Vreme broj 515, 16. novembar 2000.

Uslovi smeštaja i rada u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti "Laza Lazarević" srozani su na nivo XIX veka, a prilikom posete predsednice Upravnog odbora ove ustanove Mirjane Marković odeljenju u Padinskoj Skeli dopremljene su žardinjere i veštačka trava, a svi pacijenti zaključani

Neupotrebljiv mokri čvor, kupatila u kojima uglavnom nema tople vode, dva odeljenja za odabrane pacijente, luksuzna direktorska kancelarija sva u plavim tonovima, dijagnostički aparati stari i po trideset godina i vozni park sa mercedesima, pežoima, golfovima – sve to može se naći na istom mestu, u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti "Laza Lazarević", ustanovi čijim je Upravnim odborom predsedavala Mira Marković i čiji je direktor do 9. oktobra (kada je peticijom zaposlenih smenjen) bio njen partijski drug dr Prvoslav Marković.

"Kada je čovek bolestan, on ide lekaru, a ne frizeru. Nama je napravljena lepa frizura, ali smo i dalje veoma bolesni", ovako situaciju u Institutu opisuje načelnica Centra za akutne psihoze i kandidatkinja za vršioca dužnosti direktora dr Sanda Rašković-Ivić. A "frizura" privlači pažnju već na prvi pogled: fasada Instituta sveže okrečena u roze – upućeni tvrde po izboru dr Marković lično – a rešetke na prozorima bleštavo bele (ali samo sa spoljne strane).

"BOLEST" I RAJ: Zbog nikad valjano popravljenih instalacija i zbog prirode bolesti pacijenata (koji, kako kaže dr Rašković-Ivić, više nesvesno nego svesno "svašta trpaju u mokri čvor"), svakodnevno se zagušuje toalet – za odgušenje je potrebno i po nekoliko dana, a u međuvremenu se zaposleni "snalaze" (što, kako saznajemo, podrazumeva odvođenje pacijenata u toalet za zaposlene ili u bolničko dvorište). Osim toaleta, najveći problem predstavljaju kupatila u kojima iz nepoznatih razloga najčešće nema tople vode: "Mi dobijamo pacijente koji su dovedeni bukvalno iz kontejnera, sa vaškama, prljavi, sa odećom zalepljenom za telo. U poslednjoj godini XX veka, u psihijatrijskoj ustanovi koja je referentna za Srbiju, takvi pacijenti ne mogu biti ni istuširani", ističe naša sagovornica. Kako se zaposleni "snalaze" u tim situacijama, ako se zna da Institut, osim tople vode, ne raspolaže ni dovoljnim količinama alkohola, sapuna i šampona, nismo uspeli da saznamo.

I dok se "obični" pacijenti i "obični" zaposleni dovijaju kako da se izbore sa elementarnim potrebama, na drugom spratu instituta žive i rade povlašćeni: tu se nalazi odeljenje za pacijente koji nisu prošli standardnu prijemnu proceduru, već su tu dospevali po preporuci. Zaposleni tvrde da je osnovni kriterijum bio "veza i penzija", a lekar sa kojim smo razgovarali kaže da je na otpusnoj listi jednog od povlašćenih pisalo: "pristalica SPS-a". Što se osoblja tiče, priča se da je reč o politički ili na drugi način podobnim lekarima i medicinskim tehničarima. Kako saznajemo, svi oni su bili "više nego zadovoljni radom na tom odeljenju", a indikativno je i da se niko od njih nije pojavio na zboru na kome se potpisivala peticija za smenu dr Prvoslava Markovića. Oni sami tvrde da "nikakvih veza nije bilo" i da su i pacijenti i osoblje na drugi sprat dospevali regularnim putem. Kako bilo, ovo odeljenje razlikuje se od ostalih: sobe su opremljene krevetima znatno kvalitetnijim od kreveta na koje su navikli "obični" pacijenti, na krevetima je uredna posteljina, na podu itisoni, u hodnicima cveće. Sve je sveže okrečeno, toaleti i kupatila rade. Osim toga, povlašćenima je na usluzi i veći broj tehničara: dok je na ostalim odeljenjima uobičajeno da jedna medicinska sestra radi sa četvoro ili više pacijenata, ovde je odnos bio izjednačen (10 do 20 pacijenata, koliko ih je obično bilo, i isto toliko sestara). Zaposleni u Institutu retko su zalazili u ovaj deo zgrade, što je rezultiralo pričama o "hotelskom komforu". Situacija ipak nije takva – odeljenje jeste opremljeno bolje od ostalih, ali na prvi pogled izgleda onako kako bi se dalo očekivati da izgleda prostor rezervisan za psihijatrijske bolesnike. Dr Rašković-Ivić ističe da je drugi sprat u stvari bio "izlog koji je važnim delegacijama trebalo da ukaže na to da je bolnica solidno sređena".

