Štampi
se doista ne može ugoditi: ako neki funkcioner dobije stan, nije dobro,
ako uzme da od svoje ušteđevine petlja nešto na vlastitom placu, opet
ne valja. U "Novostima" vidim da je Gorica Gajević od Skupštine
opštine Raška dobila četiri i po ara placa, tik uz hotel
"Grand". Sad se digla graja oko nesrećne sedmospratnice – zar
zdanje mora da ima tolike spratove, od koga je bivša generalna
sekretarica nasledila plac na vrhu Kopaonika, odakle joj milioni maraka
(tako zavidljivci i zakerala procenjuju vikendicu bivše generalne
sekretarice SPS-a)?…
Javnost i ne zna koliki je otpor građanka Gajević pružila kad su se opštinski oci odvažili da joj ponude plac: opština ima višak građevinskog zemljišta, oni bi bili izuzetno zahvalni ako bi drugarica Gorica prihvatila to kao izraz opštinske blagodarnosti, razume se samo ako je drugarica Gajević saglasna sa nadmorskom visinom gumna, a veruju da je saglasna, jer je već odsedala u hotelu "Grand", da oni bi joj to dali u trajno vlasništvo, da ne mora više u "Grand", hotel je hotel, a kuća je kuća, u hotel svakog časa mogu da banu skijaši, državljani zemalja koje su nas bombardovale, dosovci i sl.
Sekretarica nekoliko sekundi nije htela da čuje za poklon, zašto meni, nemojte, molim vas, ima drugova koji su za Rašku učinili i više nego ja, mada sam ja učinila mnogo, i sama se iznenadim kad se setim svih mojih dobročinstava, mada se svih ne mogu ni setiti... Pa opet, mora da ih je bilo dosta, koliko sam se puta osetila kao vladičica raško-prizrenska, stvarno sam u tu regiju ugradila deo sebe, ali kud bi nas to odvelo, ako bi sve opštine koje sam unapredila krenule da mi se odužuju placevima?!
Odbornici su rekli da će svi do jednog dati neopozive ostavke ako spomen-gumno ostane u vlasništvu opštine, dvojica opozicionih odbornika zapretili su da će se za svagda povući iz politike, a jedan odbornik SPS-a rekao je da će se na placu zapaliti naočigled turista ako drugarica Gajević prezre tu malu pažnju opštinske skupštine.
Stvar je započeo jedan odbornik koji je bio dobio u nasledstvo nekih deset ari, on se u pauzi sednice izlanuo kako bi to zemljište najvoleo da pokloni Gorici Gajević u znak zahvalnosti za sva dobra koja je Raškoj i Raščanima dotad učinila: ostali su se postideli što se dotad nisu potrudili da koliko-toliko odgovore na njenu dobrotu i na njeno višegodišnje dobročinjenje. Neka nagrađa morala je da se ustanovi i uruči, ali su ostali odbornici osporili pravo nesrećnom kolovođi da se on kao pojedinac zahvaljuje u ime čitave regije. Poslanici su goreli od želje da se džumle oduže dobrotvorki (mada se taj dug nikada ne može u potpunosti otplatiti); ideja o placu svima se bila dopala, jedino su se pribojavali da sekretaricu ne uvrede: građevinsko zemljište ni izdaleka ne može biti ekvivalent onome što je Gorica učinila za raščanstvo, nijedno gumno, ma koliko bilo, ne bi trebalo da bude shvaćeno kao plata posle koje bi građani Raške mogli reći da su se iskusurali sa svojom dobročiniteljkom.
Sednica se, kaže predanje, beše nastavila u holu, odbornici se nadmetahu ko će dati lepšu, ko će dati veću parcelu, sačiniše i mapu placeva, avaj, pojavi se teritorija nalik na tigrovu kožu – vlasnici trebalo dva dana da taj raštrkani spahiluk ceo obiđe. Zato odlučiše da joj se u ime cele skupštine i u ime žitelja Raške čisto simbolično uruči najobičniji plac, koliko da se odbornici osevape i da ih se sekretarica ima po čemu spomenuti.
Šira javnost, ponavljam, ne zna kakvu su borbu Raščani imali sa Goricom, dočim raški školarci znaju naizust početak sekretaričinog govora: "Hvala, nije trebalo, ko zna kad ću stići da tu rasadim povrće i zimzeleno rastinje…"
Odbornici na kraju ipak učiniše po svome, upisaše sekretaričino ime u katastar, malo vreme zatim postojalo, eto ti Crnotravaca, uzimaju mere, udaraju temelje, i gle, gumno koje se dotad činjaše ogromnim (kao i kad čovek čita o njemu) pokaza se kao tesno: zemljovlasnica je pitala arhitekte da li da nadzida jedno šest spratova ili da ode nekoliko spratova pod zemlju, stručnjaci su bili za to da sekretarica slobodno krene uvis (stopama Pančićeve omorike takoreći), jer ako bude išla ka središtu zemlje, ispašće da nešto krije, da nešto petlja. Temelj od četiri i po ara može da nosi zgradu od sedam spratova, kasnije će naravno moći da se dozida još koji sprat i dva potkrovlja, sugestija bi prihvaćena, neimari postaviše skele, otpoče ne toliko obnova koliko izgradnja Goričine sedmospratnice, da bi se već posle nekoliko nedelja pokazalo da su ti spratovi skupi kao đavo.
E sad, ako ste zemljište kupili, ako ste ga nasledili, vi ga možete zaparložiti, možete odustati od kojeg god svog nauma, ali kad imate plac koji je odraz narodne volje, dužni ste da ga privedete nekoj svrhi. Nemajući dovoljno para da sedmospratnicu sama omalteriše, zastakli itd. sekretarica je ušla u ortakluk sa firmom "Union" iz Čajetine. Sad joj se i to spočitava: koje je to preduzeće, šta ono šuruje sa vrhovnicom [tadašnjom] SPS-a, kako ona može da primi poklon vredan 200.000 maraka. Pa nije sekretarica dobila te pare, dobila je samo plac, a nije ona kriva što je građevinsko zemljište skupo: ako se sa poklonom pomirila, ako se saživela sa njim i ako ga dovršava uprkos tome što cene materijala stalno skaču – zar joj to nije još jedan plus?
Šta bi nam falilo da na poklonjenom placu nikne samostalna ugostiteljska radnja – SUR "Gorica", trideset soba, četiri zvezdice, frizer, stilist, ortoped?... Turisti zadovoljni, država ubira porez, dvadeset petoro ljudi ima stalan posao, jedna građanka živi od vlastitog biznisa. Može neko da ospori ugovor o poklonu, može nova vlast da izlije spomen-ploču na kojoj bi pisalo: "Ovo gumno, a možda i celo zdanje, lokalni odbornici poklonili su partijskom sekretaru u vreme neprosvećenog apsolutizma". Ali zašto mislimo da bi takva tabla govorila više nego pansion koji bi bio aktivan?
Ljubomir Živkov
