Reporter "Vremena" u dramatičnom spasavanju ranjenog Srbina

Život visi na satelitskom telefonu

Trojica Albanaca povezli "golfom" Gorana Jovanovića prema Gnjilanu, a onda ga kod Gračaničkog jezera izvukli iz kola i pucali mu u glavu. Pomoć britanskih vojnika stigla posle poziva satelitskim telefonom

Sve se dogodilo za samo nekoliko sekundi i bez kaskaderske koreografije kakvu viđamo na filmovima. Džip u kome se nalazila televizijska ekipa NBC-a kretao se putem Priština-Gnjilane, pored Gračaničkog jezera. Izlazeći iz krivine naleteli smo na dramatičan prizor. Iz automobila golf, prištinske registracije, pred našim očima, izbačen je čovek obliven krvlju. Dok se automobil udaljavao velikom brzinom bili smo u dilemi - da li da se zaustavimo i pokušamo da pomognemo unesrećenom izlažući tako i sebe velikom riziku, ili da produžimo dalje u nadi da ćemo naići na patrolu KFOR-a koja bi trebala da patrolira ovim putem? Koliko god se nekom ovakva dilema čini nehumanom, ona je zbog haosa i anarhije koji ovih dana vladaju na Kosovu krajnje realna.

Ipak smo odlučili da stanemo, reagujući više instinktom nego svešću.

Nesrećnik se već pridigao i počeo da zapomaže na srpskom: "Pomagajte, vodite me u bolnicu u Prištinu! Umreću!" Ruke su mu bile oblivene krvlju kao i desna strana lice i činilo se kao da je neko pokušao da mu nožem odseče uvo.

"Gde sam pogođen?", vikao je i tek tada smo primetili da iznad uha ima ranu od metka iz koje teče krv. Rekli smo mu da sedne i da miruje kako bi smanjio krvarenje, ali on je i dalje hodao unaokolo, zapomažući I pridržavajući desnu ruku levom.

Budući da u kolima nije bilo mesta, a ostavljanje bilo koga iz ekipe na ovako opasnom mestu nije dolazilo u obzir, odlučili smo se da pomoć zatražimo satelitskim telefonom, koji gotovo svaki novinar na Kosovu nosi sa sobom. Činjenica da smo pre samo nekih desetak minuta bili u šatoru britanskog oficira za odnose sa javnošću, lociranom na Jugopetrolovoj pumpi na izlazu iz Prištine prema Skoplju, bila je od velikog značaja.

Okrenuli smo njihov broj, objasnili im šta se dogodilo i zatražili pomoć. Iako su britanski vojnici bili na nekih desetak kilometara od mesta na kome smo se nalazili, bilo je potrebno nekoliko minuta da im objasnimo o kom se putu radi, da im spelujemo Gnjilane slovo po slovo da bi ga oni našli na karti i potom utvrdili kako da stignu do nas. U međuvremenu smo uspeli nekako da smirimo nesrećnog čoveka i smestimo ga na travu.

Goran Jovanović, dvadesettrogodišnjak iz srpskog sela Staniševa kod Gnjilana, prema sopstvenim rečima, čekao je autobus na izlazu iz Prištine kada se zaustavio golf sa tri čoveka koji su mu na srpskom jeziku ponudili vožnju do njegovog grada. On je prihvatio, i tek je u kolima shvatio da su njegovi saputnici Albanci.

"Pitali su me ko sam, odakle sam, šta radim. Rekao sam im da nemam posao i da živim sa ocem i dva brata u selu. Pitali su me šta sam radio u Prištini i ja sam im rekao da sam bio kod prijatelja i da sad idem kući.

Onda smo došli dovde i oni su stali, jedan je istrčao iz kola i izvukao me napolje. Pao sam nezgodno i povredio sam rame ili polomio ruku, a onda je jedan od njih pucao u mene", pričao je nepovezano prekidajući priču jaucima i zapomaganjem zašto se ta patrola već ne pojavljuje. Za to vreme mi smo se nervozno osvrtali u strahu da bi automobil sa vinovnicima ovog zločina mogao da se vrati i obračuna se i sa nama, jedinim svedocima.

Dva britanska džipa su stigla nakon desetak minuta. Vojnici su istrčali sa zavojima i sa vodom, previli nesrećnog Jovanovića i postavili ga u položaj koji obezbeđuje da ostane pri svesti. Tokom previjanja, jedan od oficira je utvrdio da je rana na glavi nastala od malokalibarskog oružja i da se radi o ulaznoj rani, što će reći da se metak još uvek nalazi u telu. Pozvali su svoju medicinsku ekipu i od vašeg reportera zatražili da unesrećenom prevede kako je ekipa sa doktorom na putu, kako će biti sve u redu i kako će biti odveden u englesku poljsku bolnicu gde će imati najbolji mogući tretman. Potom je komandir patrole naredio dvojici vojnika da sa otkočenim puškama stanu na obe strane puta i zaštite nas od eventualnog napada.