Specifičnost ovog odeljenja je i terapija – pored toga što je lekova "za njih uvek bilo", pacijenti su podvrgavani i tretmanu niskofrekventnom strujom, poznatijem kao "Elektrosan". Reč je o tretmanu koji datira iz pedesetih godina ovog veka, ali je obogaćen elementima koje je zvanično patentirao upravo bivši direktor – iako se radi o u svetu nepriznatoj metodi koja može da bude samo dopunsko terapeutsko sredstvo, dr Marković je toliko držao do sopstvenog patenta da je upriličio i proslavu godišnjice njegovog korišćenja.

Pošto je očigledno da je bivši direktor veoma vodio računa o ovom odeljenju, ne treba da čudi to što mu se kancelarija nalazila odmah pored "odabranih". A u kancelariji sve u svetloplavim tonovima, od španskog zida do kožnog nameštaja – o količini novca uloženog u njenu (treću po redu) adaptaciju za sada se samo nagađa, ali je kontrast u odnosu na ostale delove bolnice (pa i povlašćeni deo) očigledna. "Gde se ovo nalazim?", pitala je prilikom jednog od retkih ulazaka u Markovićevu kancelariju zaposlena s kojom smo razgovarali. Direktor, ponosan na izgled svog radnog prostora, odgovorio je kratko: "Anđele moj, mi smo u raju."

UMIRAONICA: Neposredno pred poslednje izbore, predsednica Upravnog odbora Mirjana Marković otvorila je još jedno povlašćeno odeljenje, ali u delu Instituta koji se nalazi u Padinskoj Skeli. Zamišljeno je da to bude apartmanski deo psihogerijatrije – sve sobe su jednokrevetne, svaka ima kupatilo i parno grejanje, ali je sve to, kako saznajemo, bilo "fušerajski i na brzinu odrađeno". Iako odeljenje ni do danas nije pušteno u rad, predizborno otvaranje mnogo je obećavalo. Dan pred dolazak uvažene gošće, dr Marković je došao u Padinsku Skelu, zaposlenima objasnio kuda će sve gošća da prođe i kako bi je trebalo dočekati. Odmah potom naređeno je detaljno čišćenje svih staza, reprezentativnije medicinske sestre koje su ušle u odbor za doček dobile su nove uniforme, a naloženo je i da svi bolesnici budu zaključani. Nekoliko sati pre otvaranja, dopremljene su žardinjere sa cvećem i veštačka trava kojom je ulepšano okruženje novog odeljenja. Naravno, bile su tu i kamere stare Radio televizije Srbije.

Inače, u Padinskoj Skeli već postoji odeljenje psihogerijatrije, a svi naši sagovornici tvrde da je i ono bilo nepotrebno: "Suludo je smestiti starije bolesnike u ustanovu koja je 20 kilometara udaljena od svih laboratorija i specijalista koji su im neophodni. Pokazalo se da je to mesto za lečenje unapred otpisanih. To je prava umiraonica", kaže lekar s kojim smo razgovarali. A da bi se formiralo takvo odeljenje, bivši direktor smanjio je ostale kapacitete – "višak" bolesnika koji se zbog toga pojavio premeštan je u slične ustanove u Kovinu i Vršcu.

Pošto su zgrade u sklopu Padinske Skele u stvari adaptirane zatvorske prostorije, toaleti i kupatila su u još gorem stanju nego u gradskom delu Instituta: "Nama su pacovi, miševi, muve i vaške domaće životinje. A nekad je bilo paunova", kažu zaposleni. Zahvaljujući svemu tome, ovde postoji i konstantan problem osoblja – na rad u taj deo Instituta dolazi se po kazni, a konkurs za sva radna mesta stalno je otvoren. Dešava se ponekad da je jedna medicinska sestra zadužena i za nekoliko desetina pacijenata, ali i da laboranti rade posao čistačica!

NEBRIGA BRIŽNIH: Postavlja se, naravno, pitanje kako je moguće da je ustanova čijem je Upravnom odboru predsedavala Mira Marković pala na tako niske grane – na osnovu primera Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" dalo bi se zaključiti da je Jugoslovenska levica zaista brinula o institucijama koje su joj bile poverene. Prema rečima dr Sande Rašković-Ivić, establišment jeste brinuo, ali ne dovoljno i ne na pravi način: "Novac je potrošen na fasadu i na neke stvari koje su mogle biti urađene i kasnije, a mi radimo pomoću štapa i kanapa, kao neki bosonogi lekari. Nemamo aparat koji služi za snimanje protoka krvnih sudova mozga, nemamo skener, a jedan američki lekar koji nas je posetio fotografisao je elektroencefalografski aparat koji koristimo jer tako nešto nikada nije ni video." I dok za nabavku neophodnih dijagnostičkih aparata nije bilo razumevanja, Savezna uprava carina je Institutu izašla u susret obogativši vozni park luksuznim, ali jednoj psihijatrijskoj ustanovi nepotrebnim automobilima. Našla su se tu dva mercedesa (od kojih jedan tipa karavan – "kao da smo pogrebno preduzeće", kažu zaposleni) i slični automobili, sve u svemu, vozila od kojih ni bolesnici ni zaposleni nisu imali neke veće koristi.

