Intervju: Vladimir Bukovski

Monumentalna glupost

"Rusija je mogla zaustaviti ovaj rat u jedan dan"

U svojoj političkoj autobiografiji štampanoj pod nazivom "I vraća se vetar na svoje ishodište", jedan od najistaknutijih ruskih disidenata Vladimir Bukovski upoređuje iznenadni prelazak iz totalitarnog sveta u demokratski sa naglim izronjavanjem sa velike dubine na površinu vode. Iznenadna promena pritiska može biti opasna za čoveka. Sam Bukovski je iz sovjetskog zatvora, u kojem je proveo mnoge godine, te je trebalo još dugo da robija, bio iznenada, bez ikakvog upozorenja, avionom prebačen na Zapad, zahvaljujući međudržavnom dogovoru o razmeni za jednog drugog političkog zatvorenika - generalnog sekretara čileanskih komunista Luisa Korvalana.

"Kako sam za poslednje tri godine više puta 'ronio i izranjao' iz Jugoslavije na Zapad i obrnuto, verovatno sam se navikao na iznenadne promene pritiska. Pa i Jugoslavija nije sada totalitarna, a i ja tamo nisam bio zatvorski gost. Pa ipak se 'promena pritiska' skoro fizički oseća. Ovde, u Americi, već posle par dana dosadilo mi je da čitam, slušam i pričam o jugoslovenskim izborima. Jasno je samo jedno: demokratska opozicija nije smela pod datim uslovima da izlazi na izbore. Sve ostalo je sporedno; monopol na televiziju, pretpostavke lažiranja rezultata, nekorektni spiskovi birača i tome slično. Međutim, sada je kasno o tome govoriti..."

V. BUKOVSKI: O tome sam već uputio jednu svoju izjavu našem nar-komu, narodnom komesaru, u Brislu, u kojem sam ovu akciju nazvao monumentalnom glupošću. Napisao sam tu izjavu već prvoga dana bombardiranja, kad sam se nalazio u Italiji. Nisam dobio odgovora. Kao što sam se i pribojavao, sve se to razvilo na najgori način. Ovo bombardiranje, ovi napadi NATO-a, polučili su rezultate suprotne od željenih. I što duže traju, to se sve više situacija pogoršava. Potpuno se zaboravljaju - ako se tako može reći - dodatne žrtve ovoga rata: to jest političke žrtve, na primjer u Rusiji. To dovodi do toga da javno mnijenje postaje sve desnije. Također, raširila su se antizapadna raspoloženja. Praktički, potisnuta je svaka demokratska pozicija. Iste je rezultate ova vojna intervencija imala i u Srbiji. Po mom mišljenju, to je politička katastrofa, koja, uostalom, nije još završena. A ako sudimo po izjavama glavnog zapovjedništva NATO-a, ova bi se katastrofa mogla još pogoršati i povećati.

Nedavno, u intervjuu za našu radio-postaju, najpoznatiji francuski sovjetolog Alen Bezanson izjavio da će iz ovoga rata Amerika izaći oslabljena - što nije dobro, Evropa oslabljena - što nije dobro, Francuska oslabljena - što nije dobro, Kosovski Albanci protjerani - što nije dobro, Srbija razrušena - što nije dobro! Dijelite li mišljenje Alena Bezansona?

Da - ako se radi o ocjeni onoga što se već dogodilo! Ali postavljam sada slijedeće pitanje: zašto je to uopće trebalo učiniti? Zar sve to nije rezultat upravo bombardiranja. Zašto sam ja to shvatio već prvoga dana, a ONI - mislim na narodne komesare iz Brisla, na zapovjedništvo NATO-a - tek tri sedmice kasnije! Zar se nije ta akcija mogla predvidjet bar tri poteza unaprijed, umjesto u jedan jedini. Ima li među čelnicima NATO-a bar jedan koji razumije šahovsku igru. Uopće ništa ne razumijem. Zar nema ni jednog jedinog koji čita knjige iz historije, zar ne znaju da su Srbi bili jedini narod u Evropi koji se suprotstavljao Hitleru za cijelog trajanja Drugog svjetskoga rata i koji nije bio slomljen!

Da li, doista, treba na sve to podsjećati i još jednom iznova izgubiti tu igru, ali ovaj put s armijom NATO-a?

Zar NATO doista misli da može primjeniti svoju politiku na još okrutniji način nego Hitler?

Kakvo je, gospodine Bukovski, vaše mišljenje o stavu Rusije prema ovom sukobu?

Rusija nema stava. Današnja Rusija nije čak ni država. Ona pravi mnoge geste, mnogo je tu retorike. Moskva govori o preusmjeravanju ruskih projektila na ciljeve na Zapadu - ali to su prazne riječi.

