atributa da mu partijski šef ima lepe noge – krenula iz Raške. Zna se i da je dole bila sudija. Sad se zna i da je, kao zaslužni građanin, kako nego zasluženo, da bi od velikih poslova imala gde da dane i odane, ako treba i noge odmori, od koga nego od svoje opštine, dobila, bez naknade, plac od četiri zarez tačno tri ara. Zna se i da je Gorica, pravnički, pošto je bez pare i dinara, plac ustupila trećem pravnom licu. Sad se i vidi i sad se zna da će za taj iznuđeni pravnički potez Gorici, od ustupljenog i korisnog stambenog prostora, ostati, brat bratu, 400.000 maraka. Zasluženo. Uostalom, šta je trebalo da radi da bi došla do tolikih para, možda da piše knjige, drame, sabrana dela, koriči referate, čeka tantijeme, zašto, kad su tantijeme od placa zaslužnog građanina i brže i teže.

A šta kažu fakta i akta? Gorica od opštine, jednoglasno, plac dobila u februaru ’98. Svi mislili da će na placu biti manja kućica u šumi, a onda u martu poče kućica da se zida, da se zida, da raste. Sad je ukrovljena i ima sedam nivoa, da ne kažemo spratova. Kućicu, kao investitor, ili u Goričinom žargonu, kao treće pravno lice, ozidala privatna firma ”Union” Borislava Bore Simovića iz Čajetine. Treće pravno lice Bora već se izjavio u štampi, sa Goricom napravio ugovor o suinvestitorstvu, overen u opštini Raška i Ministarstvu finansija, okupio dokumenta i predao Ministarstvu građevina koje je nadležno za izdavanje građevinskih dozvola u Nacionalnom parku Kopaonik. Prizn’o da je počeo da gradi iako dozvolu nije dobio, evo i završava a dozvolu nije dobio. Prizn’o i da dozvolu očekuje uskoro. Još prizn’o da kućica ima 2300 kvadratnih metara korisnog stambenog prostora, da Gorici pripadaju jedan lokal i apartmani na prvom spratu, sve površine 184 kvadrata, da apartmane već uveliko prodaje za 2500 maraka po kvadratu... Tri tačke.

DOSIJE IKS: Potegnemo na lice mesta. Varoš Raška. Predsednik opštine Bojan Milovanović, iako je prihvatio razgovor, nije na radničkom mestu, hitno i pretkongresno morao za Beograd. Predsednik opštinske vlade imena Vulić neće da čuje. Ajde u DOS, kad tamo i Otpor. Opozicija u opštinskoj Skupštini od 35:0, u prošlom sazivu, došla do pet odbornika. Tražili od opštine da im drugovi odgovore na sva pitanja o Goričinom placu i ostalim spratovima. Ne javljaju se. Govore tehnički sekretar DOS-a Dejan Balović, Prle iz Otpora, prisutno otporaša još. Stanje, vele, takvo da je ono što se radilo u vladi Srbije igračka za Rašku. Drugovi na vlasti rade i razvijaju samo sebe. Tu je administrativna granica sa Kosovom, do punkta u Rudnici nekoliko km, obični panduri imaju po nekoliko kola, motora, to voze i vozaju, i sa tablicama i bez tablica. Mala su, kažu, sredina, znaju se u glavu, ajde što se obogatiše, nego preko noći i fakultete posvršavali, diplomama overili pare. Prle vadi ’artiju, ”dosije iks”, opštinski fijat ”punto” poklonjen Slađani Gajević, Goričinoj sestri, sad je negde u Blacama, bivši predsednik opštine Milinko Pantović, koji je poklonio plac zaslužnom građaninu, dnevno uzimao iz budžeta po 4000 dinara za trošak, uzima još, i još za trošak, ima četiri mobilna koje je kupila opština i za koje ista plaća račune, plaća se mobilni trošak mladom socijalisti Barlovu, nema pet televizora, rikordera, za 31 opštinski mobilni telefon ne zna se kod koga je, zna se da opština plaća račune...

