Jugoslovenska drama i susedi

Vazdušni napadi NATO saveza na Jugoslaviju tradicionalno složene i delikatne odnose na Balkanu opteretili su novim balastom i teškim iskušenjem. Većina jugoslovenskih suseda se praktično preko noći našla u procepu između obećavajuće (još prilično maglovite) vizije budućnosti i surove realnosti koja se preteći nadvila nad ceo region. Njihova navodna sloga - o kojoj je nakon susreta na vrhu sedam jugoslovenskih suseda u Vašingtonu, održanog u senci samita Severnoatlantskog saveza prošlog vikenda, samouvereno govorio Džejmi Ši - puna je unutrašnjih naboja i protivrečnosti koje ni izdaleka nisu tako jednoznačne kako bi neki (u ovom slučaju veliki i moćni) želeli da budu. O tome uverljivo svedoči i uzavrela atmosfera u susednim prestonicama koje "Vreme" prenosi iz pera tamošnjih naših i dopisnika agencije Beta.

Grčka

Slamka među vihorove

"Srećan rođendan NATO! Potrošio si nam sav gnev, svu odvratnost i sav stid. Svako od nas se oseća nemoćnim, ne može da uradi ništa, osim da se nosi sa sopstvenim osećanjima, a to se pokazuje kao najteže."

Na stranu politika, i na stranu pokušaji političke analize, ono što Grčka zaista živi više od mesec dana sažeto je ovim nedeljnim radio-komentarom uoči završetka samita NATO-a.

Prvi gnev i prvo protivljenje izlili su se na ulice odmah po početku bombardovanja, u najmasovnijim antiameričkim demonstracijama koje je Atina videla za mnogo godina, i koje oni koji duže pamte porede sa onima iz vremena pokojnog premijera Andreasa Papandreua, osamdesetih.

Završene su suzavcem, kao i mnoge druge, manje, kasnije održane širom zemlje, ali - istini za volju - ne zato što je policija u višestrukim kordonima oko "američkih ciljeva" preozbiljno shvatala svoju dužnost, nego zato što je među demonstrantima bivalo i onih koji su previše strasno shvatali svoju misiju ili imali i neku drugu.

Ali, mirna, impresivna masa ćutke je izrazila ponovo probuđeni antiamerički sentiment koji, mada uspavan poslednjih godina, nikada nije nestao.

Posle bolnog građanskog rata između "desnice" i "levice" krajem četrdesetih, Grčka je prešla iz britanskih u američke "ruke", Jaltom podeljena u razmeri 90:10 odsto između Zapada i Istoka, da bi tek posle pada vojne hunte (1967-1974) do tada politički i društveno izopštena levica počela polako da uzima mesto u javnom životu duboko podeljene zemlje.

O tome ko se smatra odgovornim najbolje govore demonstracije koje se svakog 17. novembra, na dan početka sporog pada hunte iz 1973, održavaju pred uvek dobro obezbeđenom američkom ambasadom.

Zemlja je 1981. ušla u EEZ, počela da oseća blagodeti njenih fondova i da pravi kompromis između svog novog, tako privlačnog evropskog identiteta, i onog starog, udobnog, duboko ukorenjenog, u kojem se osećaju i Levant i Balkan.

I tek što je, uprkos svim otporima i inercijama, aktuelna vlada Kostasa Simitisa bila na dobrom putu da "privede" Grčku punom učešću u Evropskoj Ekonomskoj i monetarnoj uniji (EMU), kao jedinoj razvojnoj opciji, bombe u komšiluku, "među našima", bolno su je podsetile da je "samo slamka među vihorove".

Slike nesreće izbeglica sa Kosova tu, pred grčkim vratima, ali i dozirane izjave političara koje su ukazivale i na odgovornost Beograda polako su preokrenule klimu demonstracija na generalno antiratnu, a ne prosrpsku - kako kažu optužbe koje stižu sa Zapada.

Pred tribinama koncerata solidarnosti u Atini i Solunu, jednako masovnim prvih dana kao i pet nedelja kasnije, vijore se sve zastave: od crvenih, sa slikom Če Gevare do žute, vizantijske, i transparenti sa crtežom oborenog "stelta" - jasan znak da za 98 odsto njih, kako kažu sondaže, bunt protiv agresije nema veze ni sa kakvom političkom provenijencijom. I dok novine objavljuju duhovite parole iz Beograda, počele su da se prodaju i majice sa "metom" - za koje se govori da će na leto biti hit na ostrvima.

Gorčina će međutim ostati. Gorčina zbog nemoći, gorčina zbog toga što, iako su protiv, više od polovine Grka smatra da je njihova vlada vodila ispravnu politiku i zato što zna da i nije mogla drugačije.

Proklamovana politika ekvidistance - ne učestvujemo jer smo zemlja Balkana, dajemo logističku podršku jer smo zemlja NATO-a - dopunjena je i pružanjem humanitarne pomoći iz razloga koji svakako nisu samo humanitarni.

Uz ciničan novinski komentar da je "dobro što se sada na Zapadu graničimo sa NATO-om a ne sa Albanijom" i strah od "narušavanja teritorijalnog integriteta" (čitaj: raspada) Makedonije, Atina nastoji da svim silama spreči dolazak velikog broja izbeglica tako što im pruža pomoć na licu mesta.

Grčke nevladine organizacije za sada su jedine koje su dobile odobrenje Beograda i NATO-a da pomognu i na Kosovu, i tvrde da sada i druge zemlje traže pomoć grčke mreže za distribuciju pomoći.

