Sudbina Černomirdinovog posredništva

Potraga za obostrano prihvatljivim kompromisom

Diplomatija daje znake buđenja: posle prošlonedeljne posete ruskog izaslanika Viktora Černomirdina Beogradu, predstavnici Rusije i SAD kontaktirali su nekoliko puta na visokom nivou tražeći rešenje za jugoslovensku krizu

Černomirdin je 22. aprila ukupno devet sati razgovarao sa jugoslovenskim predsednikom Slobodanom Miloševićem, da bi posle toga obavestio svet da je Jugoslavija spremna da na Kosovu prihvati međunarodno prisustvo pod okriljem UN-a, ali "tek će se diskutovati o tome kakve će to biti snage i iz kojih zemalja". Dodao je i da će Rusija imati bitnog učešća u tim snagama.

Reč je o najbitnijoj tački sporenja SRJ i NATO-a još od januarskih pregovora u Rambujeu - o trupama koje bi trebalo da nadgledaju eventualni mirovni sporazum i povratak albanskih izbeglica na Kosovo. NATO od početka insistira da to budu snage pre svega iz država članica NATO-a, i pod komandom tog saveza. Jugoslavija je dosad čvrsto stajala na stanovištu da nikakve strane trupe ne dolaze u obzir, ni pod okriljem UN-a ili OEBS-a, a kamoli NATO-a, već da se samo može razgovarati o nenaoružanim posmatračima.

Reakcije iz sveta na ovaj susret bile su rezervisane.

Černomirdin je, međutim, prema agenciji Interfaks, rekao da je Milošević učinio "velike kompromise. Sada treba da razgovaramo sa liderima NATO-a i onda ih dovedemo za pregovarački sto".

U zapadnim medijima se odmah ukazivalo na značaj terminološkog spora - da li je reč o "međunarodnom prisustvu" (što bi moglo značiti civilne posmatrače nalik na neuspešnu Kosovsku verifikacionu misiju OEBS-a koja je do početka rata boravila na Kosovu na osnovu sporazuma Milošević-Holbruk prošlog oktobra) ili o "međunarodnim snagama" koje podrazumevaju naoružana lica.

Prema komentatoru BBC-a, NATO insistira da te snage moraju imati "kredibilitet i vatrenu moć", odnosno "mirovni kontigent UN-a sa strogo ograničenim mandatom kakav je postojao u Bosni dok je u regionu trajalo etničko čišćenje - jednostavno neće ići". Budući "KFOR" bi, nastavlja isti komentator, "morao biti stvoren po modelu sadašnjeg SFOR-a u Bosni, koji već više od tri godine pomaže u održavanju mira".

Posle razgovora sa predsednikom SRJ 23. aprila Umberto Bosi, generalni sekretar Lige za sever i senator u italijanskom parlamentu, izjavio je novinarima da je Milošević "pokazao otvorenost za uključivanje organizacije UN-a u nalaženje rešenja za problem Kosova i dolazak generalnog sekretara Kofi Anana u Beograd. Pokazana je spremnost za snage UN-a, ali je njihov sastav već korak dalje i o tome bi trebalo da se vode razgovori sa Ananom. Mislim da je problem upravo u izrazu 'snage' i nadam se da bi Ananov dolazak omogućio da se govori o tome".

Zvanična tumačenja u Beogradu ukazivala su da se prihvata samo prva mogućnost. Nebojša Vujović, portparol Saveznog ministarstva spoljnih poslova, je posle susreta Miloševića i Černomirdina izjavio da razgovori o međunarodnom prisustvu na Kosovu "nisu novina" i da je to "definisano prošlog oktobra, kad je uspostavljena KVM". "Ovog puta bilo je reči o nenaoružanim posmatračima UN-a na Kosovu i Metohiji", rekao je Vujović. Međutim, prema dopisniku "Politike" iz Moskve sam Černomirdin je rekao: "Jugoslavija je već pošla na kompromis, saglasila se na međunarodno vojno prisustvo i složila se da Kosovu dopusti najširu autonomiju. S tim se takođe složio Milošević, što je vrlo važno."

Izgleda da trenutno svima odgovara ta nejasnoća. "Politika", citirajući dalje Černomirdina, piše da "predstavnici NATO-a žele da saznaju u čemu je suština razgovora sa Miloševićem", odnosno "o susretu u Beogradu čule su se različite izjave. Stvar je u tome što niko ne zna o čemu smo se sve i kako tačno dogovorili sa Miloševićem".