Gorica, vele, od izbora ne svraća u Rašku. Tu su joj sestra i majka. Prema sestri Slađani primenili mere. Bila direktor TV Mosta, koji je u sistemu SPS televizija, jednostavno, otišli i rekli da se u tom roku promene koncepcija i program, vratili se, rekli, ko ne radi, napolje, Slađana otišla, nije se vratila. Stavili svoje ljude, Slađanu, ko što se priča, nisu vukli za uši. Na tu temu se javio Baki. Pokazuju dopis generalnog sekretara Zorana Anđelkovića sa memorandumom SPS-a. Baki obaveštava da je SPS osnivač i vlasnik TV Most, te naređuje da se preduzmu mere koje odgovaraju pravima na osnovu vlasništva. A mama Elvira, mama zaslužnog građanina, kako kažu, glavni kadrovik u Raškoj. Pred vratima joj redovi, pune ruke darova, to je cveće, to su lokumi, ljudi, a naročito drugarice žene, izginuše raneći po hleb, dežuraju, raspoređuju se, ko će u kupovinu, ko na radove na enterijeru i eksterijeru stana...

NACIONALNA SVETINJA: Pođemo na drugo lice mesta, na Kopaonik, preko Rudnice. Put za Mitrovicu, u Rudnici, granica li je, punkt policije i carine. Policijski kontejner propisno maskiran borovim granama. Od punkta, levo, pa uzbrdo. Penji se, penji se, stigosmo na, vrh li je, Kopaonika. Ima tzv. vikend kuća, čitavih naselja, ali sve nekako skromno, prizemno, od table Nacionalnog parka nema privatnih kuća, samo šuma i hoteli, odmarališta. Nađosmo hotel ”Grand” u centru centra turističkog centra. Iza hotela jedna građevina nadvisuje sve ostale, još li je jedan hotel, neko čudo jeste, ne verujemo da je to kućica u šumi, to se diglo, to se rasprostrlo, ječe kamioni, guraju se buldožeri, prolaznik, upućen, opet veli, jeste brate, to je kućica, samo nema šume, isečena.

Vratimo se stotinak metara do uprave Nacionalnog parka. Direktor Milosav Maksimović, sav predusretljiv i sav načelan. Pitamo, je l’ ono tamo ona kućica, potvrđuje, nema sumnje, to je kućica.

Maksimović nas prvo upoznaje s tim da je pre neki dan na planini izbio požar, izgorelo 60 hektara, koji su izazvali vojnici KFOR-a uništavajući zaostale kasetne bombe. O temi kaže da je Zakonom iz ’93, Nacionalnim parkovima skinuta nadležnost sa nacionalnog zemljišta, tako da oni nemaju nikakve ingerencije povodom gradnje, za sve je nadležno Republičko ministarstvo građevine. O temi još kaže da su 70-ih deljeni placevi da bi se povukao razvoj Kopaonik, da je tu kuću imao i Ivan Stambolić, misli da je prodao, da od 90-ih nije bilo slučajeva poklanjanja placeva, sem firmama i preduzećima. Osim Gorici? Potvrđuje. Nastavlja da, koliko zna, apartman ima Branislav Ivković u objektu firme čiji je vlasnik Miroslav Stefanović, ranije savezni poslanik Nove demokratije, da viđa novodemokrate koji su pravi zaljubljenici u prirodu sa pogledom iz svojih objekata.