Ali istovremeno, ispotiha, iz Grčke su počeli da nestaju "njeni" Albanci, mahom ilegalni radnici iz Albanije. Zvanične službe ćute, mediji tvrde da grčkim selima, gradskim trgovima i ostrvima vršljaju agenti UČK-a koji nude velike pare "regrutima", ili da čak albanske vlasti preko emisara pozivaju svoje građane u odbranu zemlje.

"Braniću svoju kuću u Albaniji", kaže jedan u kameru, "ali za Kosovo da se borim - nikada."

Rumunija

Strah od rata

Zvaničan rumunski stav prema zbivanjima u susednoj Jugoslaviji u potpunosti je određen opredeljenjem ove zemlje da se u najskorije vreme integriše u evropske i evroatlantske strukure, pre svega u NATO i Evropsku uniju.

"Srednjeg puta i prazne neutralnosti nema", rekao je, obraćajući se naciji, predsednik Emil Konstantinesku, obrazlažući odlučnu i bezrezervnu podršku zvaničnog Bukurešta vojnoj akciji NATO-a u Jugoslaviji, koju je i pre nego što je počela ocenio kao "pravednu i legitimnu".

Za Rumuniju dileme nema - ona se opredeljuje za zapadne saveznike, kaže rumunski predsednik. Istovetno opredeljenje izneli su i čelnici svih stranaka vladine koalicije, koji, kao lider hrišćanskih demokrata Jon Dijakonesku, ističu da takav stav ni na koji način nije uperen protiv srpskog naroda.

Odnos dubokog prijateljstva prema Srbiji i srpskom narodu izražavaju i lideri opozicije. Predsednik najveće opozicione stranke Jon Ilijesku ističe da su u "svojoj dugoj istoriji Rumuni imali samo dva iskrena prijatelja - Crno more i Srbe". Ipak, uz sve kritičke ocene i legalističke primedbe da vojna akcija NATO-a u Jugoslaviji nije "pokrivena" izričitom rezolucijom Saveta bezbednosti OUN-a, izgleda ipak da ni za opoziciju u sadašnjem trenutku nema nikakvih dilema oko stava prema ratu u Jugoslaviji.

Najbolja ilustracija stava opozicionih partija jeste nedavno glasanje u parlamentu za odluku da se rumunski vazdušni prostor ustupi bez ograničenja zapadnim saveznicima. Izuzev male Stranke nacionalnog jedinstva i nekolicine nezavisnih poslanika, protiv te odluke nisu glasali ne samo Ilijeskuovi socijalni demokrati nego ni parlamentarci iz stranke Velika Rumunija, koja je inače zajedno sa Demokratskim savezom Srba u Rumuniji organizovala nekoliko anti-NATO mitinga u Bukureštu i Temišvaru.

Tako je ova odluka usvojena sa retko viđenom većinom u rumunskom parlamentu, pošto su za nju glasala 225 paralamentarca, dok ih je samo 21 bilo protiv. Poslanici i senatori iz opozicije (njih 99) uzdržali su se od glasanja, podvlačeći u svojim istupanjima da iako nisu saglasni sa bombardovanjem kao metodom za rešavanje kosovske krize, ne žele da se izjasne protiv rumunske podrške zapadnim saveznicima.

Od zvaničnika do medija, ovde niko ne kvalifikuje vojne akcije NATO-a kao agresiju na SRJ. Agresije nema, zato što vazdušne udare zapadnih saveznika tako nije okvalifikovalo jedino telo koje je za to ovlašćeno, a to je Savet bezbednosti OUN-a, stav je Ministarstva inostranih poslova Rumunije. Ustupajući svoj vazdušni prostor NATO-u, Rumunija iz istih razloga nije prekršila odredbu jugoslovensko-rumunskog Ugovora o dobrosusedstvu, prijateljstvu i saradnji. Tim ugovorom se izričito predviđa neučestvovanje ugovornih strana u agresiji trećih zemalja na jednu od njih, ali se ne zabranjuje angažovanje u drugim vidovima primene sile, zvaničan je stav rumunskog MIP-a.

Iako su strateški ciljevi rumunske države (uvaženi i od vladajućih i od opozicionih stranaka) jasno opredelili zvaničnu rumunsku poziciju prema ratu u Jugoslaviji, u najširoj javnosti su vidljive oscilacije u opredeljenjima građana pa i nekih medija. U vreme dok napad na SRJ još nije počeo, u javnosti je prevladavala gotovo jednodušna podrška stavu vlade. Ovde gotovo niko nije verovao da će Beograd odbiti plan iz Rambujea, koji je ocenjen kao častan izlaz iz krize. Kada je započela vazdušna intervencija, u javnosti su nastala vidljiva kolebanja. Uz i dalje većinsku podršku savezništvu sa NATO-om, brojni građani i neki mediji počeli su da izražavaju sumnju da se jedno zlo (etničko čišćenje Kosova) može rešiti drugim zlom (bombardovanjem nevinih građana Srbije). Prema nekim anketama javnog mnjenja, Rumuni su se zaista uplašili rata na svojim granicama, izjašnjavajući se čak sa 85 odsto protiv rata, a za mirno rešavanje kosovskog konflikta.

Novi preokret u stavu javnog mnjenja nastao je posle odluke jugoslovenskog parlamenta da SRJ pristupi Uniji Rusije i Belorusije.

