Reporter "Vremena" s izbeglim Srbima sa Kosova

Tri kese bombona za decu

"Nismo mi izbeglice, nikako! Mi smo prognanici", kaže uzbuđeno čovek pored mene

Pitam dve devojčice koje se igraju pored traktorske prikolice natovarene stvarima da nisu nešto zaboravile, šta bi volele da su još ponele.

"Sve", kaže mi jedna od njih

Sva u dubokoj crnini, Momirka Mladenović (63), iz Donje Srbice kod Prizrena, sedi na jednoj od desetak traktorskih prikolica koje su parkirane tik uz ograde kuća u selu Lapovu. Jedan sin poginuo joj je pre sedam nedelja. Specijalac u VJ.

"Samo su mi četiri daske doneli. Sanduk. Eto, sada smo ovo što vidiš. Njegova žena i deca, drugi sin sa ženom i decom i ja. Sve smo ostavili, punu kuću, imanje, ma šta da ti pričam..."

Ostali iz familije sede na travi pored ograde i ćute. Dve mlade žene i dve tinejdžerke koje se ni po čemu ne razlikuju od svojih vršnjakinja u Beogradu. Gledaju u baku i slušaju očiju punih suza.

"Dali su nam sat vremena da se spakujemo i krenemo. Da nam komšija, Srbin, nije dao traktor, ne bismo imali čime da odemo, da begamo, da spasem decu", nastavlja Momirka Mladenović. Njena snaja nema snage da govori. Kad kaže: "Ne mogu, samo plačem", to je više duboki uzdah nego iskaz.

Težak, sparan dan. Dole, ka jugu, gomilaju se crni olujni oblaci. Čitav dan se jurimo s njima. Stigli su nas tek uveče i poplavili Beograd.

Verovatno se pre toga kiša sručila i na kolone traktora, automobila i svakakvih drugih vozila koje već danima idu sa Kosova krivudavom Ibarskom magistralom.

Uzak asfaltni put koji prolazi kroz Lapovo sada je magistrala. Njime se obilazi deo auto-puta Beograd-Niš koji je neprohodan jer se na kolovoz sručio nadvožnjak koji su bombardovali avioni NATO-a. U koloni traktora i automobila na koju smo naišli u selu nalaze se ljudi iz Prizrena, okolnih sela i iz Suve Reke. Seljani ih izuzetno ljubazno primaju. Nije ni čudo, jer je gotovo trećina meštana poreklom sa Kosova.

"Magdalena, Magdalena!", viče čovek sa traktora.

"Eno je u dvorištu, igra se sa mojom ćerkom", kaže mu Vesna Savić, pokazujući na dve devojčice koje na travnjaku ispred kuće petljaju nešto sa igračkama. Njen muž, Milan, došao je pre 25 godina iz Suve Reke. Ona je rođena u Lapovu.

Narod počeo da beži

"Znate li vi ove ljude?" pitam je.

"Ne", kaže noseći im kafu na velikom poslužavniku.

"Vidim brinete o njima kao o rođenima."

"Šta ću drugo. Ne daj bože nikom da se desi što se njima desilo."

Nudi im kafu. Uzimaju, zahvaljuju, neki pitaju mogu li da se umiju, Vesna im pokazuje gde je česma. Na traktorima uglavnom torbe sa odećom, poneki kućni aparat, ništa kabasto, radio, mikser... očigledno nisu imali vremena da popakuju ostalo iz domaćinstava. Slavica Veljković iz Prizrena kaže da je gradska vlast prošlog petka proširila glas da tamošnji Srbi imaju tri sata da se spakuju i krenu.

"Došli i rekli: 'Čim se vojska i policija povuče UČK će da siđe sa planine i gotov si, briši!" I narod je onda u panici počeo da beži.

Dođemo do Suve Reke, kad tamo policija hoće da nas vrati, napala ih UČK, traje borba, probijaju se. Pa šta mi da radimo kad se policija povuče? Kako mi da prođemo? Strašno!"

