Ulični hepening

Život i pozorište

Po svom pozorišnom karakteru ova okupljanja najviše podsećaju na tipičnu teatarsku estradu, na brzometno organizovane predstave zasnovane na labavom, klišetiziranom dramaturškom predlošku, ali i poverenju u improvizatorske sposobnosti glumaca koji su mu na raspolaganju

Pozorište je oblik komunikacije. Ono je, između ostalog, pokušaj uspostavljanja dijaloga s bogovima, izraz nade da je moguće progovoriti o sudbini, postaviti pitanje smisla vlastitog postojanja. Teatar čoveku pruža i mogućnost da preispita sebe, odredi svoju poziciju u svetu i stvarnosti koji mu nikada nisu bili naklonjeni. Otuda je razumljivo što je pozorište često tretirano kao hram, posvećen prostor u kojem ne važe ista pravila kao i u životu. Možda baš zato mnogim svojim delatnostima dajemo formu koja podseća na teatar ili je najdirektnije preuzeta iz pozorišne umetnosti. A ona, i sama nastala iz rituala, svakodnevici, ma koliko naizgled banalnoj, obezbeđuje karakter (makar i prividan) svetosti, uzvišenosti koja priliči komunikaciji s Bogom ili barem diskusiji o sudbinskim pitanjima. Pozajmljujući svoj oblik nepozorišnim manifestacijama, teatar indirektno otkriva vlastitu suštinu, ali i olakšava mogućnost pristupa svakodnevici koja dobija drugačije obrise kada je posmatramo iz vizure pozorišta.

PAMETNO POZORIŠTE: Tako, na primer, u uličnim manifestacijama, građanskim i drugim protestima, kao i raznovrsnim političkim demonstracijama koje su poslednjih godina potresale našu stvarnost nije teško prepoznati konkretan dodir pozorišta, svesno artikulisanu nameru organizatora ili spontanu i podsvesnu potrebu učesnika da u teatarskoj umetnosti pronađu oslonac za svoje akcije, baš kao što nije nimalo slučajno ni što analitičari često uspostavljaju paralelu između svih tih dešavanja, s jedne, i pozorišta, s druge strane. Uostalom, i politika sama, u svojim mnogobronjnim pojavnim oblicima, temelji se na teatarskim modelima. U tom kontekstu političke hepeninge na ulicama Beograda, ali i drugih naših gradova, valja razumeti kao oblik molitve, pokušaj uspostavljanja veze s drugima, ponajpre istomišljenicima, ali i demonstriranje svog stava pred protivnicima, poziv na odmeravanje snaga, prebrojavanje, konstatovanje vlastitih potencijala te proveru moći neprijatelja.

Izbor lokacije - trga gde se odvija parateatarski ritual - takođe nije slučajan. U antičkoj Grčkoj je trg bio prostor gde ljudi dijalogom demonstriraju svoju slobodu. I u doba renesanse trg je predstavljao središte društvenog života, adaptabilan prostor: pijaca, šetalište, modna pista, mesto za raznorodne javne diskusije, no i pozornica za igranje predstava. U Beogradu takav prostor je Trg republike, ili Slobode - kako vam drago. Smeštena između dva pozorišta - najznačajnije nacionalne teatarske kuće i pozorišta namenjenog deci (koja će sutra postati nova pozorišna publika), odmah pored Narodnog muzeja kao još jedne zaloge ozbiljne kulturne tradicije, uz sam spomenik vladaocu koji odlučnim pokretom ruke izgoni neprijatelje iz otadžbine, simbolizuje slobodu ali i kulturni preporod - ova "pozornica" uspešno funkcioniše već skoro deset godina.

U TONU TRAGEDIJE: Sociolozima kulture, ali i pozorišnim teoretičarima jednog dana će sigurno biti zanimljivo da s teatarske tačke gledišta analiziraju razvoj političkih manifestacija na ovom prestoničkom trgu, provere kako su se vremenom u političkim dešavanjima menjali teatarski žanrovi, pozorišni oblici i scenske forme, te utvrde moguće veze između pozorišta i politike na ovim prostorima. Neki od budućih analitičara ovog fenomena možda će konstatovati da je, barem kada je reč o našoj novijoj istoriji, pozorišna evolucija političkih sadržaja započela 1991. godine. Tada je proces pokrenut u tonu tragedije. Prve velike beogradske demonstracije - još od slavnih, mitskih dana kada se 27. marta 1941. na tom istom mestu uzvikivalo "Bolje rat nego pakt" i "Bolje rob nego grob", ili slavnih studentskih juriša na policiju iz 1968. (što je u oba slučaja, ispostaviće se docnije, bilo svojevrsno pozorište) - dogodile su se 9. marta kada se sve dešavalo gotovo po antičkom modelu. Docnije je usledio primer pravog građanskog teatra, kultivisanog, pametno osmišljenog, nalik na dobro skrojen komad u vidu Protesta koji je trajao nekoliko meseci povezujući 1996. i 1997. godinu. Preuzimajući formu karnevala, insistirajući neprestano na duhovitostima, Protest je pokazao da je realno i ono što nam je izgledalo nemoguće. Tada je, naime, veliki broj ljudi, ili kako bi se pozorišnim rečnikom kazalo, velika tzv. ansambl podela, realizovao predstavu koja je nadilazila primitivni populizam, koja nije povlađivala ukusu mase niti je bila namenjena prosečnom gledaocu, što u ovdašnjem slučaju znači politikantski teatar, već je samosvesno artikulisala sasvim neočekivan senzibilitet za koji smo mislili da je na ovim prostorima odavno mrtav. Pametna "rediteljska" koncepcija i valjano osmišljeno poigravanje formom rezultirali su uspešnom premijerom. Šteta što je, bez obzira na nesumnjiv uspeh, ova "predstava" ubrzo skinuta s repertoara. S pozorištem se nikad ne zna. Pravila tu nema. Dobra podela, slavno rediteljsko ime, pa ni dobra premijera ne podrazumevaju automatski uspeh.