Rusija se, u stvari, nalazi iza zavjese i pokušava uspješno privesti kraju pregovore sa Zapadom oko svojih uobičajenih financijskih teškoća. I to je veoma žalosno! Jer Rusija je u ovoj situaciji mogla igrati ulogu protuvlasti besmislenoj politici NATO-a, politici koja je, uostalom, politika lijevice, jer u ovom trenutku u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama na vlasti su menjševici, to jest socijaldemokrati!!! Rusija je mogla zaustaviti ovaj rat u jedan dan. Doista, bez mahanja mačem, bez buke i retorike, mogla je pružiti Srbima svoja sredstva protuzračne odbrane koja su još efikasnija od američkih stingera što su odigrali odlučujuću ulogu u ratu u Afganistanu. Sve bi akcije NATO-a bile odmah zaustavljene i usijane glave NATO-a bile bi primorane da stanu za pregovarački sto i mirno razgovoraju o svim tim problemima, mirno i na civiliziran način tražiti rješenje sukoba.

Gospodine Bukovski, vidite li ishod ovoga sukoba i ako da - koji?

Ma koliko čudno to moglo izgledati, ja dijelim mišljenje pape: mislim da je on još jedino trezveno biće koje još imamo u Evropi. Njegov stav, od početka bio je slijedeći: treba zaustaviti vojne operacije i tražiti sve moguće puteve koji vode pregovorima.

Ne tako davno u Americi se moglo čuti jedno drugo mišljenje, mišljenje ljudi koji nemaju moć odlučivanja - bili su to promatrači i znalci međunarodne politike - koji su se pitali: zar se ne bi mogla izvršiti razmijena teritorija - dio bivše Bosne koji se sada nalazi pod srpskom kontrolom bio bi službeno priznat kao teritorij koji pripada Srbiji, a u zamjenu bi se jedan dio Kosova, onaj južni, otcjepio od Jugoslavije i dao muslimanima. Držim da je to bio zanimljiv prijedlog. Zašto ne razgovarati, na primjer, o ovom prijedlogu - detaljnije i diplomatski te u mirnoj atmosferi.

Ali - kako ja sada vidim stvari - sve dok traje agresija NATO-a protiv Srbije za Srbiju uopće nije moguće sudjelovati u ovim pregovorima! Jer, voditi pregovore pod bombama naprosto je uvredljivo!

Miloš Radović, reditelj

Tuga kao uteha

"Mislim da će biti teško da se o ovom periodu nešto kaže. Sve je toliko jako da čovek ne može da se distancira. Možda će za dvadeset ili trideset godina neko moći nešto da napiše, neko ko je o ovom vremenu saznao iz knjiga. Sumnjam da ću ja bilo šta moći da prenesem"

Prvi dramski tekst reditelja Miloša Radovića "Čorba od kanarinca" premijerno je izveden 24. aprila u teatru "U podrumu", sceni "Ateljea 212". Režirala ga je Vida Ognjenović, a igraju Vesna Trivalić i Tihomir Stanić. Sirene su tog dana označile početak vazdušne opasnosti u momentu kada je gašenjem svetla dat znak za početak predstave, da bi, baš na kraju završnog aplauza, jednoličnim zvukom označile njen prestanak. Publike je bilo toliko da se stajalo tik uz debeli konopac kojim je scenograf Darko Nedeljković ograničio prostor za Radovićevu priču o braku.

Nekoliko dana pre toga, na konferenciji za štampu povodom premijere, pisac je objasnio da se ovim tekstom odužio familiji koja ga od desete godine tera na ženidbu, i braku, koji još nije iskusio: "Ne nalazim paralelu između sebe i likova u komadu mada u njemu ipak ima autobiografskog, ima nekih mojih osećanja, pre svega u odnosu na vreme u kome sam ga pisao, neke male tuge koju sam tada imao", kaže reditelj. "Sada su se ta osećanja promenila... Tada, pre godinu dana, mislio sam da gore vreme od tog ne može biti. Mnogi ljudi su otišli, pa i mnogi moji prijatelji. Ostao sam usamljen i mislio da je kraj, da smo dotakli dno. Nadao sam se da se na tom dnu, kao u cirkusu, nalazi elastično platno, da će nas ono odbaciti visoko, da će nas ponovo sve spojiti i da ćemo zatim krenuti putem ka višem, boljem. Sada, znači u neuporedivo gorem trenutku od onog od pre godinu-dve, tadašnju tugu doživljavam kao utehu, kao uspomenu na neko divno vreme, jer je danas neuporedivo gore. Nadam se da sada nisam u istoj zabludi kao pre godinu dana, nadam se da od ovog vremena nema goreg, da se za mesec dana neću sećati današnjeg dana kao lepog, zato što tada više nećemo moći da razgovaramo na ovom lepom mestu kao što to sada možemo."