I Zvezdan Lazić (19), iz Suve Reke, inače radnik u tamošnjem Crvenom krstu, govori o tome da je "narod počeo da priča kako moramo da bežimo".

"Prvo se proširio glas o tome, a onda su javili ovi iz opštine, milicija i svi, da se pakujemo. Predsednika smo pitali, a on odgovara: 'Šta da vam kažem, niko nam ne garantuje ništa', komandira smo pitali, a on kaže: 'Ja od sutra komandir više nisam', i šta smo mogli drugo nego da pokupimo šta smo mogli, ostavimo sve i krenemo u zbeg."

Dva dana pre prvih bombi koje su pale na Kosovo, ubijen je njegov stric.

"Ušli u prodavnicu i pucali", kaže Zvezdan.

"Albance koji su bili u Suvoj Reci nismo dirali. Po šumama su se krili samo oni čiji sinovi su bili među teroristima. Inače, ovi drugi su normalno bili u gradu. I kad je počelo bombardovanje, kada su neki otišli preko granice, ove što su ostali niko nije dirao. Dolazili su kod mene u Crveni krst, uzimali pomoć svakih nedelju dana. Iako ih sleduje jednom mesečno, ja sam im davao pomoć nedeljno."

Svi nas pljuju

Ogorčenje je glavno osećanje koje pokazuju svi sa kojima smo razgovarali. Iz sela Rečani kod Suve Reke, kažu nam, iselilo se svih 35 srpskih porodica.

"Milošević kaže 'postigli smo mir'. Ma kakav mir!? Povukao je vojsku i policiju i ostavio nas dole na milost i nemilost UČK", priča dalje Slavica Veljković iz Prizrena. "Došli Nemci i Italijani, a Albanci ih dočekali ovacijama. 'Pobeda je naša', viču, mašu njihovim zastavama, to se ništa na našoj televiziji ne prikazuje. Mi idemo na traktorima u koloni, Albanci nam psuju majku srpsku: 'Idite u Srbiju, tamo vam je mesto i ne vraćajte se nikad', 'Eto vam ga vaš Milošević, šta vam je uradio', gađaju nas kamenjem. Umesto da taj NATO koji to sve gleda kaže: Stanite ljudi, pustite kolonu da prode, vide da naša deca plaču, da mi žene plačemo, a oni sa onim velikim tenkovima okreću sve cevi u nas da ne bi mi pucali na Albance."

Njena šesnaestogodišnja ćerka Jelena, koja je do tada mirno sedela pored svoje majke, prosto ne može da zadrži bujicu reči koja iznenada provaljuje iz nje.

"Bili su i engleski novinari koji su došli sa njihovim vojnicima. I oni nas psuju i komentarišu, a nemaju pojma da ja znam engleski, da razumem šta o nama govori. Kažem mu da razumem, a on se zbuni, pa me pita 'ko vas je gađao', pa kaže 'sad su snage tu, zaštitiće vas'. Ko da nas zaštiti kad je i NATO uperio cevi u nas, a ne u one koji nas napadaju!?

Kad smo prolazili Dulje, i mi mladi, svaka od nas devojčica imala je u krilu pištolj ili bombu. Ako nas napadne UČK da se branimo ili da se ubijemo same", kaže u grču. "Metak u cevi sam imala. Bolje da se ubijem nego da me pipne neko od njih."

"Napadali su nas čitavim putem", ubacuje se u razgovor Zvezdan Lazić. "I u Suvoj Reci, i kad smo prelazili Caf Dulj, i u Lipljanu, i pred Prištinom su nas gađali kamenjem iako je NATO bio tu. Jednu devojčicu su napali, hteli su da je odvedu, jedva je spasio otac."

Žarko Mladenović iz Donje Srbice kod Prizrena ne krije ogorčenje.