Ta odluka je, ne samo u vladinim krugovima već i u najširoj javnosti, izazvala jednodušno negativne reakcije. Ona je doživljena kao obnovljena i potencijalno veoma opasna pretnja preživelog boljševizma i panslavizma, kojom se ugrožava ne samo integritet rumunske države već i sam opstanak Rumuna kao latinske nacije.

Mađarska

Hladan tuš za parlament

Mađarsko zadovoljstvo ulaskom u Severnoatlantski savez umanjeno je napadima NATO-a na Jugoslaviju. Bez obzira na neke žestoke izjave premijera Viktora Orbana, Mađarska želi da se, koliko je moguće, drži po strani od ovog sukoba. Pre izbijanja krize u SRJ, istaknuti mađarski vojni stručnjaci imali su loše procene kao i zapadni vojni analitičari: prognozirali su da će vazdušne akcije NATO-a biti toliko "ograničenog karaktera" da će se smatrati samo "političkom opomenom" a ne izrazito vojnim korakom.

Tako su možda procenjivali i poslanici u mađarskom parlamentu kada su odobrili otvaranje vazdušnog prostora svoje zemlje avionima NATO-a.

Međutim, kao hladan tuš delovala je obaveza da samo nekoliko sati pre prvih vazdušnih udara na SRJ poslanici odobre avionima Severnoatlantskog saveza i korišćenje mađarskih aerodroma.

Zvanična Mađarska ne želi da ide dalje od toga i nastoji da preduhitri neke preterane zahteve Severnoatlantskog saveza. Zato je 21. aprila premijer Viktor Orban održao sastanak sa čelnicima mađarskih parlamentarnih partija gde je izražena saglasnost oko toga da Mađarska nije spremna da učestvuje u kopnenoj akciji protiv Jugoslavije i da neće dati svoju teritoriju za takvu akciju. Čelnici mađarskih parlamentarnih partija, rečeno je ovom prilikom, podržavaju vladu u tome da Mađarska učestvuje u akcijama NATO-a protiv Jugoslavije samo u okvirima koje je ranije odredio mađarski parlament.

Ovaj sastanak je održan pre samita NATO-a u Vašingtonu, a odluke su mogle biti aduti u rukama mađarskog premijera na njemu; istovremeno su ga i obavezali da ne ode predaleko.

Zbog svoje specifične pozicije, uprkos pritiscima sa Zapada, Mađarska nije voljna da ide preko nekih granica, odakle nema povratka. Mogući dolazak većeg broja aviona na mađarske aerodrome objašnjava se ranijom odlukom mađarskog parlamenta, iako je mađarski ministar za inostrane poslove Janoš Martonji - koji, za razliku od nekih svojih kolega u vladi, nije za aktivnije učešće Mađarske u sukobu - posle otvaranja mađarskih aerodroma avionima NATO-a rekao da je "po njegovom mišljenju ova odluka vezana samo za bazu u Tasaru, i praktično se ne odnosi na civilne aerodrome".

U mađarskoj vladi, očigledno, o nekim pitanjima nema jedinstvenog stava; ipak, uglavnom postoji saglasnost o tome da se ne treba "previše mešati", kao i da ne treba iznositi neke pretenzije prema Jugoslaviji. Disonantni glasovi dolaze samo iz redova krajnje desničarske Partije mađarske istine i života, koja ima nešto više od desetak poslanika u parlamentu. Ova partija nije član vladine koalicije, ali u nekim situacijama podržava kabinet Viktora Orbana. Ona je bila protiv ulaska Mađarske u NATO, ali je posle napada Severnoatlantskog saveza na Jugoslaviju počela da traži reviziju granica. Predstavnici ostalih političkih partija i sam Viktor Orban, međutim, to kategorički odbijaju.

Bugarska

Svi prevareni

Prošle sedmice nezavisni dnevnik "Monitor" izašao je sa ogromnim naslovom na prvoj strani "Jedna vlada protiv jednog naroda". Povod su bili spremnost vladajućih partija da ustupe bugarski vazdušni prostor za napade NATO-a na SR Jugoslaviju i oprečni stav javnosti. To je prava realnost u Bugarskoj. Većina Bugara - dve trećine prema svim nezavisnim ispitivanjima - protivi se ustupanju vazdušnog prostora, pa čak i samo vazdušne zone 120-150 km širine duž zapadne granice.

Većina Bugara ne odobrava bombardovanje Jugoslavije ili ga, kako je rekao predsednik Ivan Kostov, "ne razume". Ali Bugari istovremeno ne odobravaju ni politiku Beograda prema kosovskim Albancima. Bugari se, na neki način, osećaju "prevareni" od države, od NATO-a, od "civilizacionog izbora za evroatlantsku solidarnost", nametnutog od strane vladajuće koalicije. Možda se i prozapadna Unija demokratskih snaga (UDS) i njen lider i predsednik vlade Ivan Kostov takođe osećaju prevareni zbog razvoja događaja oko Jugoslavije, ali vlast nikad neće priznati da je imala pogrešne procene.

A sadašnja država je znatno jača od one iz vremena vladavine socijalista i socijalnih nemira na početku 1997. godine, što se već oseća po dirigovanju državnih i nekih privatnih medija, po pojačanoj propagandi, kao i po nekim ograničenjima antiratnih protesta. Javno mnjenje se menja, mada ne toliko koliko bi želela UDS.

Bugarska vlada nikad nije imala šanse da bitnije utiče na kosovski sukob, a kad je počela agresija NATO-a, dobila je još manji manevarski prostor. Primorana je na stalne ustupke pred zahtevima NATO-a zbog čvrste i ozvaničene želje da postane članica alijanse.

