Priče u senci rata (1)

Ubistvo u vihoru pogibije

"Vreme" je već objavilo tekst o ubistvu Slavka Ćuruvije, ali postoje dobri razlozi da se čitav slučaj obnovi i ispriča u trenutku kada ima manje strasti i zle krvi

Više od dva meseca je prošlo od ubistva vlasnika listova "Dnevni telegraf" i "Evropljanin" Slavka Ćuruvije, a počinioci su još nepoznati. Ćuruvijino ubistvo počinjeno je na način koji ukazuje na nekakav ritual: na Uskrs (11. aprila), u ulazu zgrade u kojoj je stanovao i dok je držao za ruku Branku Prpu, ženu s kojom je živeo. Dvojica još nepoznatih napadača u zasedi su čekali da njih dvoje uđu u haustor zgrade u ulici Lole Ribara 35, u kojoj se osim njihovog stana nalazi i marketing "Dnevnog telegrafa".

"Slavko me je držao za ruku. Pomislila sam da je vjetar počeo da duva, da se digla ogromna prašina, posle se ispostavilo da to meci udaraju o zidove. Slavko je počeo da pada, još uvek me držeći za ruku. Mislila sam da se sapleo. Napola sam se okrenula i na tren ugledala čovjeka u crnom, a neko drugi mi je prišao s leđa i udario me u glavu. Dok sam ležala pored Slavka, prišao je onaj prvi i pucao mu u glavu", kaže u razgovoru za "Vreme" Branka Prpa.

"...Nema svrhe, on je mrtav"

Počinioci su očigledno bili dobro pripremljeni za svoj prljavi posao: žrtvu su sačekali s leđa; svi meci su pogodili samo Ćuruviju; činjenica da se nisu čuli pucnji navodi na zaključak da su imali oružje sa prigušivačem; očevici tvrde da su obojica ubica bili obučeni slično, to jest da su imali crne jakne, što je klasičan mafijaški trik: kada dvojica izgledaju slično, teško je bilo koga od njih identifikovati. Po počinjenom zločinu ubice su otrčale u pravcu Takovske ulice.

"Kada su oni pobjegli, ja sam ustala i počela da vičem 'Upomoć!'", nastavlja Branka Prpa. "Dotrčalo je obezbeđenje zgrade. Tražila sam da zovu hitnu pomoć i policiju. Izašle su komšije, pa su me, pošto sam bila povređena, a bilo je tu i mnogo krvi, uveli u stan. Pokušala sam da nekom javim. Okrenula sam broj Danice Drašković i zamolila je da interveniše da dođe hitna pomoć, jer sam se bojala da neće doći. Posle sam pozvala Gordanu Sušu da joj javim šta se desilo. Nakon toga su stigli policajci u uniformama, a brzo i inspektori. Pitala sam ih je li stigla hitna pomoć, oni su ćutali. Na kraju je jedan rekao: 'Gospođo, nema svrhe, on je mrtav.' Posle toga policajci su zvali hitnu pomoć da mene previje, a potom su me odvezli u Urgentni centar. Tamo su mi ušili glavu. Sutradan su došli policajci iz odeljenja za krvne delikte i pitali me šta se dogodilo. Tada sam ih prvi i poslednji put vidjela."

Ubistva iz zasede su, nažalost, poslednjih nekoliko godina beogradska svakodnevica: ovde su na sličan način živote izgubili šef policije, direktor velike naftne kompanije i istaknuti stranački prvak, mnogi biznismeni, policijski inspektori, o kriminalcima da ne govorimo. Ubistvo Slavka Ćuruvije je, međutim, nešto drugo. Koliko se zna, on je prvi vlasnik novina u istoriji Srbije koji je ubijen. Osim toga, ubistvo je počinjeno usred rata, u trenutku kada je Jugoslavija već petnaest dana bila izložena bombardovanju NATO avijacije. Što je najzanimljivije, pet dana ranije u listu "Politika ekspres" objavljen je komentar pod naslovom "Ćuruvija dočekao bombe" koji je kasnije pročitan i na Drugom dnevniku Radio-televizije Srbije.