"Kad smo prolazili kroz Štimlje, ove trupe što su došle, kobajagi mirovne, umesto da rasteraju masu Šiptara koji su nas gađali kamenjem, troje nam je povređeno, a oni okrenuli automate na nas. I još se smeju, a sve to snimaju njihovi novinari."

Gde smo mi

Srpska vlast na Kosovu potpuno se raspala posle potpisivanja "vojno-tehničkog sporazuma" u Kumanovu. To nam govore i ljudi koje smo sreli u Lapovu, a čućemo to još mnogo puta tokom dana od izbeglica s kojima smo razgovarali duž puta za Kragujevac, pa dalje ka Kraljevu i Raški.

"Otišli smo da pitamo u opštinu šta da radimo", kaže nam čovek iz sela Rečani kod Suve Reke. "Nigde nikog, katanac. I na MUP-u i na Domu zdravlja... To je bilo u petak u tri sata. Pokupili šta smo mogli i pravac Srbija."

Predsednik privremenog Izvršnog veća Kosova Zoran Andelković pokušao je da neke od izbeglica zadrži u Prištini. Ponudio im je privremeni smeštaj - u praznim stanovima tamošnjih Albanaca! Ogromna većina je to odbila.

Većina ljudi s kojima smo razgovarali pravi razliku između onoga što se događalo tokom prošle godine na Kosovu kada se policija sukobljavala sa UČK i onoga što se dešavalo posle početka bombardovanja.

"Kad su nas napadali, morali smo da se branimo", kaže nam jedan iz kolone. "Ali ja ničiju kuću nisam zapalio. A ovo sada što nam rade."

"Ja sam brata izgubio u ovom ratu, za šta je on poginuo? Što nam nisu rekli da se evakuišemo na vreme, a ne da bežimo ovako", kaže Žarko Mladenović. "Milošević nije više ono što je bio, on je sada Gorbačov!

Dao je Kosovo NATO-u. Ovo je treći egzodus Srba: Krajina, Bosna i sada Kosovo! Eto šta je obeležilo njegovo vreme."

"Televizija prikazuje kako Milošević otvara radove na mostu, 'počinje obnova', kaže. A gde smo mi na televiziji, kao da mi ne postojimo", dobacuje neko od okupljenih.

"Kosovo je Srbija, vikali su na mitinzima. Eto im sada Kosovo! Nema dole ništa od države, otišla policija, otišla vojska, pa ko im onda predstavlja Srbiju tamo!?", pita i sebe i okupljene sredovečni čovek iz grupe oko nas. "Bio onaj Perčević u Prizrenu dok još nije došao NATO, kaže: 'Očuvali smo integritet i suverenitet zemlje'. Koji moj je očuvao!? Pitao sam ga, ko brani suverenitet i ko čuva integritet? Nije znao da mi odgovori. Jedva ga spasli da ga ne ubiju Srbi dole, jedan mu cev u glavu uperio, ali ga smirili."

Zamor, ljutnja, svi pričaju u glas.

"Opština je raspuštena, nigde nikoga. Sve gde smo prolazili, od Prizrena do Štimlja nijednog Srbina nismo videli!"

"Nema carine, ulazi nam na Kosovo ko kako hoće, eno juče su Prizrenom krstarili u automobilima sa tablicama iz Kuksa u Albaniji."

Niko da pokaže put

Na putu ka Kragujevcu srećemo nove kolone automobila sa registarskim tablicama kosovskih gradova, traktora natovarenih stvarima, neki su parkirani, a ljudi spavaju na livadi. Nailazimo na napuštene prikolice, pokvarene traktore, stvari bačene pored puta. Kad su kolone izbeglica došle u Srbiju gorivo su mogli da kupe samo od prodavaca pored puta.

Dizel - dve, a benzin tri marke. U selu usput, kod lokalnog automehaničara srećemo Živorada Đorđevića iz Đakovice. Pukla mu spona na traktoru. U prikolici bez gotovo ijedne stvari osim nešto odeće i ćebadi prostrtih po dnu, sedi još ljudi.