Od nadležnih su ponekad stizali i lekovi, ali najčešće kineski. Na njih su pacijenti ponekad dobro reagovali, ali su se oni ipak pokazali kao znatno slabiji od lekova na koje su pacijenti bili naviknuti: "O tim lekovima se svašta pisalo, ali nam niko nije rekao da li je obavljeno farmakološko ispitivanje, da li su oni dobri ili nisu. Ipak, nisu svi lekovi predviđeni za isti tip ljudi. Nisam rasista, ali postoje detalji koji karakterišu određene rase. Ne mogu različite rase da upotrebljavaju isti lek na isti način", kaže dr Rašković-Ivić. Zbog hroničnog nedostatka lekova pribegavalo se stoga ličnom angažmanu zaposlenih, odnosno kako nam je rečeno, "moljakanju na poluprivatnim osnovama" i traženju pomoći. Lekove su slali rođaci pacijenata i donatori koje su zaposleni poznavali.

Pošto ni to nije bilo dovoljno, dešavalo se da bude fizičkih nasrtaja na medicinsko osoblje, a i fizičkih obračuna između samih pacijenata. U tim situacijama, neki pacijenti moraju da budu "fiksirani", ali i tu postoje problemi. "Čak su i kaiševi kojima se obavlja fiksacija bolesnika zastareli, tako da i to radimo kao u XVIII i XIX veku", kažu zaposleni.

Neka humanitarna pomoć stizala je i preko dosadašnjeg rukovodstva, ali je, kako se čini, mali deo toga dospevao do pacijenata. Ono što je dospevalo, bilo je nedovoljno da omogući normalno funkcionisanje. A u instituciji čiji je direktor uživao u plavetnilu sopstvene kancelarije i godišnjicama sopstvenih patenata bilo je (i jeste) potrebno sve, od hrane, preko lekova, do posteljine: "Nama su i dušeci koji mogu biti zapaljeni zbog pušenja u krevetu i pižame koje mogu biti razderane u nekim situacijama potrošni materijal, kao rukavice za jednokratnu upotrebu u hirurgiji." Zbog zloupotreba humanitarne pomoći, donatora je vremenom bilo sve manje, a i sada postoji konstantan strah da će oni koji su bili bliski bivšem direktoru osujetiti sve pokušaje da se Institutu pomogne.

Dosadašnje sindikalno rukovodstvo, koje su činili upravo takvi ljudi, smenjeno je u novembru većinom glasova zaposlenih, a novoimenovano tročlano upravno telo sindikata ističe da je "kao i na globalnom planu, u Institutu promenjen direktor, a da uticaj i dalje imaju Markovićevi ljudi". U svakom slučaju, zaposleni čekaju da se steknu uslovi za ostvarivanje beneficija koje bi za njihov posao trebalo da se podrazumevaju (a koje su se do sada svodile na 30.000 dinara nadoknade za trajnu telesnu povredu na radu), za utvrđivanje finansijskog stanja u Institutu i poboljšanje uslova rada. Pacijenti čekaju lekove, pižame, toplu vodu, toalete. Što se tiče ostatka Srbije, ona, kako nam reče dr Sanda Rašković-Ivić, "tek čeka svoje psihijatre".

Tamara Skroza

Osim konstantnog propadanja, Institut "Laza Lazarević" suočio se tokom poslednje decenije i sa nekim specifičnim pacijentima. Bilo je, naime, onih koji su se identifikovali sa Slobodanom Miloševićem, iako je, kako kaže dr Sanda Rašković-Ilić, "bilo i nešto malo Šešelja". To je, prema njenim rečima, razumljivo jer spada u naš arhetip: "Mi smo narod koji doživljava Srbiju kao majku, a onda se predsednik doživljava kao otac. Ako ćete biti nečiji dvojnik, tu je otac koji se može doživljavati i kao božansko biće, ali i kao đavo." Međutim, posle petog oktobra, promenili su se i "miloševići": "Sad su u defanzivi, samo šapuću". Što se jednog "Šešelja" tiče, on je povratio svoj identitet, ali je zadržao "šešeljoidan način izražavanja".

prethodni sadržaj naredni