“Jare za pare”, “Vreme” br. 514
Gospodin Ljubomir Mihajlović, predsednik Komercijalne banke a.d., u svom odgovoru na moj tekst “Ko šiša Koštunicu” opovrgao je sve navode koji se tiču poslovanja njegove banke. Nemam preterano veliku želju da se uplićem u dalju polemiku. Suština mog teksta bila je u odbrani pravičnosti i postizanju maksimalno mogućne medijske objektivnosti. Nek nadležni utvrđuju čija je zapravo “Politika” i ko je veći akcionar – “Komercijalna banka” ili građani koji su direktno ili indirektno finansirali ovaj monstrum projekt. Ideju mog teksta najbolje će ilustrovati jedna nerealizovana prepiska s g. Darkom Ribnikarom i redakcijom “Politike”. Pismo sam direktoru i redakciji “Politike” uputio 1. novembra, znatno pre nego što mi je uručen odgovor g. Mihajlovića. Pismo glasi:
Poštovani gospodine Ribnikar,
U dnevnom listu “Politika”, od 1. novembra 2000, objavljeno je vaše
pismo čitaocima (“Oči u oči sa sobom”) u kome ukazujete na svu težinu
problema koji vas je sačekao po preuzimanju rukovođenja kućom.
Smatrajte ovo pismo pismom čitaoca koji se iznervirao i shodno tome traži
pravo da ono bude objavljeno.
Nije me naljutilo vaše obraćanje čitaocima. Naprotiv. Posebno podržavam
vaš stav da ćete se zalagati za profesionalan odnos vaših novinara
prema poslu kojim se bave. Zasmetao mi je tekst štampan odmah do vašeg
pisma (strana 7) u kome se u naslovu saopštava da je Hadži Dragan Antić
dobio milion i dvesta hiljada maraka zajmova za rešavanje stambeno/kućnog
problema. Vaš novinar na osnovu očigledno precizne dokumentacije piše
koliko puta koliko para je dato vašem prethodniku.
Ali, novinar ili urednik izbegava da nam saopšti koja je to banka tolike
kredite dala Antiću. Da je reč o profesionalizmu mi bismo saznali:
a) koja banka daje kredite čija otplata višestruko premašuje Antićevu
sposobnost otplate;
b) kad bismo mi obični smrtnici saznali iz vašeg teksta o kojoj banci je
reč, možda bismo i mi mogli da dobijemo takav kredit.
Otuda vas molim da nas vaša novinarka Gordana Knežević obavesti o kojoj
darežljivoj banci je reč.
Vaš čitalac
Dragoljub Žarković, Beograd
“Politika” pismo nije još objavila, a kada će – ne znamo!
Dragoljub Žarković, glavni urednik “Vremena”
Ateisti i "Bože pravde"
"Zašto Srbija još nema himnu?";
"Vreme" br. 513
Jedina pozitivna stvar koju je komunizam sa sobom doneo bilo je potpuno negiranje Boga i Crkve kao institucije slavljenja istog. Bez obzira na to da li je ili nije zemlja "pod komunizmom", može se očekivati da u njoj živi i veliki broj ljudi koji svoj život ne vide u tome da slave Boga, a kamoli da od istog traže da ga/ih ovaj hrani, spasi i u krajnjem slučaju da spasava "srpski rod i Srbiju". (Kao da u Srbiji žive samo Srbi. Tu bi se moglo postaviti pitanje da li bi to bila himna države Srbije ili "srpskog roda" koji živi u bilo kojoj državi sveta!?)
Gospodin Babić zamera što se u dosadašnjoj himni kaže "Hej Sloveni" jer ovu državu pored Srba i ostalih Slovena nastanjuju i Albanci, Mađari, Muslimani i još neki neslovenski narodi, da bi posle dva pasusa na to, izgleda, zaboravio i predlagao tekst himne koja otvoreno veliča samo i isključivo "srpski rod" zaboravljajući na ostale narode. Dakle, usvajanjem ove himne bili bi oštećeni svi ne-Srbi državljani Srbije, kao i svi oni koji u Boga ne veruju i kojima bi, verovatno, bilo glupo pevati tu himnu.
I još nešto, g. Babiću: Englezi mogu vapiti da im Bog "spasi kraljicu" jer se tu radi o individui a ne o državi, tako da je te dve stvari nepotrebno porediti.
Moj predlog je da nam himna bude instrumentalnog karaktera i kao takva univerzalna i prihvatljiva za sve stanovništvo ove države (jer ako budemo očekivali da "Bog hrani i Bog spasi našu zemlju i naš (!?) rod" nećemo daleko dogurati).