"Naravno da je ovde opasno, evo ja se sada bojim", rekao nam je jedan od vojnika osmatrajući put, i odgovarajući na pitanje kako se oseća u misiji KFOR-a. Nakon dvadesetak minuta, znači nekih pola sata nakon incidenta i našeg poziva, na licu mesta se pojavila i vojna medicinska ekipa. Suprotno očekivanjima, u njoj nije bilo lekara već samo tri tehničara od kojih je jedan odmah krenuo u intervenciju navlačeći sterilne rukavice. Vojnici iz patrole su mu ukratko objasnili o kakvoj se povredi radi i on je na licu mesta nesrećnom Goranu izmerio pritisak, utvrdio je da je u granicama normale te ga je ponovo previo. Nakon toga zatražili su od Gorana da pokuša da ustane i uz njihovu pomoć dođe do kola. "Sačekajte jedan trenutak, ustaću sam", odgovorio je Goran. Onda se uz bolnu grimasu napregao i pridigao uz pomoć dvojice vojnika.

"Stanite, mislim da vidim izlaznu ranu", viknuo je jedan od njih pokazujući na veliku krvavu mrlju na leđima. Brzo su mu pocepali majicu i stavili novi zavoj. Sada je postalo očigledno da je metak ušao iznad uva, prošao kroz vrat i izašao kroz leđa u predelu plećke, na sreću ne oštetivši nijedan od vitalnih organa ili krvnih sudova. Zahvaljujući toj činjenici Goran Jovanović je uspeo da napravi nekoliko koraka do kola gde su ga konačno spustili na nosila i uz zvuke sirene (na potpuno praznom putu) odvezli prema Prištini. Priča o nekakvoj engleskoj poljskoj bolnici ustupila je mesto priči o prištinskoj bolnici gde smo se zatim uputili.

"Radio sam svašta, bio sam pekar, radio sam kao građevinski radnik", pričao mi je Goran u kolima, dok mu je medicinski tehničar kontrolisao puls i disanje. Osetivši da se nalazi na sigurnom nastavio je: "Onda sam pre godinu dana otišao na kurs za policajca i zadnjih deset meseci sam radio kao policajac u Lipljanu. Sada sam krenuo kući da vidim da li ću da nastavim da radim u Gnjilanu ili u Nišu kao što su nam pričali."

Dežurna ekipa u bolnici brzo je intervenisala, očistila rane i napravila rendgenski snimak povrede. "Ide na intenzivnu", poručio nam je doktor, što je bio signal za sedam tehničara i sestara da kolica sa Goranom Jovanovićem podignu na rukama do drugog sprata, gde se nalazi odeljenje intenzivne nege. "Nemamo struje", slegao je ramenima jedan od tehničara.

Slučaj Gorana Jovanovića, koji je preživeo pukom srećom, nametnuo je mnoga pitanja za koja predstavnici NATO-a, UN-a i KFOR-a nisu imali odgovor na popodnevnoj konferenciji za štampu. "Mi smo ovde da zavedemo red i zakon", uporno su ponavljali bez pravog odgovora na pitanja: šta rade oni koji nemaju satelitske telefone na Kosovu, kako se sporazumeti sa patrolama koje Kosovom tutnje bez prevodilaca i poznavanja teritorije, stanovnika i običaja, uključujući i prepoznavanje ko je Srbin, Albanac Rom..., kome se obratiti za pomoć u trenutku kad policija više ne funkcioniše, a NATO odbija da preuzme tu ulogu tvrdeći da to nije u njihovoj već u nadležnosti UN-a?

U trenutku dok ovo pišemo nijedna od gradskih službi u Prištini ne radi.

Niko ne odnosi smeće, vode nema u celom gradu već 24 sata, preplašeni građani vuku za rukav pripadnike NATO-a, koji na njihove probleme odgovaraju sleganjem ramena. Ukoliko se neko sudari nejasno je ko bi trebalo da vrši uviđaj, ako je ikome i stalo do toga. Nejasno je i kome se prijavljuju krađe, razbojništva, otmice i otimačine. Momci iz britanske patrole rekli su nam da je uspostavljena saradnja između MUP-a, koji je u odlasku, i snaga NATO-a, ali nisu mogli da nam kažu kako ta saradnja funkcioniše i na koji broj telefona (ukoliko uopšte imaju telefon) treba da se jave građani koji imaju bilo kakav problem.

"Iskreno rečeno, naša misija mi se čini nemogućom", poverio nam se jedan od oficira u krajnje neformalnom razgovoru, zamolivši pri tom da ga ne imenujemo.