Još pri kraju pregovora u Parizu premijer Kostov uputio je Beogradu dramatičan poziv da prihvati sporazum kao "poslednju šansu mira". Ne toliko zbog Jugoslavije, koliko zbog same Bugarske, koja je pretrpela više od 5 milijardi dolara štete tokom rata u BiH, iako Bosna nije bila susedna zemlja. Događaji su, međutim, krenuli drugim putem. Najpre su počele da padaju "pogrešne" rakete na bugarsku teritoriju, a zatim je usledio i zahtev da Bugarska pruži svoj vazdušni prostor za napade. "Mi smo van zone borbenih planova vazdušne operacije i verovatno nećemo biti uključeni u tu zonu", rekao je Kostov 6. aprila u Bratislavi, ali je 19. aprila pozvao poslanike da odobre ustupanje prostora.

Sad su na redu uveravanja da Bugarska neće prihvatiti ono najgore, odnosno da "vlada neće dati teritoriju za prolaz kopnenih snaga", kako je izjavio bugarski premijer 24. aprila u gradu Petriču.

Vlasti u Sofiji su zato odlučno odbile da prihvate više od 5000 izbeglica sa Kosova. Izbeglička "kvota" čuva se za Bugare iz Srbije i, eventualno, za Makedonce. Pitanje izbeglica je jedini problem koji je proistekao iz rata protiv Jugoslavije, u kome se potpuno podudaraju stavovi vlade i bugarske javnosti.

Antiratno raspoloženje je masovno, ali nije bučno. Nekoliko dana pre početka bombardovanja, ispitivanje agencije "Alfa Riserč" pokazalo je da 72 odsto Bugara ne odobrava vazdušne udare na Jugoslaviju. Skoro isti procenat ostao je i nakon početka agresije.

Prošlonedeljna sondaža Nacionalnog centra za ispitivanje javnog mnjenja (NCIOM) pokazuje da 66 odsto, odnosno dve trećine anketiranih, ne odobrava aktivnosti NATO-a na Kosovu.

Što se tiče ustupanja vazdušnog prostora, rezultati su gotovo isti.

Ispitivanja agencija "Galup", MBMD, NCIOM, "Mediana" pokazuju da je oko dve trećine Bugara protiv ustupanja neba za prelet aviona. Oko 55-60 odsto smatra da se na taj način Bugarska uvlači u rat protiv Jugoslavije. Imajući u vidu visok procenat antiratno raspoloženih, mogle su se očekivati masovne demonstracije protiv NATO-a. Iako ih je i bilo, to je ipak neuporedivo manje od okupljanja na antiratnim manifestacijama u Grčkoj. Bugari su protiv rata, ali nekako ćutke i nekako neodlučno.

Možda su takva raspoloženja bila osnova da vlada krene u protivnapad.

"Agencije ne postavljaju pravilna pitanja", prokomentarisala je rezultate anketa šefica bugarske diplomatije Nadežda Mihajlova. I naravno, došla su "pravilna" pitanja. NCIOM, koji je pod kontrolom parlamenta, održao je krajem prošle nedelje ispitivanje sa sledećim pitanjima: "Šta je opasnije za nacionalnu bezbednost: 1. Destabilizacija Balkana, uključujući Bugarsku i Makedoniju i masovni dotok izbeglica ili, 2. Podrška napora NATO-a za obustavljanje tog procesa, uključujući i pružanje vazdušnog prostora."

Rezultati su pokazali da se 60 odsto Bugara više plaši prve varijante, odnosno da isti procenat podržava ustupanje vazdušnog prostora. Na strahovanja da se Bugarska uvlači u rat, sam premijer Kostov je odgovorio da je napad NATO-a na Jugoslaviju "mirovna operacija", da ustupanje vazdušnog prostora ne znači da zemlja direktno ili indirektno učestvuje u borbenim dejstvima i da ustupanjem vazdušnog prostora Bugarska doprinosi bržem izlasku iz krize.

Državni mediji uključeni su u neku vrstu "posebnog" režima, i to se posebno osećalo tokom poslednje nedelje. Na primer, bombardovanje zgrade RTS-a bila je treća vest na nacionalnoj televiziji, posle samita NATO-a i izjave predsednika Petra Stojanova u Vašingtonu. Ali, isti redosled vesti bio je i na najpopularnijoj privatnoj televiziji u Sofiji "Nova televizija", čiji je vlasnik Srbin Darko Tamindžić.

Na deklaracije uticajnih bugarskih intelektualaca protiv bombardovanja SRJ odgovoreno je deklaracijama drugih uticajnih intelektualaca podrškom NATO-a. Posle principijelne saglasnosti u ustupanju vazdušnog prostora, zvaničnici vlade i rukovodstvo UDS-a krenuli su u objašnjavanje politike "evroatlantske solidarnosti", "teškog izbora" vlade, "bezalternativnosti odluka" itd.

I na kraju, u taj rat za javno mnjenje uključen je bugarski nacionalizam, koga je premijer Ivan Kostov proglasio sahranjenim pre nekoliko meseci, nakon ratifikacije Konvencije o zaštiti prava manjina: "Zašto napolju (ispred parlamenta) ne viču 'Makedonija'", rekao je prošle nedelje Kostov po povratku iz Brisela. "Da li će se Bugarska ponovo ponašati kao neodgovorna majka u odnosu na Makedoniju? U ovom trenutku mi imamo samo jednu brigu i to mora biti Makedonija. Zašto bugarska javnost ne vodi računa o toj odgovornosti? Ili ćemo po četvrti put u ovom veku izdati Makedoniju? Ako postoji bratska zemlja kojoj u ovom trenutku mi realno možemo pomoći i kojoj možemo dati političku podršku, to je Makedonija."