Ovih dana smo svedoci najnovije "pozorišne epizode" upriličene u okvirima politike, naravno opet na Trgu republike u Beogradu. Reč je o opštenarodnim skupovima organizovanim u znak protesta protiv vojne agresije na Jugoslaviju. Po svom pozorišnom karakteru ova okupljanja najviše podsećaju na tipičnu teatarsku estradu, na brzometno organizovane predstave zasnovane na labavom, klišetiziranom dramaturškom predlošku, ali i poverenju u improvizatorske sposobnosti glumaca koji su mu na raspolaganju. Ako ćemo da budemo precizni, ovde nema ozbiljno utemeljene režije, pa ti skupovi liče na predstave koje su nastajale kao rezultat saradnje međuratnih velikana srpske scene spremnih da se, imajući mnogo uloga na repertoaru, bez proba, uigravanja i priprema skupe i zaigraju bilo šta od tada popularnih komada.

U KLJUČU FARSE: Paradoksalno, "teatralizacija stvarnosti" odvijala se obrnuto u odnosu na pravi značaj i smisao političkih i društvenih procesa. Naime, s obzirom na dramatična zbivanja 9. marta u Beogradu, dešavanja čiji je bilans dvoje mrtvih, a koja je okončao tek izlazak tenkova na prestoničke ulice, mlataranje rukama i nogama pojedinih lidera ondašnje opozicije koji su sedeli na ogradi balkona Narodnog pozorišta, pokušavajući da ostave utisak komandanata parade, delovala je kao groteska.

U drugoj fazi, tokom višemesečnih svakodnevnih građanskih demonstracija, hepeninga koji je, ne samo u Beogradu, fascinirao savršenom disciplinom učesnika/aktera, preciznom dramaturgijom i pažljivo izgrađenom (para)teatarskom formom, politički sadržaj je naknadno dodavan karnevalskom delu "programa". Opozicioni lideri su vatrene govore držali naknadno, posle šetnji koje su delovale poput spektakularnih pozorišnih procesija kakve nam je pokazivao Bitef. Indikativno je i to da su se govornici obraćali znatno manjem broju demonstranata u odnosu na broj učesnika karnevalskih procesija.

U času kada je dramatika društvenih zbivanja, razvijana tokom poslednje decenije (a zapravo još od Titove smrti), dostigla vrhunac ratom koji protiv Jugoslavije vodi najmoćnija oružana sila u istoriji Planete, ulična teatarska događanja poprimila su oblik estrade. Tu, međutim, valja uočiti i međufazu - momenat kada su Beograđani spontano reagovali na agresiju NATO trupa po modelu koji je funkcionisao tokom Protesta, kada je Trg republike poslužio kao pozornica na kojoj se izražava slobodna volja građana. U prvom momentu reakcija je bio rok koncert, kao autentično urbani oblik protesta, a parolu "Sorry, we didn`t know it`s invisible" treba razumeti kao deo duhovitosti i "dramaturgije" začete pre više od dve godine na istom mestu. Ubrzo, međutim, protest protiv rata biva kanalisan na drugačiji način i na Trgu sve agresivnije u prvi plan izbijaju sadržaji nespojivi s građanskim formama ponašanja, pa ni bunta. Tako autentične rokere smenjuje novokompanovani šund, folk patetika i turbo banalnost, a sve biva začinjeno najvulgarnijim, psovačkim parolama lišenim prvobitne duhovitosti. Početni simbol najnovijih protesnih okupljanja - meta (target) sa znakom pitanja biva zamenjena ogoljenom metom. Sofisticiranost i složenu asocijaciju smenjuje direktna i ne baš pametno osmišljena poruka. Jer, meta sa znakom pitanja bila je asocijacija na parolu "Beograd je svet" iz Protesta 96/97, i u sebi je sublimirala pitanje "Da li smo baš MI vaša meta, MI kojima ste se divili tokom Protesta pre više od dve godine?" No, ova promena nije slučajna budući da sada parolu "Beograd je svet" nose isti oni protiv kojih se pre dve godine protestovalo. Upravo je u toj promeni sadržana i suština teatralizacije uličnog dešavanja.

Tako je krug zatvoren, a pozorišni karakter uličnih zbivanja dospeo do tačke koja kao da je karikirana slika onoga što je bilo na početku. Na delu je poznato tumačenje dvostrukog pojavljivanja svakog događaja u povesti kojim se konstatuje da se u istoriji prvi put stvari dogode kao tragedija, da bi u svom docnijem, drugom pojavljivanju dobili oblik farse. A ona je naličje tragedije.