U ovom komentaru Miroslava Markovića između ostalog stoji: "U ovoj situaciji mudro su zaćutali svi oni koji su... `znali` da su `Srbi isključivi krivci` i, kao takvi, `treba da budu kažnjeni`, a ako je ikako moguće i `bombardovani`... I koji su sve vreme priželjkivali `bombe za Srbe`? Je li to ona `perfidnost izdaje` o kojoj je, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice Jugoslavije, u novembru prošle godine govorila dr Mirjana Marković, predsednik Direkcije JUL-a? Je li to bio trenutak kada je `izdaja dostigla najvišu tačku`, kako je rekla profesor Marković, objašnjavajući da `izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna`, pa nastavila: `Kao što je, na primer, meni izgledala pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će to bombardovanje Srbe naučiti pameti.` Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko `svog` lista `Dnevni telegraf` učinio zaista sve što je `bilo potrebno` kako bi `demokratskom zapadu`, a i `zabludelim Srbima`, objasnio kako treba da se dozovu pameti i okrenu se budućnosti koja je, jasno, `na zapadu`. Kada je potom taj isti `slobodar` Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapijući za pomoć u `borbi protiv` `diktature u Srbiji`... Danas, kad te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni uzalud čekaju. A ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali."

U kolopletu vlasti

Tako je zvučao komentar novinara na čije se pisanje, inače, sa neskrivenom ironijom osvrnuo Slavko Ćuruvija u otvorenom pismu uredniku "Politike ekspres" 17. oktobra prošle godine. Komentator "Politike ekspres" uzeo je sebi slobodu da protumači na koga se odnose reči dr Mirjane Marković. O svom odnosu sa Mirjanom Marković Slavko Ćuruvija je u novembru prošle godine govorio za "Vreme":

"Sa Mirom Marković video sam se na dan donošenja novog Zakona o informisanju, 20. oktobra 1998. u 13:30 u prostorijama JUL-a, u ulici Đure Đakovića. Bio je to veoma napet i neprijatan razgovor. Sve sam joj rekao: o narastajućem fašizmu u Srbiji, o diktaturi i o nasilju koje predstoji ako se nešto ne preduzme; o tom braku Bojića i Šešelja kao o veoma opasnoj kombinaciji za Srbiju. Pokušao sam da joj objasnim kako ovakva dramatizacija politike u Srbiji može za šest-sedam meseci da ode tako daleko da na ulice Beograda i drugih gradova u Srbiji padne krv. Usput sam napao i Zakon o informisanju i Mirka Marjanovića. Mi smo i ranije razgovarali na sličan način, naročito za vreme Zimskog protesta 1996/97, posle one tuče na Brankovom mostu. Govorio sam joj o svemu tome, dao sam čak sebi slobodu da neke ljude iz JUL-a nazovem 'kriminalcima' i to objasnim. Tada je Mira Marković naše razgovore tog tipa doživljavala dobronamerno, ponekad beležila šta govorim i pitala me da li bih to isto tako ispričao i Slobodanu Miloševiću; odgovarao sam da bih.Ovoga puta (20. oktobra), ona je veoma loše primila to što sam došao da joj kažem. 'Pretite, pretite...', rekla mi je i onda me napala. Ključne teze njenog napada bile su da sam ja izdajnik, da imam šefove u Americi i inostranstvu. Optužila me je - povišenim tonom - da prizivam bombardovanje i prebacila mi da sam radio i pisao šta sam hteo, bljuvotine i budalaštine, da je 'Dnevni telegraf' 'perverzna i paraudbaška redakcija', jer smo objavljivali neke podatke o njenim saradnicima iz JUL-a i stalno pominjala mene i 'moje prijatelje'. Rastali smo se tako što sam joj rekao da je ovo - koliko vidim - naš poslednji susret i neka pozdravi Slobodana Miloševića. Odgovorila mi je da ga pozdraviti neće, ali da će mu preneti šta sam joj rekao. Ja sam joj tada zapravo prepričao moje i Tijanićevo pismo Miloševiću, koje je već bilo napisano i objavljeno u 'Evropljaninu', ali sam donekle dramatizovao mogući ishod svega toga - što je ona doživela kao pretnju. Po izjavama pouzdanih i dobro obaveštenih izvora (od kojih neki zalaze i u njihovu kuću), Mira Marković je posle nekoliko dana, u krugu najbližih prijatelja, tvrdila kako Tijanić, Ćuruvija i njihovi domaći (ovdašnji) prijatelji - a to su: (tadašnji) načelnik Državne bezbednosti MUP-a Srbije Jovica Stanišić, (tadašnji) načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije gen. Momčilo Perišić i (tadašnji) potpredsednik SPS-a Milorad Vučelić - 'spremaju zaveru'. Ja sa tim ljudima nikakvu zaveru spremao nisam; Stanišića sam sreo samo jednom, na nekom prijemu; gen. Perišića sam viđao kao i drugi novinari, u zvaničnim prilikama; a Milorad Vučelić o meni misli još gore od Mire Marković", govorio je tada za "Vreme" Slavko Ćuruvija.