Nakon te izjave bugarski zvaničnici stalno podršku operaciji NATO-a obrazlažu pomaganjem Makedonije. Kada se taj stav doda medijskoj ofanzivi državnih medija, promena javnog mnjenja u korist vladinog stava postaje neminovna.

Makedonija

Najteže posledice

Odmah nakon povratka sa Samita NATO-a u Vašingtonu, makedonski predsednik Kiro Gligorov potvrdio je da će od Nacionalnog saveta bezbednosti zatražiti proglašenje stanja neposredne ratne opasnosti, koje uključuje stavljanje armije u povišen stepen pripravnosti, kao i povećanje predsedničkih nadležnosti koje su dosad uglavnom bile ceremonijalne. Iako analitičari makedonskih listova predviđaju da inicijativa Gligorova najverovatnije "neće proći", pre svega zbog ingerencija koje bi time predsednik dobio uz mogućnost da ih iskoristi i u predstojećim predsedničkim izborima, ima i mišljenja da je u sadašnjoj eksplozivnoj situaciji u Makedoniji to potrebno. Od svih jugoslovenskih suseda Makedonija je najviše pogođena ovdašnjim ratom, koji je u bivšu SFRJ republiku doveo više od 140.000 albanskih izbeglica; to je ozbiljno narušilo njenu etničku ravnotežu i otežalo problem sa ambicijama trećine makedonskog stanovništva koju čine Albanci. Gligorov je na konferenciji za štampu poslednjeg dana vašingtonskog samita NATO-a rekao da će, ako se priliv izbeglica nastavi, Albanci ubrzo činiti više od 40 odsto makedonskog stanovništva. Oštar protest Gligorov je uložio i zbog nedovoljne humanitarne pomoći i inostranog angažovanja oko prebacivanja dela pristiglih izbeglica sa Kosova u druge zemlje Evrope, koja je nedavno ponudila da primi 85.000 ljudi.

Ipak, najveće ogorčenje Gligorova, kao i većeg dela makedonske javnosti, izazvalo je to što NATO nije pozvao Makedoniju u članstvo, već se ona na spisku potencijalnih članica našla na pretposlednjem mestu, ispred Albanije. "Makedonija je obmanuta. NATO nije pokazao uvažavanje velikih napora koje je Makedonija učinila da bi se kvalifikovala za članstvo u tom savezu", rekao je Gligorov.

Istorijske teriotorijalne aspiracije Makedoniju su oduvek činile krhkom, što je jedna od činjenica za kojom se njeno rukovodstvo povelo kada je još 1992. godine prihvatilo stacioniranje snaga Ujedinjenih nacija na makedonskoj teritoriji. Na zahtev Kine vojnici Unpredepa povučeni su ove godine, nakon čega je NATO preduzeo ulogu garanta bezbednosti u tom regionu, pravdajući svoje prisustvo i planovima za realizaciju sporazuma iz Rambujea, koji je obuhvatao i ulazak 10.000 vojnika Severnoatlantske alijanse na Kosovo sa teritorije Makedonije.

Prema podacima koje je izneo Erik Munjo, portparol NATO-a u Skoplju, u Makedoniji se sada nalazi skoro 13.000 vojnika: Nemaca, Francuza, Amerikanaca i Britanaca u službi NATO-a. Makedonski mediji javili su da će u narednih nekoliko dana, prema zvaničnim podacima predstavnika Alijanse zaduženih za koordinaciju protoka trupa, 10.000 do 15.000 vojnika proći kroz solunski aerodrom na putu ka Makedoniji. Oni su deo kontingenta od 28.000 vojnika Alijanse planiranih za razmeštanje u tom regionu. Skopski "Dnevnik" prokomentarisao je ovih dana da "nije fer što nas je NATO naterao da prihvatimo NATO vojnike i kosovske izbeglice, da bismo potom u Vašingtonu dobili kosku", podsećajući i da je od samog početka makedonski narod pokazao izuzetnu netrpeljivost prema vojnicima Alijanse.

Od početka rata u Skoplju su održavani brojni protesti zbog prisustva NATO snaga, a od niza incidenata najozbiljniji je onaj u Kumanovu 27. aprila, kada su nepoznata lica bacila dve granate na kasarnu u kojoj su smešteni francuski vojnici. Eksplozije nisu prouzrokovale žrtve niti veliku materijalnu štetu. Francuske snage NATO-a već su jednom bile napadnute u Makedoniji - prošle nedelje žitelji skopskog sela Kučevište napali su četiri francuska vozila i pri tome spalili jedan od njihovih džipova.

Makedonski mediji upozoravaju da bi jaz između makedonskog predsednika Kire Gligorova i premijera Ljupča Georgijevskog mogao da se produbi novonastalom situacijom, dok je i sama vlada upravo doživela prvi potres pošto je ministar privrede Žanko Čado podneo ostavku: "Imam utisak da veliki deo mojih predloga ne odgovara duhu koji preovlađuje u politici vlade koja ih je zbog toga odbacila", kaže se u pismu koje je Čado uputio Georgijevskom, u kojem je naglasio i da ostavku podnosi u znak protesta "zbog međunarodne zajednice koja je mnogo obećala a ništa nije učinila da se Makedonija izbori s talasom izbeglica sa Kosova".