"Kasno sam krenuo, u pet ujutru. Bio sam sve vreme na poslu, pa izgleda zaboravili na mene. Da ja nisam kasnio, ostao bi mi i komšija", kaže i pokazuje na čoveka sa tamnim naočarima. "Slep, ne vidi ništa, a i on ima ženu i troje dece."

Kada su došli nadomak Raške njegova žena otišla je do prodavnice da kupi hleb i još štogod za decu.

"Prodavac pita jesam li sa Kosova, izbeglica, pa onda odbio da mi naplati kad sam mu rekla da jesam. I tri kese bombona dao deci."

U selu Dragobraća tražimo domaćina koji je primio 56 izbeglica sa Kosova. Neće da mu pomenemo ime. I sam je sa Kosova, ima kuću i u Peći, podigao ovu u Dragobrači, ali je nikad nije završio.

"Sada je zlatna", kaže.

Iste priče, ogromno ogočenje i ljutnja na lokalnu vlast. Nikog nije bilo da im kaže kojim putem da idu ka Srbiji, niko da ih prihvati kad su izašli sa Kosova.

"Deset godina sam radio u policiji u Peći", kaže jedan tridesetogodišnjak koji sedi sa nama za stolom u dvorištu. "Kad su potpisali, kažu mi u stanici da spalim uniformu, da sakrijem oružje i da ostanem. Kao, niko neće znati da sam bio u policiji. Svašta!"

Ipak, bratstvo koje se okupilo u selu poslalo je "izvidnicu" u Peć, da vide kako se stvari odvijaju. Jedni su od retkih koje smo tokom puta čuli da razmišljaju o povratku. Većina na pitanje o tome odgovara protivpitanjem:

"Kakav povratak!? Gde!? Nismo ni kilometar odmakli, a već su gorele naše kuće!", kaže Slavica Veljković. "Sve pale, samo dim, sve gori, sve u plamenu. Nema ništa više. Ništa."

"Ama gotovo je čoveče", kaže Žarko Mladenović. "NATO štiti UČK, ima da ih puštaju da ubijaju dole one od nas što su ostali dok sve ne oteraju sa Kosova."

"Ma vratio bih se sad", kaže čovek iz Istoka. "Samo da mi garantuju bezbednost, odmah bi se vratio. Tamo mi je sve, a u Srbiji nikoga i ništa nemam! Ali ko da mi garantuje? Da me ne izda Milošević kao što me je sada izdao."

Mi bismo se vratili

Većina odraslih muškaraca bila je u rezervnom sastavu vojske ili policije. Oni su najogorčeniji. Srđan Jovanović iz Mučitišta kod Suve Reke putuje već treći dan. "Bio sam na granici do kraja", kaže umornim glasom, "Pusti priču u p. materinu, šta više ima da se priča."

"Kad smo ušli u Srbiju, razoružali su nas. Uzeli su nam i puške i pištolje", kaže nam Momirka Mladenović. "Pa čega se plaše? Koga ja ovako stara da ubijem? Znam da rukujem, ali nisam pošla sa te namere."

"Kad smo došli u Srbiju, gospoda naredila da nam se oduzme oružje", kaže sredovečni čovek naslonjen na traktor. "Nisam ga dao ni UČK-u, nisam ga dao ni NATO-u, neću ni ovima da dam. Mene je naoružao Đakovački korpus, tamo gde sam primio oružje i onome ko mi ga je dao, njemu ću i da ga vratim!"

"Mi smo spremni da se vratimo i da ratujemo, svi koliko nas ovde ima, svi muški, od petnaest godina pa naviše", kaže čovek do njega dok drugi odobravaju. "Decu i žene da ostavimo i da ratujemo do poslednjeg za naše Kosovo. "

"I ne samo protiv UČK-a, nego i protiv NATO-a ako treba!"

"Jer mi nemamo ovde ništa, sve nam je ostalo na Kosovu."