Svađa dvojice urednika

Dva dana posle Ćuruvijinog ubistva, 13. aprila, u redakcijskom uvodniku "Vašington posta" na tu temu objavljeno je: "Zvanična televizija i novine nazvale su ga (Ćuruviju, prim. aut) izdajnikom koji je podržavao NATO bombardovanje i kome to neće biti oprošteno, niti zaboravljeno. A zapravo, g. Ćuruvija nije bio pristalica NATO bombardovanja, kako je jasno rekao prilikom svoje posete `Vašington postu` decembra prošle godine. Kritikovao je Sjedinjene Države zbog pretnji silom, ali je takođe optuživao Zapad zbog slabe podrške srpskoj demokratiji... Kada je reč o bombardovanju, postoji mnogo razloga za razumevanje Ćuruvijinog stava, koji dele mnoge demokrate u Srbiji."

Činjenicu da je komentar Miroslava Markovića pročitan u najgledanijem programu u Srbiji samo nekoliko dana pre Ćuruvijinog ubistva, ratna propaganda NATO-a obilato je koristila kao opravdanje za tada tek najavljeno bombardovanje zgrade RTS-a. A dva dana pre ubistva, u petak 9. aprila oko 17 časova, u zgradi Vlade Srbije, na sastanku glavnih urednika s ministrom informisanja Aleksandrom Vučićem, pokrenuto je pitanje pisanja "Ekspresa". Ratko Dmitrović, glavni urednik lista "Argument", postavio je pitanje moralnosti pisanja i iščitavanja takvih optužnica, kakva je bila ova protiv Ćuruvije, upozoravajući da čovek ima porodicu, te da bi, u ratnom okruženju sumornog Beograda, mogao i da strada. Vidno crven u licu, Đorđe Martić, glavni urednik "Ekspresa", napao je Dmitrovića da je fašista, da pravi fašističke novine, te da "Ekspresu" niko neće da zabrani da piše ono što misli. U velikoj sali zgrade Vlade zavladao je tajac. Dmitrović je dokazivao da Ćuruviju, ukoliko je kriv za izdaju, treba uhapsiti i suditi mu, Martić je ustajao da napusti salu, jer nije mogao da otrpi Dmitrovićeve reči, a ministar Vučić je uspeo nekako da izgladi spor saopštivši i da njegovo ministarstvo nije imalo nikave veze s tim tekstom.

Sahrana novinara i novine

Na sahrani Slavka Ćuruvije, urednik spoljnopolitičke rubrike "Evropljanina" Ljiljana Smajlović ovako je počela svoj oproštajni govor: "Na dan kada je napadnuta Jugoslavija, Slavko Ćuruvija održao je poslednji redakcijski sastanak `Evropljanina` i `Dnevnog telegrafa`. Uvijek ću pamtiti dvije stvari koje je tada rekao. Prva je bila da neće praviti novine za cenzore, a druga da je agresija NATO-a na Jugoslaviju nezakonita, nelegitimna i nemoralna."