Kiro Gligorov od početka agresije NATO-a na SRJ upozorava na ekonomske posledice koje će taj rat izazvati. Na samitu u Vašingtonu, makedonski predsednik se založio za neku vrstu "Maršalovog plana" kako bi se jugoistočnoj Evropi pomoglo da prevaziđe ekonomsku zaostalost. "NATO ne može da očekuje da se jugoistočna Evropa bez pomoći promeni na ekonomskom, političkom i socijalnom planu. Smatram da je to najbolji odgovor na nacionalizam koji vlada u ovom području", rekao je Gligorov.

Plan koji je Makedonija pripremila, i koji će pokušati uz pomoć međunarodnih kontakata da institucionalizuje, govori da srednja i dugoročna politika moraju da imaju za cilj prevenciju nacionalnih konflikata koji se konstantno pojavljuju u regionu, baziranu na stvaranju trajnih uslova za demokratiju, tržišnu ekonomiju i čvrsto postavljanje jugoistočnih zemalja u evroatlantskoj strukturi. Makedonija smatra da bi dogovoreno rešenje za Kosovo i njegova implementacija predstavljali preduslov i priliku za jedan takav pristup.

Hrvatska

Tuđmanova šutnja

Primijećeno je da hrvatski predsjednik dr Franjo Tuđman ni jednom jedinom riječju nije niti opravdao niti osudio intervenciju NATO-a u SR Jugoslaviji. Dugo je trebalo da jasno i glasno svoju podršku Amerikancima iznese i vladajuća stranka: tek prošlog tjedna je portparol HDZ Ivica Ropuš, nakon stranačkog sastanka, izjavio: "U cijelosti podržavamo NATO akciju no, kao svako civilizirano društvo, žalimo za svakom civilnom žrtvom."

Jedan hrvatski političar iz vrha državne vlasti, nakon dugo vremena, vratio se s osmijehom na licu iz SAD, nakon konačnog pomaka u američko-hrvatskim odnosima. Dr Mate Granić, ministar vanjskih poslova, sav zadovoljan govorio je o "strateškom partnerstvu" do jučer dva posvađana i suprotstavljena politička svijeta, SAD i Hrvatske, o skidanju embarga na uvoz američkog oružja, uključujući navodno i dugo željeni avion F-16, a gromoglasno se spominje i mogući ulazak Hrvatske u "Partnerstvo za mir".

Za razliku od vrha vlasti, opozicija se - čini se - ozbiljno sprema za eventualne izbore (koji bi se u Hrvatskoj trebali održati krajem godine). Tako dr Zdravko Tomac, najbliži suradnik predsjednika najjače opozicijske stranke SDP, izjavljuje da će se nakon ovoga "Srbija svesti na 'užas' - užu Srbiju", te da će cijela ova NATO-epizoda na Balkanu završiti "happyendom": "Baš kao u kaubojskim filmovima. Na kraju oni koji su terorizirali cijelo ovo područje dožive sudbinu zločestih dečki", kaže Tomac, nadovezujući se tako na izjavu svog stranačkog predsjednika Ivice Račana koji je odmah po početku intervencije izjavio: "Konačno." No, od prvog dana intervencije hrvatska privreda (mnogi upozoravaju da je pred bankrotom) bilježi gubitke. Dalje, nije hrvatska vlast dozvolila da NATO koristi hrvatsko nebo za prelete svojih aviona nego je Pentagon to prosto naredio, da bi se koji dan kasnije ipak aerodromi (sa izuzetkom onoga u Puli - a upravo je Istra imala popunjene turističke kapacitete od katoličkog Uskrsa nadalje) otvorili za civilni saobraćaj barem tokom dana. Najvažniji, njemački tur-operatori su istoga časa svoje turiste usmjerili ka destinacijama izvan ovog regiona, a odmah potom je iz londonskog Loyda stigla vijest da su povećani iznosi osiguranja u brodarskom prometu s obzirom na "ratnu zonu" - to što je nekoliko dana potom odluka ublažena restrikcijom povećanih svota osiguranja "samo" za južni Jadran nije nimalo pomoglo onima koji su očekivali da će se turistička zarada ove godine bar približiti onim predratnima.

Dokaz da stvari nisu tako povoljne za Hrvatsku dala je i hrvatska vlada najavom mogućnosti rebalansa državnog budžeta, najkasnije do ljeta, uz obrazloženje da je rebalans budžeta neophodan zbog "potrebe redefiniranja gospodarske politike s obzirom na situaciju nastalu nakon intervencije NATO". Logično pitanje, s obzirom na propast poduzeća i banaka koja se zbivaju svakoga dana, glasi: odakle će Hrvatska izdvojiti novac za kupovinu naoružanja, pa bili to i željeni avioni, kad u budžetu nema novca ni za najosnovnije potrebe već potpuno iscrpljene privrede i poreznih obveznika?

