Srbija u razbijenom ogledalu
"Dodirnuo mi je prst..."
Otvor prozor, curice malena
Gazijo sam vodu do kolena
(Ratna pesma citirana u "Oslobodioci i izdajnici" Milovana Danojlića,
Beograd 1998)
Nema odmora dok je obnova
(Posleratna parola)
Ustaj Aco iz debela lada
Pa da vidiš ko Srbijom vlada
(Pesma koju je posle onog rata pevušila reakcija, citirana u "Oslobodioci i
izdajnici" Milovana Danojlića)
"Svim građanima i
graditeljima želim uspešan i brz proces obnove i proglašavam otvorenim radove na obnovi
naše zemlje", rekao je predsednik SRJ Slobodan Milošević 14. juna na mostu kod
Beške, dinamiĺno pokazujući rukom, levom, ka nekakvom objektu. Obećao je da će radovi
na obnovi ovog porušenog mosta biti "sigurno gotovi za 40 dana". Vaš reporter
gledao je s grupom opozicionara prenos te svečanosti na državnoj televiziji kada je neko
jetko primetio: "Zašto izabra baš 40 dana... Parastos..."
"Da odmah otkrijem tajnu, precizirao je predsednik, naravno da nije moguće izvršiti ove radove za 40 dana, ali je moguće zato što su graditelji, dok su bombe još padale, tajno pripremali elemente koje će sad ugraditi u ovaj most", rekao je predsednik Milošević.
On je pred oko 5000 građana (procena agencije Beta, po državnoj televiziji, nekoliko desetina hiljada), koji su ovde stigli organizovano u stotinak autobusa iz raznih gradova i sela Vojvodine, rekao da je "za nama najtežih 11 nedelja od Drugog svetskog rata, u kojima je na našu zemlju izvršena najbrutalnija agresija najveće vojne mašinerije na svetu", a da je "naš narod, svojom herojskom borbom i jedinstvom, uspeo da odbrani svoju zemlju", da su dobijene garancije njene teritorijalne celovitosti, integriteta i suvereniteta od strane Ujedinjenih nacija, da će se problemi koji ostaju otvoreni u južnoj srpskoj pokrajini, nadalje rešavati pod okriljem UN..."
Moto predsednikovog govora bila je rečenica: "Sada su pred nama novi zadaci, kratko rečeno obnova naše zemlje."
Pored srpskih i jugoslovenskih zastava, učesnici tog skupa nosili su slike sa likom Slobodana Miloševića i transparente na kojima je između ostalog pisalo: "Samo sa tobom idemo dalje", "Tvoje reči su naše misli", "Istina, pravda - pobeda", "Živeo MUP Srbije i Vojska Jugoslavije", "Najveći srpski patriota Slobodan Milošević", "Slobo, samo sa tobom idemo dalje", "Živela Srbija, živeo MUP Srbije", "Živela Vojska Jugoslavije"... Na jednom od transparenata pored slike Slobodana Miloševića pisalo je: "Tvoje srce je i naša duša", "Tvoje reči su i naše misli". Glavna parola, verovatno budući izborni slogan vladajuće stranke glasila je: "Novi mostovi za novi vek".
Nekada veoma prometan put E-75 bio je potpuno prazan, ako se izuzme veliki broj autobusa i službenih limuzina koji su išli u pravcu Beške, na svečano otvaranje. Čitavim putem, na svakih 500 metara videle su se policijske patrole sa automatskim puškama o ramenu.
Na vest da se približava automobil predsednika SRJ, građani okupljeni u Beškoj preskočili su ogradu u želji da se približe bini, ispred koje su u posebno ograđenom prostoru stajali novinari. Među mnogobrojnim saveznim i republičkim funkcionerima bio je i predsednik Srbije Milan Milutinović koji se rukovao sa građanima preko ograde iza koje su, pored njih, bili i štandovi sa osvežavajućim napicima i sendvičima, a koji su deljeni besplatno.
Na pojavu predsednika SRJ, prisutni građani su počeli da kliču njegovo ime, a govor koji je održao Slobodan Milošević prekidan je burnim aplauzima i uzvicima "Slobo, slobodo". Reporter Bete izveštava kako se, nakon obilaska mesta na kojem je most srušen, i predsednik Milošević rukovao sa građanima koji su mu oduševljeno prilazili, tiskajući se uz ogradu kako bi stisnuli predsednikovu ruku.