Ističe, mimo slučaja kućice u šumi, problem divlje gradnje u Nacionalnom parku, ne radi se samo o čvrstim objektima, nego i o privremenim, plaši se da će Kopaonik doživeti sudbinu Zlatibora, da će biti probijeni svi kapaciteti, da će to ugroziti i nacionalni park i turistički centar, zato se mora upaliti crveno svetlo da se stanje promeni. Navodi da je Kopaonik član Evropske federacije nacionalnih parkova, da su uvaženi, da ih posećuju čelnici federacije, ali da tim ljudima uopšte nije jasan problem bespravne gradnje. Očekuju da budu zaštićeni, i autoritetom federacije Evroparka, traže da se izvrši revizija svih planskih dokumenata vezanih za izgradnju i urbanizam, da se zaustavi dalja gradnja na vrhu planine, jer nacionalni park je svetinja jedne zemlje, i država bi trebalo tako da se odnosi prema njemu.

Konkretno o temi, ponavlja da Nacionalni park nema ingerencije, njihovo je samo da obaveste nadležna ministarstva, građevine i ekologije, ako primete promene u prostoru. To i rade, u roku od 48 sati, za sve ostalo, pa i izdavanje dozvole, nadležno je Ministarstvo građevine. Ministarstvo je, po zakonu, obavezno da Nacionalnom parku dostavi jedan primerak građevinske dozvole, ali oni to ne dobijaju već tri godine, ne zna, neažurnošću službenika ili što dozvole nisu izdavane, to se odnosi i na konkretan slučaj. A gradi se? Gradi. A šta lično, da ne kažemo privatno, misli o kućici na placu zaslužnog građanina, tek da ne treba ići iznad visine šume i pokazivati da si jači od planine, te da ne treba biti esteta pa videti da građevina narušava vizuelni utisak planine.

PET ARI U ČETIRI ARA: Vratimo se do građevine za koju se ispostavilo da je to ta kućica. Radovi opšti, objekat baš golem, izmiči se, izmiči, nikako da stane u aparat. Pred objektom, k’o što je red, tabla, žuta, na njoj , za vrstu objekta, piše, planinska kuća, još podaci o investitoru, "Union doo" Čajetina, autor projekta, izvođač radova, nigde potpisa Mrkonjića, nigde Direkcije za obnovu zemlje. A kuća baš objekat, gore se ušiljio, k’o crkveni toranj, dole sve sam beton, to mora da je ispalo sa placa, sve neka stepeništa, pa stepeništa, pa tek onda ulaz, pa onda spratovi, pa se to raširilo, svaki sprat ispada iz pet, a kamoli četiri zapeta tri ara, pa to prozori, skele, malter, samo šljašti, samo udara, krov, prirodan, od drveta, takoreći ekološki. Radnici posluju, sve to u poslu, jedni lopataju, drugi malterišu, treći zakivaju, glavu ne dižu, veliki pos’o, nema se vremena za primećivanje, kamoli za razgovor. Jedan u narandžastom kombinezonu sve krivi glavu, sve nadgleda, pitamo, je l’ nadgleda, veli, jok, nije odavde. A, je li moglo ovo da stane na četiri ara, nije merio. A može li gore, da vidimo apartmane, gabarite, materijale, instalacije, armature, da ne kažemo samo srce tantijema, jok. Što jok, tako.

Sutradan se čujemo sa predsednikom opštine Milovanovićem, telefonom. Kako je bilo u Beogradu, konstruktovno i pretkongresno, odgovara. Još odgovara da je jedino u ingerenciji opštine, što se teme tiče, to da je plac u tolikoj površini dodeljen Gorici Gajević u februaru ’98. Što se tiče opštine, tu se sve završava, za sve ostalo nadležno Ministarstvo i Dejan (ministar građevina valjda). Zar nisu mogli da joj daju diplomu, povelju, pehar, nego baš plac? Najviše priznanje opštine Raške, ”Novembarsko priznanje”, baš se tako zove, dva puta pitali, Gorica dobila ’96. Na tome je amblem i grb. Na tom priznanju. Onda predsednik predsednički prelazi na definisanje, sve treba da se definiše, jer je interes opštine da se Kopaonik vrati Raškoj, a ne da zbog njega ima gubitke. Pa ko je sad na dobitku? Predsednik nastavlja da definiše.

Dragan Todorović