Poen koji je, čini se bar, ojačao aktualnu hrvatsku vlast jeste dojam da bi Amerika u ovom trenutku odustala od nimalo nježnih pritisaka i zahtjeva koje je dosad postavljala tražeći osnaživanje demokratskih procesa - naročito se to odnosi na medije, izborni zakon, suradnju sa Haškim sudom i povratak izbjeglih Srba. No prepreka, čini se, dolazi iz Evropske komisije - specijalni izaslanik te komisije Per Vinther jasno je upozorio hrvatske vlasti da je "prirodni partner Hrvatske Evropska unija a ne SAD", naglasivši da za ulazak Hrvatske u NATO program "Partnerstvo za mir" nisu dovoljni samo sporazumi sa SAD, jer se među članicama NATO-a nalaze i zemlje Evropske unije, a usput je ponovio da Hrvatska i dalje mora ispuniti uvjete koji su pred nju stavljeni.

"Čim se nebo nad SRJ razvedri, Srbima se naoblači", jedna je od sentenci objavljenih u humorističkom prilogu zagrebačkog "Večernjeg lista", što je samo jedna od stupidarija onih malobrojnih koji se vesele intervenciji, ne gledajući pri tom u vlastito dvorište, koja se pojavila na novinskim stupcima. Oni pametniji već hvale predsjednika Tuđmana koji (bez obzira na razloge) šuti i one koji su suzdržani, jer im je jasno da ni Hrvatska do jučer nije bila u najboljim odnosima sa SAD, naprotiv: pametni se sjećaju jedva spriječenog sukoba u Martin Brodu.

Razum pokazuju i neki analitičari: dr Ozren Žunec, profesor Filozofskog fakulteta, te Zoran Vodopija iz Ministarstva vanjskih poslova RH imaju gotovo identičan stav: da Hrvatska ima kratko vrijeme, samo nekoliko tjedana da se provuče kroz "iglene uši" u neke institucije i evropske integracije bez bitnog mijenjanja svoje politike. Dr Žunec kaže: "Kratkoročni uspjesi i nagrade koje Hrvatska dobija mogli bi se pretvoriti u svoju suprotnost kad Miloševićeva režima više ne bude. Tada će se opet vratiti teme kao što su demokracija, ljudska prava, sloboda medija, izborni zakon..., a Hrvatska će se naći pod još jačim povećalom". No, još je važnija ova Žunecova konstatacija: "Koliko vidim, NATO u Srbiji više ne pokušava postići određene ciljeve, nego prije svega dokazuje sebe kao organizaciju."

Bosna i Hercegovina

Unutrašnje komplikacije

Duboka nacionalna podjeljenost Bosne i Hercegovine najbolje se oslikava na problemu kosovske krize i NATO udara na SR Jugoslaviju. Dok u Republici Srpskoj od početka vojne intervencije traju protesti protiv napada, u Federaciji BiH se NATO-u daje puna podrška. U tome posebno prednjače Bošnjaci, čiji su političari u nekoliko navrata davali izjave koje su dodatno komplikovale odnose između dva entiteta i dva naroda. Kopredsjednik Vijeća ministara BiH Haris Silajdžić nedavno je u intervjuu za CNN zatražio američko vojno djelovanje protiv SR Jugoslavije "sve dok se Srbija ne svede u nekadašnje granice", pod čime je vjerovatno mislio na granice prije balkanskih ratova. Ovakva izjava je u Republici Srpskoj ocjenjena kao ratnohuškačka i antisrpska. Vlada Republike Srpske zatražila je hitno povlačenje Silajdžića iz zajedničkih organa BiH. Čak je i Visoki predstavnik Karlos Vestendorp "ukorio" aktuelnog kopremijera upozorivši ga da zapaljive izjave škode uzdrmanoj stabilnosti BiH.

Pored zvanične bošnjačke vlasti, i opozicione stranke u Federaciji daju punu podršku bombardovanju Jugoslavije. Rezervu prema NATO udarima izrazili su jedino Demokratska narodna zajednica Fikreta Abdića, koja je u kratkom saopštenju zatražila zaustavljanje napada i rješavanje problema mirnim putem, i jedan od potpredsjednika Socijaldemokarske partije Sejfudin Tokić. Govoreći ispred Alternativnog ministarskog vijeća, organizacije koja figurira kao "vlada u sjeni", Tokić je naglasio da je NATO intervencija nepromišljena i da izaziva veće štete nego korist. On je posebno naglasio da je rezultat NATO napada protjerivanje preko pola miliona Albanaca sa Kosova, snažna homogenizacija Srba oko Miloševića i neopravdano razaranje jedne zemlje. Kao poseban problem izdvojio je to što se sve to čini bez odobrenja Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija.

Zanimljivo je da se vladajuća Hrvatska demokartska zajednica (HDZ) nije jasno odredila prema intervenciji zapadne alijanse. To se objašnjava činjenicom da zvanično rukovodstvo bosanskohercegovačkih Hrvata ima loše odnose sa predstavnicima Sjedinjenih Država, ali i djelimičnom podudarnošću hrvatskih i srpskih ciljeva u Bosni, formiranih na snaženju nacionalne autonomije i suprotstavljanju težnjama da se država centralizuje. Neki predstavnici organizacije hrvatskih vojnih veterana - HVIDRA, koja ima značajnu političku moć u Hercegovini, ističu stav: "Danas Srbi, sutra mi".

Izbjeglička kriza na Kosovu poprima sve alarmantnije razmjere i u BiH. Po najnovijim podacima državnih organa, u BiH se nalazi 45.000 izbjeglica iz SR Jugoslavije. U Federaciji je registrirano 35.200 izbjeglica, među kojima su najbrojniji Albanci sa Kosova i Bošnjaci iz Sandžaka, te 2300 Srba. U Republiku Srpsku je iz SR Jugoslavije izbjeglo oko 10.000 Srba. Nažalost, ovo nisu konačne brojke, jer kako tvrde u Vijeću ministara BiH, Bosna je svakodnevno "bogatija" za novih 600 do 800 izbjeglica.