"VREME": U drami govorite ironično o braku, ali nostalgično i sa simpatijom. Publiku ste i nasmejali i ganuli, uvukli ste je u priču, glumci su bili vidno potrešeni, Vesna Trivalić je na kraju predpremijere plakala...

Kad napišete nešto što zaista ide iz emocije, a tako se desilo sa ovim tekstom, onda ta emocija više ne nestaje. I sa kim god da je susretnete, a pogotovo sa tako senzitivnim ljudima kao što su glumci, onda dolazi do potpunog prepoznavanja. Jer tekst je zaista pisan iskreno, i oseća se da je stvar proživljena... Na premijeri mi je prišao Jovan Ćirilov i rekao da najbolje komade o braku pišu neženje. Ja još uvek nisam u godinama da sebe doživim kao čoveka koji se čvrsto opredelio da bude neženja, ali ne mogu da kažem da sam kompetentan za brak zato što ga još nisam probao, ja ću to sigurno učiniti, to je sad jedna humorna strana odnosa mene i mog komada, ali ima istine u onome što je Ćirilov rekao. Pokušavao sam da se setim povoda za pisanje ovog teksta, ali uz sve muke nisam ustanovio šta je bila kapisla od koje sam krenuo. Znam samo da mi je brak od početka bio potreban kao zgodan okvir za složeniju priču, za priču o nastanku i nestanku emocija. Ova drama nije mnogo teška, ali je ipak drama o emocijama dvoje ljudi i o onom najtužnijem delu koji se u njihovom životu može desiti, a to je kad emocije nestaju.

Ovog januara, najavljivali ste da ćete u junu početi snimanje igranog filma "Civilni život", čiji je prolog, kratki igrani film "Moja domovina" dobio 35 nagrada na šezdesetak inostranih festivala. Producenti "Civilnog života" su domaća "Komuna", "Britiš skrin", nemačka "Pandora", Džon Torturo je pristao da igra u filmu...

Nema drugog objašnjenja sem da meni to ne ide. Pre šest-sedam godina poslao sam scenario na konkurs u Engleskoj. Uvršten je među deset najboljih te godine, i brzo sam dobio sve neophodne finansije za realizaciju filma. Priča filma se događala u Iraku. I, kako sam dobio pare, tako je tamo počeo rat. Nema drugog objašnjenja za to što mi se dešava, izuzev da sam baksuz. Prosto, ne ide mi. Nema nikakvog racionalnog objašnjenja. "Civilni život" sam mogao da počnem već u maju, dobio sam i američke producente i distributere, film je bio potpuno finansijski zatvoren. Priča filma se događa u Beogradu.

Opisujući radnju filma "Moja domovina" rekli ste da domovinu čini po neki pejzaž i par interesantnih likova u njemu. Kakvi su današnji pejzaži domovine?

Pa vi znate kakvi su, strašni su. Mislim da će biti teško da se o ovom periodu nešto kaže. Sve je toliko jako da čovek ne može da se distancira. Možda će za dvadeset ili trideset godina neko moći nešto da napiše, neko ko je o ovom vremenu saznao iz knjiga. Sumnjam da ću ja bilo šta moći da prenesem. Na festivalima na kojima je učestvovao kratki film "Moja domovina" pokušavao sam da saznam šta se to strancima toliko dopada. I svi oni, su prepoznavali situaciju koja se i njima može dogoditi ili im se dogodila, a to je da iracionalno ponašanje postane dominantno. A može, nismo mi toliko značajno različiti od njih.

Nemoguće je dokazati, ali izgleda da je kultura postala jedna od najdelotvornijih terapija protiv rata.

Kad me je Svetozar Cvetković obavestio o nameri "Ateljea" da izvede moju dramu u ratno doba, bio sam skeptičan. Nisam znao koliko će to i da li će biti sada od koristi. Ali, ako je red ispred "Ateljea", mislim da ljudima koji tu nešto traže, treba to i dati. I posle toga, svako drugo pitanje je suvišno, pa i pitanje da li mi time imitiramo živo. Jer, ne pitamo se mi, nego oni koji imaju potrebu za pozorištem. Ako ti ljudi prođu red za cigarete, pa drugi za hleb, i posle toga hoće da čekaju i za ulaznice, ja mislim da im se vrata moraju otvoriti.