"Dodirnuo mi je prst", oduševljeno je, kroz suze, vikala jedna starija žena s maramom oko glave.
Sutradan je predsednik
SRJ bio u Aleksincu gde je otvorio radove na izgradnji novog stambenog objekta. Scene su
bile slične: rukovanja i pozdravi, neka žena je viknula: "Živeo", a on je
odgovorio "Zdravo!"; neki Aleksinčanin je pozdravljajući se čini se
autentično, s manjkom padeža, rekao: "Živeo nam sto godine, predsedniče!", a
drugi iza njega ga je glasno ispravio: "Kak'i sto, to je malo, najmanje dvesta
godine!" Predsednik je ime njihovog grada izgovarao sa akcentom na drugom a ne na
prvom slogu.
To proglašenje početka obnove podseća na promociju projekta "Evropolis" posle potpisivanja dejtonskog ugovora 1995, a na srpskoj političkoj sceni predstavlja pokušaj da se održi politička homogenizacija uspostavljena u ratnom periodu.
Slučaj srpskih radikala ilustruje tu tehnologiju. Poslanici Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije glasali su 3. juna protiv sporazuma o Kosovu, koji je prethodno podržalo jugoslovensko i rukovodstvo Srbije u razgovoru sa izaslanicima Rusije i Evropske unije Viktorom Černomirdinom i Martijem Ahtisarijem. Centralna otadžbinska uprava, najviši organ Srpske radikalne stranke, najavio je 5. juna da će stranka izaći iz koalicione Vlade Srbije ukoliko sve policijske i vojne jedinice napuste Kosovo i Metohiju, ili ako na Kosovo dođu američke, britanske, francuske i nemačke trupe. Predsednik SRS Vojislav Šešelj najavio je potom 10. juna da će njegova stranka definitivnu odluku o izlasku iz vlade Srbije doneti u ponedeljak, 14. juna, na sastanku Predsedničkog kolegijuma. Šešelj je na konferenciji za novinare tada tvrdio da će njegova stranka napustiti Vladu Srbije "onog trenutka kada prvi agresorski NATO vojnik kroči na teritoriju Kosova i Metohije". "Mi smatramo da je trebalo izdržati do kraja, spasili bismo Kosovo i Metohiju", rekao je Šešelj i dodao da očekujekurobleme u primeni vojnog dela sporazuma. Odgovarajući na pitanje da li je Slobodan Milošević odgovoran za rezultate rata, Šešelj je rekao da je "problem u tome što je odgovornost preuzela skupština Srbije", jer, kako je objasnio, "poslanik za svoj glas ne odgovara". Lider radikala ocenio je takođe da postoji "ogromna opasnost da će se desiti egzodus srpskog stanovništva sa Kosova", ali da on ne želi da "političkim izjavama podstiče izbeglički proces".
Portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić izjavio je istog dana (10. juna) da "nema nikakvog razloga" za bilo kakve promene u republičkoj vladi. "Niko kome je stalo do zemlje nema potrebu da napušta svoje poslove. Pokazalo se da smo dobro i jedinstveno radili, jedinstveno izvojevali pobedu." Na pitanje šta će se dogoditi ukoliko Srpska radikalna stranka ipak donese odluku o izlasku iz vlade, on je odgovorio da je "nama i dalje potrebno jedinstvo".
SRS posle toga 13. juna ponovo saopštava da "nikada neće prihvatiti prisustvo nijednog naoružanog stranoravojnika na našoj teritoriji ", dodajući tome ocenu da otmice i ubistva srpskih civila i policajaca koje su počinili "albanski teroristi" nailaze na "očiglednu podršku zapadnih zemalja predvođenih SAD, kojima je jedini cilj uništenje celokupnog srpskog naroda".
Onda je Centralna otadžbinska uprava SRS 14. juna ujutru donela odluku da "SRS ostane dosledna svojoj ideologiji i politici i odlučila da kada prve okupatorske snage uđu na Kosovo izađe iz vlade". Radikali konstatuju da su "okupatori došli na Kosovo i već ubijaju Srbe, a i sa Kosova se kreću duge kolone srpskih izbeglica", i jednoglasno donose odluku da napuste dva potpredsednička i 13 ministarskih mesta u vladi Srbije, te da raskinu koaliciju s Jugoslovenskom levicom i Socijalističkom partijom Srbije zaključenu 24. marta prošle godine: "Bili smo ubeđeni da ćemo odbraniti svetu srpsku zemlju", rekao je tada Šešelj.