Zoran Hajtl, Sombor
Optuženi ili sudija
"Ubuduće sajam radosti";
"Vreme" br. 513
U vašem nedeljniku je 2. novembra na str. 33 vaš saradnik Sonja Ćirić objavila tekst o osnivanju novog udruženja izdavača, pod naslovom "Ubuduće sajam radosti".
Kao inicijator koji vodi i obrazlaže ovu akciju navodi se g. Branislav Gojković, direktor izdavačke kuće "Plato". Između ostalog, on kaže da bi osnovni cilj novog udruženja bio uspostavljanje reda na tržištu knjige, a zalaže se i za osnivanje suda časti, koji bi brinuo o pravilima dobrog poslovanja u izdavaštvu.
Međutim, izgleda da je u pitanju neslana šala – jedino tako možemo shvatiti da se osoba koja objavljuje piratska izdanja u svojoj izdavačkoj kući ("Plato") i zakida autorska prava sada pojavljuje kao zastupnik reda i osnivač suda časti.
Naime, "Plato" (odnosno g. Gojković) je 1998. god. objavio knjigu "Teorije ličnosti" (K. Hola i G. Lindzija), a da (dosada) nijednom od (12) prevodilaca, autora predgovora i redaktora nije naknadio autorska prava. Pri tome, ceo tiraž knjige je rasprodat pre godinu dana. Uz to, "Plato" je za štampanje dobio i finansijsku pomoć Fonda za otvoreno društvo (ali ne i uputstva o poštovanju autorskih prava i opis izdavačke časti).
U stvari, "Plato" je preštampao prethodno "Nolitovo" izdanje iz 1983 ovog kapitalnog dela, obima oko 650 str., a da nijednog prevodioca nije pozvao na sklapanje ugovora, niti obavestio o nameri da objavi knjigu. Tako su oni slučajno saznali da je knjiga objavljena, kad su je ugledali u knjižarama. Istina, i tada se – dakle, naknadno – mogao ispraviti ovaj propust (ako se ignorisanje prava 12 ljudi može zvati "propustom").
Pojedini prevodioci su se najpre obratili usmeno izdavaču i uredniku, a pošto nisu naišli ni na kakav odziv, a nekmoli izvinjenje, obratili su se preko Jugoslovenske autorske agencije, koja je u dva maha (6. XII 1999. i 11. I 2000) upućivala poziv "Platou", odnosno vlasniku g. Gojkoviću, da reguliše prava oštećenih prevodilaca, autora predgovora i redaktora – ali bez odaziva.
A sada se ista osoba – g. Gojković – pojavljuje kao kritičar zatečenog stanja, zastupnik reda na tržištu i inicijator suda časti u jugoslovenskom izdavaštvu!?
Treba li očekivati da će inicijator suda časti istovremeno biti i prvi optuženi na tom sudu, ili će možda biti njegov prvi sudija!? Ako je potrebno novo udruženje i sud časti, zar zaista nema inicijatora sa boljom reputacijom od g. Gojkovića?
Inače, oštećeni su Boško V. Popović (redaktor i pisac predgovora) i prevodioci knjige: Veljko Đurić, Marija Fligić, Ksenija Kondić, Natalija Mijušković, Dušan Pajin, Olivera Petrović, Vladimir Petrović, Vjenceslav Radovanović, Mihajlo Roter, Ljuba Stojić i Ljubomir Žiropađa.
Beograd, 4. novembar 2000.
U ime oštećenih prevodilaca-autora
Prof. Ljubomir Žiropađa
Prof. Boško V. Popović
Prof. Dušan Pajin
April, 2000.
Kako je moj teča srušio Slobodana Miloševića
Čitam ovih dana svu "slobodnu štampu" i čudim se da su za rušenje sada mrskog nam Slobe čak i Amerikanci zaslužni za pet-šest odsto, kako kažu, samo mog Teču niko ne pominje.
Zato sam rešio da napišem nekoliko redova. Ko ima vremena i volje moći će da proceni kolika je uloga mog Teče u stvaranju slobode srpskog naroda.
Sve je, naravno, počelo još davnog 9. marta kad sam se kao i većina svojih vršnjaka posvađao sa familijom. Dugo posle toga nisam za Uskrs išao u Pirot iako je to već bila tradicija. Prolazile su zime i proleća. Oženio sam se. Rodila mi se ćerka. Ženinu i svoju inženjersku platu davali smo za "pampers" pelene, a vreme je polako gutalo našu mladost. Vremenom smo postali zreliji i prestali da se ljutimo na Teču što i dalje glasa za Slobodana Miloševića.