Izbjeglička kriza se najslikovitije odražava u Sarajevu. Na plato glavne željezničke stanice svakodnevno stižu autobusi iz Srbije i Crne Gore. Dio izbjeglica je provalio u nekadašnje poslovne prostore u staničnoj auli, tako da unutrašnjost stanice podsjeća na veliki kolektivni smještaj. Sarajevo je prepuno auto-registracija iz SR Jugoslavije, a ambasade zapadnih zemalja su "okupirane" zahtjevima za ulazne vize od strane Albanaca i Muslimana iz Srbije.

Generalni stav države je da BiH ne daje azil, tako da se svi dolasci u ovu zemlju smatraju privremenim. Dio Muslimana iz Sandžaka želi trajno nastanjenje u BiH, ali sadašnji propisi, koji su pod snažnom prismotrom međunarodne zajednice, ne dozvoljavaju dobijanje državljanstva.

Veći dio izbjeglica smješten je kod rodbine i prijatelja. Dio se nalazi u izbjegličkim centrima u Bosanskom Petrovcu, Zenici, Ključu, Tuzli, Mostaru i Rakovici, a manji dio nema stalni boravak. Pojačan priliv izbjeglica dodatno komplikuje izvornu izbjegličku tragediju BiH. Mnogi se plaše da će realizacija povrataka u BiH i unutar nje same potpuno stati. Ogromna sredstva iz svijeta za saniranje izbjegličkih problema usmjeravaju se za kosovske izbjeglice, a i želja samih bosanskohercegovačkih izbjeglica za povratkom kući kopni zbog trusne situacije u zemlji i susjedstvu.

NATO napadi na SR Jugoslaviju u političkom smislu vraćaju Bosnu i Hercegovinu dvije godine unazad. Odnosi između bošnjačkih i srpskih političara u zajedničkim organima, još od vremena Momčila Krajišnika, nisu bili na nižem nivou, upravo zbog različitih pogleda oko NATO intervencije. Bezbjednosna situacija u Republici Srpskoj je pogoršana i sve međunarodne organizacije morale su da napuste ovaj entitet. Međuentiteska trgovina koja se bazirala na trgovini robama koje su dolazile iz ili preko Jugoslavije potpuno je stala, dok je bosanskohercegovački civilni avio promet zabilježio više od 10 miliona dolara štete zbog desetodnevnog zatvaranja aerodroma od strane NATO-a.

U situaciji kada Srbi u BiH napad na Jugoslaviju doživljavaju kao emotivno pitanje, posmatrajući ga isključivo kao bombardovanje njihove sabraće i matice, a Bošnjaci, i djelimično Hrvati, kao obračun sa jednim nacionalističkim režimom koji krive za pretrpljene četvorogodišnje patnje, teško je očekivati bilo kakvu kooperaciju unutar zajedničkih institucija. Jasno je da će međunarodna zajednica još dugo morati da upravlja Bosnom i Hercegovinom i drži sva tri naroda "na uzdi".

Albanija

Formalizovan prekid odnosa

Još pre početka agresije na Jugoslaviju, Tirana je ponudila i stavila na raspolaganje vojne baze, aerodrome i pomorske luke za potrebe NATO-a, kao i vazdušni prostor za agresiju na SRJ. Naknadno, ova vrsta "dobrih usluga" samo je proširena i produbljena, sve u duhu nedavne izjave albanskog predsednika Redžepa Mejdanija koji je u ime "volje albanskog naroda" izrazio spremnost da "prihvati svaki zahtev NATO-a".

U skladu s tim, prošlog vikenda je američki državni sekretar za odbranu Vilijem Koen izdao naredbu da se u Albaniju pošalju tenkovi, oklopna vozila, dodatna artiljerijska oruđa, kao i novih 2000 vojnika: "Te dodatne snage pojačaće zaštitu helikoptera 'apači' i povećati artiljerijsku podršku njihovim vazdušnim operacijama", kaže se tim povodom u saopštenju Pentagona. Raspoređivanje vojnika iz baza u Nemačkoj i SAD, koje se odvija ove sedmice, povećaće broj američkih vojnika u Albaniji na ukupno 5350. Kako je u kancelarijama Pentagona isplanirano, 24 helikoptera "apači", opremljeni antitenkovskim raketama, treba da budu uključeni u akcije protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti na Kosovu ("apači" ujedno treba da budu i prve letilice NATO-a uključene u agresiju na SRJ koje deluju na malim visinama). Zbog takvih postupaka Albanije, koja je i ranije, a sada pogotovo, u severnim delovima zemlje obezbedila i baze za obuku i treniranje pripadnicima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, Tirana je jedina susedna prestonica sa kojom je SRJ pre desetak dana prekinula diplomatske odnose, uz gotovo uzajamnu saglasnost da je ova odluka ionako bila samo "formalna".

Albanija je istovremeno i zemlja koja je do sada prihvatila najveći broj izbeglica sa Kosova (prema nekim procenama, njih oko 230.000). Iako zvaničnici u Tirani tvrde da je "Albanija spremna da prihvati neograničeni broj izbeglica sa Kosova", svedočenja sa terena govore o rastućoj tenziji između pridošlica (koji nastoje da ostanu što bliže uz granicu) i lokalnih organa koji nastoje da ih potisnu prema jugu.