Svih 15 članova Vlade Srbije iz Srpske radikalne stranke krenuli su potom u Skupštinu Srbije, da podnesu pismene ostavke.
Šešelj je tog prepodneva konstatovao da su koalicioni partneri u Vladi prihvatili sporazum za Kosovo pod "žestokim pritiskom iz sveta i u dogovoru sa izdajnicima iz Srpskog pokreta obnove", a "pošto je Kosovo pod okupacijom, mi nemamo više nikakvih motiva da ostanemo u Vladi". Republički ministar trgovine Zoran Krasić je, obrazlažući odluku o izlasku iz Vlade Srbije, rekao da su radikali "prevareni od svojih koalicionih partnera", a potpredsednik Vlade Srbije i SRS Tomislav Nikolić ocenio je da bi bilo "časno da cela vlada podnese ostavku i onda odemo na izbore, da vidimo ko je u pravu". Član predsedničkog kolegijuma SRS Stevo Dragišić rekao je da "ogromna većina građana shvata da ovo što se desilo nije nikakva pobeda, već kapitulacija". Dragišić je tvrdio da ga je u to uverila i slika sa auto-puta Beograd - Niš, gde je, kako je rekao, video "kolone srpskih izbeglica i jugoslovenske vojnike koji se osećaju poniženo".
Radio-televizija Srbije je kratko, bez komentara, i bez odgovora na radikalsku retoriku, koja je sada već dijametralno suprotna od zvanične, izvestila o odluci SRS da istupi iz Vlade Srbije i raskine partnerstvo sa Socijalističkom partijom Srbije i Jugoslovenskom levicom.
Nova demokratija je istog dana ocenila da izlazak Srpske radikalne stranke iz Vlade Srbije predstavlja "manevar", ali je istakla da je to ne može abolirati odgovornosti za počinjene promašaje u nacionalnoj i državnoj politici.
Ta stranka je predložila formiranje prelaznih vlada SR Jugoslavije i Srbije, zapravo prelazne, tehničke vlade koje bi imale zadatak da sprovedu rezuluciju Saveta bezbednosti UN o Kosovu i Metohiji, otvore SRJ prema svetu i organizuju slobodne demokratske izbore. Dušan Mihajlović je ocenio kako je "jasno da radikali iskaču sa broda koji tone i kreću u pohod ka vlasti".
I ostale stranke su sa zainteresovanim iščekivanjem pratile razvoj situacije i polako ispostavljale račun: potpredsednik Demokratske stranke Slobodan Vuksanović ocenio je da su se "njihove (radikalske) pretnje celom svetu i obećanja da možemo pobediti ceo svet pokazale u slučaju Kosova isto kao i u slučaju Krajine i BiH" i da je "svima u Srbiji sada jasno da srpski nacionalni interesi moraju da se brane mudrošću i saradnjom sa velikim zemljama kako bismo ostvarili interes za naš narod".
Izlaskom iz Vlade Srbije
predstavnici Srpske radikalne stranke "neće moći da pobegnu od odgovornosti za sve
što se dogodilo sa Srbijom i posebno Kosovom i Metohijom", ocenila je
Socijaldemokratija Vuka Obradovića. "Taj čin će samo označiti početak ubrzanog
odlaska sa vlasti svih onih koji su Srbiju i Jugoslaviju uvukli u rat sa najrazvijenijim
zemljama sveta, doveli do ogromnih ljudskih žrtava i materijalnih razaranja."
Socijaldemokratija je kritikovala i one koji su doveli do "poniženja naroda,
privrednog i socijalnog kolapsa, a Kosovo i Metohiju učinili daljim od Srbije nego ikada
u prošlosti". Vuk Obradović pribegava najjačoj retorici: 15. juna traži ostavke
svih nosilaca javnih funkcija, a naročito predsednika SRJ Slobodana Miloševića,
konstatujući u saopštenju da su oni direktno odgovorni za stanje u kome se zemlja
nalazi. Socijaldemokratija traži formiranje prelazne vlade i, u okviru toga, raspisivanje
i održavanje opštih izbora najkasnije do oktobra ili novembra. "Ako vlast to nije u
stanju da uradi, Socijaldemokratija će predložiti demokratskoj opoziciji da sama
organizuje izbore."
Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica izneo je tri moguća scenarija za blisku budućnost političke situacije u Srbiji. "Ne znamo da li će radikali podržati manjinsku vladu socijalista", ili će Srpski pokret obnove ući u vladu, ili će SPO podržati manjinsku vladu SPS-a, "kao što SPS podržava manjinsku vladu SPO-a u Skupštini Beograda".
Predsednik Demohrišćanske stranke Srbije i koordinator opozicionog bloka Savez za promene Vladan Batić apelovao je na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića da ne pristane da uđe u Vladu Srbije, tj. "da ne bude 'baj-pas' ovoj vlasti".
Lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković u tom trenutku precizira da SPO neće podržati manjinsku vladu socijalista i Jugoslovenske levice, traži da se ukine ratno stanje i ponavlja neophodnost da se državna politika sada vodi tako da se normalizuju odnosi sa zemljama čije su snage dobile mandat da normalizuju stanje na Kosovu, a ne da se s njima vodi verbalni rat. Drašković traži i da se u politički život Jugoslavije uključi partija crnogorskog predsednika Mila Đukanovića i nagoveštava da bi u takvom angažmanu uzeo učešće. Đukanovića vuku na drugu stranu. Dvadeset dva profesora Crnogorskog univerziteta, među kojima je devet akademika i rektor Univerziteta, uputili su najvišim državnim organima Crne Gore Promemoriju o potrebi novog državnog sporazuma Crne Gore i Srbije.
Ne pritiskajući previše, Srpski pokret obnove razmatrao je situaciju stavljajući do znanja da manjinsku vladu podržati neće.
Počela su razmišljanja o tome da bi mogla nastupiti parlamentarna kriza i da bi moglo da dođe do izbora, kalkulisalo se s tim da bez obzira na to kakav će dobiti status, Kosovo i Metohija više neće biti oaza lako dobijenih poslaničkih mandata za SPS, te da će političku budućnost imati izborne koalicije i koalicione vlade.
Praveći koaliciju sa SRS-om, SPS-om i JUL-om pred početak rata su uzeli monopol na patriotizam, jednu od glavnih tema uoči agresije i jedinu temu političkog života u vreme agresije NATO-a na SRJ, ali su bile uzele i monopol na rešavanje kosovskog problema. SPO je koristio tu konjunkturu, a i bio je u faktičkoj koaliciji sa SPS-om i JUL-om na gradskom i saveznom nivou. SPO je u tom periodu bio manje-više na ratnoj nozi sa SRS-om čak i u vreme kada je bio uspostavljen najširi nacionalno patriotski front (svih relevantnih stranaka) u odbrani Kosova i Srbije.
SPO je tražio načine da po okončanju rata bude ona grupacija koja će biti sposobna za normalizaciju odnosa sa zapadnim zemljama. SPO nije u javnom diskursu gajio velika očekivanja u vezi sa Rusijom, za razliku od radikala čiji je lider Šešelj u jednom trenutku izjavio da ga srce boli zato što Rusi nisu isporučili oružje, ali je lider SPO-a lobirao, i to platio izlaskom iz savezne vlade, da se ruski Černomirdinov plan brzo prihvati. Sa Demokratskom strankom SPO nije svuda prekinuo odnose, ali je likovao nad činjenicom da lider Demokratske stranke u toku rata nije bio u zemlji. Izgleda da SPO zaključuje, kao i socijalisti, da je tim ratnim odsustvom Đindić izvršio političko samoubistvo. U ovom periodu on je bio najsatanizovaniji političar iz Srbije i teško je pretpostaviti da bi se mogao brzo rehabilitovati. Vuk Obradović je na državnim medijima satanizovan zbog izjava zapadnim medijima u toku rata, ali, budući da je bio i delovao u zemlji u toku rata, njegov položaj ni izdaleka nije tako komplikovan kao Đindićev, od koga su u gorem položaju samo budimpeštanske političke izbeglice.