Ponovo smo počeli da se okupljamo u vreme uskršnjih praznika. Naša generacija koja je položila vozački ispit u vreme zakona par-nepar, više nije gubila vreme na prevaspitavanje odraslih. Prionuli smo da radimo 12-15 sati dnevno, da bismo jednom godišnje mogli svojim kolima da prevalimo put od 500 km.
Ali vratimo se Teči.
Na tim zajedničkim sedeljkama kod Teče, koji je inače izvanredan domaćin, izbegavali smo svaki politički duel. Na Tečina peckanja o beogradskim šetnjama i pištaljkama, odgovarao sam šaljivo da sam i ja shvatio da je Sloba genije i da nam bez njega nema života. Teča mi, naravno, nije poverovao, ali se ni atmosfera nije pregrejavala. Ponovo su prolazile zime i proleća, a onda su nam put u Pirot onemogućili oni Amerikanci koji se hvale da su rušili Slobodana Miloševića.
Posle rata krenemo kod Teče. Tamo sve poznato, uskršnji praznici, familija na okupu, jagnje na stolu, piće u podrumu. Samo mi je Teča nešto čudan. Vidim da ga nešto muči.
Pita, kako je u Beogradu? Kažem, oblačno!
Teča postade ozbiljan. Ne pravi se blesav, znaš ti šta te pitam! Kažem, ništa Tečo ne brini, Sloba stoji bolje nego ikad!
Skoči teča kao oparen. On je mene izdao! Razumem Tečo, smiri se. A ne razumem ništa, mislim Teča "fijuknuo".
Mislio sam, nastavlja Teča, da će kad se više nije imalo kud, kad ga niko ne vidi, da klekne i moli. Tako bi uradio svaki vođa koji voli i poštuje svoj narod. Nisam baš razumeo Teču, ali sam dobro razumeo nešto drugo – da je puko ko zvečka. Znao sam da je Sloba gotov još u vreme uskršnjih praznika. Bilo mi je smešno kad je raspisao prevremene izbore. Valjda mu Gorica nije javila šta misli moj Teča.
Ostalo je poznato. Ja sam ponovo počeo da živim od tog aprila 2000, nešto ranije od onih koji nisu poznavali mog Teču. Opušteno sam posmatrao kako Bog razrešava srpsku nesreću.
Srđan Stanojević, Beograd
Nismo bili privilegovani
"Ko šiša Koštunicu";
"Vreme" br. 513
U tekstu "Ko šiša Koštunicu" ("Vreme" 2. XI 2000), među TV kuće i medijske kompanije privilegovane od bivšeg režima, pominje se i BK TV. Istina o tome je ipak drugačija. Učešćem na redovnom konkursu za dodelu frekvencija početkom 1994. godine, BK TV je 14. marta 1994. godine dobila rešenje za korišćenje 12. kanala za Beograd i 46. kanala za Novi Sad čije korišćenje plaćamo po cenama i pravilima koje je propisala savezna država. Od tada do 18. IX 2000. naša kompanija podnela je 79 zahteva za dodelu ili obnovu prava na korišćenje frekvencija na koja najčešće nismo dobijali nikakav odgovor od nadležnih službi. Najnovijim Ugovorom od januara 1999. sklopljenim sa Saveznim ministarstvom za telekomunikacije dobili smo postojeće frekvence.
Što se tiče "privilegovanog" položaja, kao primer navodimo dva repetitora kojima pokrivamo Beograd koja su nam – ne isključena – već oduzeta odlukom ex-ministra za telekomunikacije Ivana Markovića jer nije bio zadovoljan našim informativnim programom. Naš program bio je na "tapetu" i prethodnih ministara telekomunikacija, kao na primer 1996. i 1997. godine kada je BK TV svakodnevno izveštavala o građanskim protestima. Naši repetitori tada su bili redovno isključivani i oduzimani, što gledaoci BK TV najbolje znaju. Dakle, zaista se ne može govoriti da je ova kuća imala privilegije na frekvencijama, kanalima i repetitorima.
Takođe, objavili ste još dve netačne informacije: BK TV ne prodaje 12. kanal! Takođe nije tačna informacija da BK TV kupuje (niti ima nameru da kupi) TV Košavu. Zato vas molimo, zarad istine, proverite činjenice, pa tek onda objavite članak u novinama.
Tihomir Simić,
generalni direktor BK TV
Izvinjenje
U "Vremenu" broj 514, u tekstu "'Budak' u opštini", greškom je g. Zoranu Matiću pripisan nadimak "Budak" koji se pojavio i u naslovu. Izvinjavamo se gospodinu Matiću i čitaocima.