Inače, taj redakcijski sastanak održan je odmah posle konferencije za šampu koju je 24. marta, nekoliko sati pre nego što su počele da padaju bombe, održao Radio B92, povodom privođenja Verana Matića. Ćuruvija je na konferenciju došao neposredno pošto je doputovao iz Crne Gore, gde je otišao par dana ranije. U Crnu Goru je putovao da proveri poslovanje preduzeća "Dnevni telegraf d.o.o." Podgorica, koje je osnovano zbog toga što je izdavač oba njegova lista, "DT pres", još od februara bio u postupku likvidacije. Poznato je da su "Dnevni telegraf" i "Evropljanin" po Zakonu o informisanju kažnjeni tri puta novčanim kaznama u ukupnom iznosu od preko četiri miliona dinara. DT je posle toga počeo da se štampa u Podgorici; imovina oba lista u Srbiji bila je zaplenjena na ime kazne; policija je često plenila DT na granici sa Crnom Gorom, tako da je tek po nekoliko hiljada primeraka nekada visokotiražnog lista putujući "po šumama i gorama" dolazilo do Beograda; sam Ćuruvija je na konferenciji za štampu povodom izricanja petomesečnih zatvorskih kazni njemu i još dvojici novinara DT-a, 9. marta ove godine, rekao da DT izlazi "samo zahvaljujući velikom razumevanju "Pobjedine" štamparije u Podgorici. Inače, Ćuruvija i dvojica novinara osuđeni su jer je sud ocenio da su u tekstu "Ubijeni kritikovao Milovana Bojića", u "Dnevnom telegrafu" od 5. decembra prošle godine, objavljenom i na Internet izdanju lista, izneli lažne tvrdnje da je potpredsednik Vlade Srbije dr Milovan Bojić neposredno odgovoran za ubistvo dr Aleksandra Popovića, rukovodioca na Institutu za kardiovaskularne bolesti "Dedinje", čiji je direktor dr Milovan Bojić, uglednik JUL-a i potpredsednik Vlade Srbije. Zbog istog teksta DT je, krajem prošle godine, kažnjen i novčano.

Ukratko, Ćuruvija je imao ozbiljne finansijske probleme. "Slavko je sav svoj novac potrošio na štampanje DT-a, koji je iz noći u noć plenjen", kaže Branka Prpa. Zaposleni u obe redakcije su poslednju, novembarsku, platu dobili krajem januara.

Ćuruvija je doduše pokušavao da se ponovo registruje u Beogradu, kontaktirajući sa članovima Vlade Srbije i objašnjavajući im da bi neometano izlaženje DT-a omogućilo vraćanje duga na ime prekršajnih kazni mnogo efikasnije od puke zaplene tiraža. Postupak registracije bio je u toku.

Drugi razlog njegovog odlaska u Podgoricu verovatno je bilo to što se nije osećao sigurnim u Beogradu, gde je već bio izložen fizičkom napadu, 28. oktobra prošle godine u pešačkom prolazu na Terazijama. Često su mu anonimno pretili preko telefona ili mejla. Uprkos tome, čim je 23. marta čuo ishod sednice Narodne skupštine Srbije, i shvatio da će doći do bombardovanja, krenuo je ka Beogradu. Neki njegovi saradnici tvrde da je rekao da neće da se krije i da život provede kao emigrant dok mu je redakcija u Beogradu. Drugi njegov povratak tumače time što mu nije bilo u prirodi da beži od opasnosti, naprotiv.

Na redakcijskom sastanku pomenuo je i treći razlog prestanka izlaženja svojih listova - tehnički problemi. Redakcije su, naime, bile u Beogradu, DT se štampao u Podgorici, a "Evropljanin" u Zagrebu, odakle ga je pod ratnim uslovima nemoguće dopremiti u Srbiju. Rekao je da redakcije ostaju na okupu, da će kad sve ovo prođe nastaviti rad, i obećao da će učinti sve da pomogne zaposlenima da prežive u međuvremenu. Obećanje nije mogao da ispuni jer je ubijen, a 150 ljudi je otada praktično bez posla, mada njegovi saradnici tvrde da je najveći broj članova redakcije ostao veran svojim listovima. Od odluke naslednika izdavačkih prava zavisiće da li će ovi listovi ponovo početi da izlaze.