U samom Savezu za promene stanje je za javnost ostalo definisano, mada ne može biti sjajno. Savez je bez inicijative, Velja Ilić u Čačku ušao je u štetan konflikt s vojskom i praktično bio jedno vreme "lice s poternice". Kritičke opaske na račun Đindića mogle su se naći i u izjavama Nebojše Čovića, predsednika Demokratske alternative, pozicionirane tako da zadrži kritičku distancu prema vlasti i prema intervencionističkim silama.
U osnovi sve političke grupacije su svaka na svoj način učestvovale u otporu agresiji, tako da je i s vrha režima dolazilo priznanje da "nije bilo Milana Nedića". Prilično je verovatno bilo da se u datoj situaciji neće lako dozvoliti g. Šešelju da viče: "Izdaja!"
Na takvu scenu 15. juna ulazi šumar u liku predsednika Srbije Milana Milutinovića, koji je, pozivajući se na svoja ovlašćenja o ratnom stanju "s ciljem daljeg neometanog ostvarivanja zadataka Vlade Srbije, doneo Uredbu o sastavu Vlade prema kojoj svi članovi Vlade ostaju na svojim funkcijama". Milutinović je tu odluku doneo uvažavajući stavove i zaključke Vlade o potrebi punog kontinuiteta i angažovanja svih njenih članova. Kao nekad Mahmut Bakali, vođa radikala mora da odradi ostavku.
Nema odmora dok traje obnova.
Vladajuća nomenklatura pokušava da održi sve svoje šavove. Predsednik republike hvali vojsku, dodeljuje veliki broj unapređenja i odlikovanja, što ovoj koja je posle svih godina izgladnjivanja izdržala pritisak strašne sile mora imponovati.
Vojska čini nešto za
negovanje svog samopoštovanja. Za dan Vojske Jugoslavije 16. juna, general Dragoljub
Ojdanić, načelnik Generalstaba VJ, saopštava zvanične podatke po kojima je RV i PVO VJ
oborilo 61 NATO avion, 30 bespilotnih letelica, 7 helikoptera i 238 krstarećih raketa.
Vojnici se vraćaju kući i stavljaju decu na ramena. Civili se šaltuju na stanje bez uzbuna.
Na Kosovu smutno stanje. Aktivisti SPS-a obilaze veće srpske enklave ubeđujući Srbe da ostanu na Kosovu. SPO šalje u Prištinu svog potpredsednika taktičnog Vojislava Vukčevića sa istim ciljem. U saopštenjima nekih od SPO aktivista, na terenu čuju se zamerke na račuun lokalnih rukovodilaca i nekih radikala da svojim ponašanjem unose konfuziju i osećaj neizvesnosti. NATO više žuri da pronađe grobnice i potkrepi haške optužnice protiv Slobodana Miloševića i ostalih jugoslovenskih funkcionera nego što pokazuje nameru da razoruža UČK ili da ohrabri Srbe da ostanu.
U Saopštenju Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve od 15. juna 1999. godine (vidi tekst saopštenja u okviru) zahteva se da aktuelni predsednik SRJ i njegova Vlada u interesu naroda i za njegovo spasenje podnesu ostavku, kako bi "novi ljudi prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao i Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost".
Ovakvog obraćanja nije bilo još od Memoranduma Svetog arhijerejskog sinoda iz proleća 1992. koji u to vreme (osnivanje Deposa) saopštava da se "Srpska pravoslavna crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti i njenih nosilaca, kao i od njihovog bez naroda donetog ustava i od pripremanih izbora, koji ne ulivaju poverenje, kako svojom ishitrenošću, tako i načinom na koji se pripremaju". Crkva je i tada tražila "formiranje vlade nacionalnog poverenja, nacionalnog jedinstva i svenarodnog spasa".
Tada se u Memorandumu neko podseća na to da "ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i da niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece".
Po tadašnjem objašnjenju vladike Irineja Bulovića, crkva se pre toga na ovakav način obratila javnosti još posle Drugog svetskog rata i da se za to odlučila ne samo zbog toga što su ugroženi nacionalni interesi već i zbog toga što je, naprosto, ugrožena ljudskost - kako u sociološkom, tako i u metafizičkom smislu. Od tada je proteklo mnogo vode.
Milan Milošević