"Znate šta je tužno gospodine", kaže Miroslav Veljković (47), čovek iz grupe koja se okupila oko nas. "Kad smo izlazili iz Prizrena gađali su nas i Muslimani i Turci, a naša policija je za vreme Ramazana dozvoljavala da po celu noć rade i njihove radnje i čajdžinice i sve, niko ih nije dirao, a evo kako su nam vratili. Moji stari, otac i majka, ostali su dole. Evo kažem vam, ako mi ubiju roditelje ja ću u Srbiji Šiptare da ubijam! Oko za oko, zub za zub! Nema više praštanja."

Od Kragujevca ka Kraljevu nekoliko policijskih punktova. Popisuju pristigle izbeglice, registracije vozila. Zvaničnih podataka o broju izbeglica sa Kosova nema. Pominje se broj od 30 do 50.000 ljudi.

"Za dva dana ako nije prošlo deset hiljada izbeglica ovuda, nije prošao nijedan", kaže nam jedan od policajaca na punktu ka Raškoj. "Radio sam isto ovo i '95, kad su Srbi iz Knina došli u Srbiju. Sada mi je sto puta teze."

Isto nam kažu i dve volonterke Crvenog krsta iz Kraljeva, koje su tog dana podigle šator. Jedini koji smo videli sve vreme puta.

"Za pomoć nam se obratilo 297 porodica od jutros u jedanaest sati od kad mi dežuramo. Pomnozite to sa bar četiri pa vam je jasno koliko ih je prošlo do tri popodne", kaže mi jedna od njih. "Najviše traže smeštaj, ali i hranu i medicinsku pomoć. Nemamo gde da im ponudimo smeštaj, evo dižemo šatore, ali malo je to. Nema ni goriva da im se da. Evo tek danas će poslati petsto litara nafte, ali šta je to za ovolike kolone?"

Dežurna lekarka u ambulanti smeštenoj u obližnjoj školi kaže nam da izbeglice uglavnom traže medicinsku pomoć od povreda nastalih u putu, ali dolaze i hronični i srčani bolesnici, i astmatičari.

"Sve su to ljudi pod teškim stresom", kaže, dodajući da joj mnogo pomaže iskustvo koje je stekla pomažući izbeglicama iz Krajine, onomad.

Na izlazu iz Kraljeva ka Čačku, na velikom, ograđenom parkingu za kamione, improvizovani sabirni centar. Policija sa kontrolnih punktova usmerava ih ka parkingu. Kome dođe rodbina, ode bez problema, ko nema nikoga čeka da dođe neko "iz vlasti" da im kaže kuda da idu. U vozilima i na traktorima uglavnom ljudi iz Istoka, Đakovice...

"Nema, prijatelju, otišli smo, samo dim ostao iza nas", kaže jedan od tek pristiglih. "Imam rodbinu u Srbiji, ali neću nikome na teretu da budem. Od vlasti ne očekujem ama baš ništa. Eto šta su sa Kosovom uradili... dosta ti je."

"Nas proteruju a televizija priča o miru! Ni reći o ovome što nam se dešava. E, pa neka znaju oni gore da, ako nemamo gde, stižemo u Beograd."

"Nismo mi izbeglice, nikako! Mi smo prognanici", kaže uzbuđeno čovek pored mene.

"Ne treba lagati ovaj narod", kaže nam jedan starac, očigledno ugledan, oko koga stoji okupljena grupa mlađih ljudi i žena. "Ja vidim kuća gori, a oni pričaju 'ne palimo'. Slušao sam ja dole i London, i Vašington, i Prag, slušali smo i ovo što ovi naši govore. Nismo mi budale, budale su oni koji misle da istina neće izaći!"

U improvizovanom sabirnom centru srećemo i romsku porodicu iz Istoka, tri brata sa ženama i ukupno desetoro dece. Najmlađe je u kolevci.

Pitam dve devojčice koje se igraju pored traktorske prikolice natovarene stvarima da nisu nešto zaboravile, šta bi volele da su još ponele.

"Sve", kaže mi jedna od njih.