Uglavnom, nekoliko dana posle tog susreta, predsednici Rusije i SAD, Boris Jeljcin i Bil Klinton, razgovarali su (25. aprila) o Kosovu više od sat vremena telefonom. Prema "Njujork tajmsu", razgovor je inicirao Jeljcin, i kad je Klintonu ispričao šta je imao - rekao mu je da "malo razmisli", pa da se javi. Taj list, citirajući "izvor koji je slušao razgovor dvojice predsednika", piše da "postoji uveravanje Srba da će dopustiti povratak izbeglica i da će povući snage sa Kosova", te da je "Milošević pristao na međunarodno prisustvo pod vođstvom UN-a sa Rusijom kao ključnim elementom". Međutim, primećuje "Njujork tajms", ni ovog puta nije razjašnjeno šta tačno znači "povlačenje trupa" , kao ni to da li "prisustvo" podrazumeva policiju, naoružane posmatrače ili vojnike. To će očigledno biti predmet daljih diplomatskih nagodbi.

Britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk na primer, u intervjuu BBC-u 28. aprila, kaže: "Rusija se pomerila u poslednje dve nedelje. U Oslu su rekli da ne mogu prihvatiti međunarodno vojno prisustvo već samo međunarodno prisustvo. Sad su spremni da priznaju međunarodno prisustvo koje, da bi imalo kredibilitet, mora biti vojno".

Uglavnom, dan posle razgovora Klintona i Jeljcina, u Moskvu je otputovao zamenik američkog državnog sekretara Stroub Talbot. Prema zapadnoj štampi, ta poseta trebalo je da realizuje želju NATO-a da "više sazna o ruskim predlozima" i da osigura da se budući pregovori vode u "tesnoj koordinaciji" (Rusa i Amerikanaca). Prema pomenutim izvorima, Talbotov zadatak bio je da sazna šta Rusi mogu da doprinesu mirovnim pregovorima; da uveri Moskvu da će imati ključnu ulogu u bilo kakvom sporazumu kao jedina velika sila sa pristupom Miloševiću; da obezbedi da se Rusi ne protive mogućem zapadnom embargu na naftu; da ubedi Rusiju da doprinese mirovnim naporima za rešenje balkanske krize - radije nego da pokuša neko unilateralno rešenje.

Sam Talbot je, opisujući razgovore sa Černomirdinom kao "konstruktivne, ozbiljne i iskrene", izjavio da "nema sumnje da SAD i Rusija zajedno rade na ovom problemu". Černomirdinova je ocena, pak, bila da veruje da mora biti kompromisa, da će bez njih biti nemoguće diskutovati o pregovorima. "Moramo da postignemo sporazum da prvo zaustavimo bombardovanje, pa da pristupimo pregovorima", dodao je. NATO, međutim, dosad nije dao nijednu indiciju da je spreman na takav kompromis, ali zato - prema zapadnim izvorima - istražuje neke druge mogućnosti.

Prema "Vašington postu" od 23. aprila vodeće zapadne zemlje ostaju pri tome da mora postojati Miloševićeva saglasnost za trupe "makar i indirektna", s tim što ta saglasnost mora biti "proveriva". Naime, saglasnost bi se mogla dati preko - Rusa. "Ako bi Milošević rekao Rusima da mu je dosta, a Rusi onda podržali rezoluciju UN-a koja bi ovlastila međunarodne snage da uđu na Kosovo, Vašington bi mogao biti zadovoljan", piše taj list. NATO je, inače, već saopštio da će zatražiti rezoluciju UN-a koja bi podržala njihove osnovne zahteve. Londonski "Tajms" je objavio da će čak i izuzetno ratnički raspoložena Britanija dati saglasnost za rezoluciju UN-a u kojoj će se govoriti o međunarodnim snagama bez izričitog pominjanja NATO-a - s tim da NATO ipak predstavlja okosnicu tih snaga. "Njujork tajms" 28. aprila piše da je jedan od sporova u tome što se NATO zalaže za Kosovo kao međunarodni protektorat koji će biti "formalno u Jugoslaviji", dok je Moskva više za ograničeni period međunarodnog nadzora jer, razumljivo, zazire od uspostavljanja NATO protektorata u suverenim državama. Zatim, zapad bi da okosnicu trupa čine britanske snage, dok bi druga strana prihvatila snage iz Južne Afrike, Rusije, Ukrajine, Nigerije, Alžira i "drugih zemalja koje nisu uključene u konflikt", među kojima se pominju Grčka i, možda, Italija. Konačno, NATO neće da bilo kakve srpske snage bezbednosti ostanu na Kosovu dok, prema "Njujork tajmsu", Milošević hoće da vojska i policija budu zastupljene u meri u kojoj su to bile pre oktobra prošle godine.

U svakom slučaju, taj list ocenjuje da rusko posredništvo najviše obećava diplomatsko rešenje, dok "poslovni ton" sastanka Talbota, Černomirdina i Ivanova govori da je u toku "ozbiljan proces". U prilog tome govori i izjava jugoslovenskog zvaničnika Gorana Matića istom listu da veruje da je "ovo nedelja u kojoj će se oformiti osnovni obrisi sporazuma o Kosovu". Matić je dodao da "Jugoslavija insistira samo na dve stvari" - da Kosovo ostane u Jugoslaviji i da ne bude naoružanih trupa. Međutim, rekao je i da mora biti kompromisa.