Spekulacije još traju

Komentar Miroslava Markovića u "Ekspresu" uznemirio je Slavka Ćuruviju. "Svaka budala sad ima dozvolu da me ubije. Ali, ako je neko rešio da me ubije, ne vredi mi da bežim nigde", govorio je.

Od početka rata Ćuruvija se pojavljivao bez telohranitelja koji su ga ranije čuvali. Angažovanje telohranitelja ne bi imalo svrhe, pošto u uslovima ratnog stanja oni nemaju pravo da nose oružje. Ni on sam nije bio naoružan. Što je najgore, stvorio je navike, poput redovne popodnevne šetnje.

Spekulacije o motivima njegovog ubistva ne prestaju ni do danas. Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, izjavio je "Njujork tajmsu" da je Ćuruvijino ubistvo "političko ubistvo upereno protiv nezavisnog novinarstva, koje je takođe imalo za cilj da zastraši demokratske snage u Srbiji". U izjavi televiziji "Studio B" dan posle ubistva, Vuk Drašković, tadašnji potpredsednik savezne vlade, zatražio je od nadležnih državnih organa da budu "ućutkani svi koji prizivaju likvidacije i građanski rat u Srbiji" i zatražio brzo hvatanje počinilaca i nalogodavaca ovog zločina. Istog dana, međutim, Milan Komnenić, tadašnji savezni minstar za informisanje, u intervjuu italijanskom listu "Il đornale" kaže: "Moj prijatelj Ćuruvija bio je novinar, ali je takođe obrtao milione maraka. Svašta bi moglo da bude razlog njegove misteriozne smrti, čak i reakcija nekog ljubomornog muža." Prilikom policijskog ispitivanja Ćuruvijinih kolega često su postavljana pitanja je li nekom dugovao pare, i da li je spavao sa nečijom ženom. "Večernje novosti" su objavile špekulaciju da se "Ćuruvija u poslednje vreme sve više zaduživao" i da je "određenim crnogorskim krugovima dugovao nekoliko miliona maraka". Najneverovatnija verzija objavljena je u sarajevskom "Dnevnom avazu", koji 30. maja "citira" neimenovani švajcarski list prema kome je motiv ubistva Slavka Ćuruvije bila njegova namera da otkrije lokaciju "tajnog skrovišta Slobodana Miloševića"!

Zamenik ministra za informacije Republike Srbije Radmila Višić, u razgovoru sa generalnim sekretarom Međunarodne federacije novinara Edenom Vajtom, 6. maja, izjavila je da Slavko Ćuruvija "nije ubijen iz političkih ili profesionalnih razloga" i da će policija "uskoro dati potpuno objašnjenje" Ćuruvijinog ubistva. Jedino bi ispunjenje ovog obećanja moglo da preseče čaršijska nagađanja.

Na sahrani Slavka Ćuruvije okupilo se nekoliko hiljada ljudi, mnogobrojni novinari, opozicioni političari... U svom izveštaju sa sahrane, Stiven Erlangen iz "Njujork tajmsa" između ostalog je zapisao: "Oni koji su došli da ga ožale nastojali su da crpe hrabrost iz međusobne blizine i iz odbijanja da budu zastrašeni u jedno turobno vreme. Suze su bile pomešane sa brigom dok su se mnogi od prisutnih na Novom groblju u tišini pitali hoće li Ćuruvijino ubistvo biti poslednje." Gaj Denmor iz "Fajnenšel tajmsa" citira jednog od prisutnih koji mu je rekao da NATO kampanja nije uništila samo vojne ciljeve i civilnu infrastrukturu već i srpski pokret za demokratiju. Jedan od novinara je, po njemu, izjavio: "Ovo je naša sahrana." Ono što niko od stranih novinara nije objavio jer nije mogao ni da sazna jeste činjenica da je grupa poznanika koja se vraćala sa sahrane čitavih pola sata kasnije uhvatila sebe da - šapuće.