Predlog za subotnju
pijacu
Felinijevska vedrina trga
Demokratija Kalenića guvna
Piše: Milan Vlajčić, filmski kritičar "Politike"
Rođen sam na Čuburskoj padini, u blizini same pijace Kalenića guvno (kako je ovo mesto nazivao moj pokojni otac, kao i svi stariji Beograđani). Sad bi se očekivalo kako sam kao napredno dete odmah shvatio tajnu, draž i slojevitost pijace oko koje ili kroz koju sam se vrzmao gotovo svakog dana, ali ja, na nesreću, nisam od tih. Tajna i lepota pijace ne otkrivaju se lako. Valja sazreti za pijacu, posle svih dovršenih ili nedovršenih škola. Dok sam bio vrlo mlad, video sam samo pragmatičnu stranu pijace. Ali na nju se ne ide samo zbog svežih rotkvica i mladog luka, već i zbog toga što je ona najdemokratskije pozorište, u kojem nema velikih junaka i slučajnih epizodista. Pijaca je rođena na antičkom trgu pa je od nje nastala tržnica, pijac, bazar, suk, šta sve ne, ali tu se ne računaju njena vanbračna deca zvana supermarketi ili shopping-mallovi. Poslednjih godina jedino na Kalenićevoj srećem dobre prijatelje poput legende beogradskog novinarstva Slave Đukića ili psihijatra Jove Marića. Izmenjamo dragocene informacije, za to uvek imamo vremena, jer na pijaci se nikome ne žuri. Hedonizam lake razmene mišljenja o novim političarima (šta nam rade!), starim prijateljima, šta treba videti i pročitati, šta izbeći u velikom luku.
Pijaca, ne samo Kalenićeva (tu nije umesan lokalpatriotizam), jeste i
felinijevski sklop ulične, neposredne demokratije. U godinama najveće
inflacije na Kalenićevoj pijaci beše postojanosti i vitalne vedrine,
gorkog humora i gospodskog prezira prema Miloševićevim zlotvorima. Najteže
reči su se izbegavale ne iz straha već iz određene seljačke otmenosti
koju smo usvojili i mi iz grada, u kojem je prostakluk zavladao više nego
u bilo kom selu. Kad su opustele prodavnice, ovde ste mogli da kupite
doslovno sve, od igle do lokomotive, lisnati somborski sir, med sa komadićima
saća, slatko od šumskih jagodica, da ne pominjemo kompakt-diskove i
filmove na kasetama. Naravno, pijaca nameće i oprez, jer vam se može
dogoditi da vam nasmejani badža saopšti kako četiri banane teže
kilogram i po (šta zna dete šta je kilogram!), da kupite
"milku" iz Rumunije, "Nestle" kafu iz Bugarske,
baterije "Sony" iz neke piratske izbe sa laserskim štampačem
koji utiskuje "made in Japan". Svaka poseta pijaci proširuje
pogled na svet, što ne važi obavezno za posetu biblioteci ili bioskopu.
Meridijani
Kijev: Optužbe
"Cilj
mi je da potpuno ogolim korupciju u Ukrajini i da se pobrinem da lopovi više
nikada ne dođu na vlast", izjavio je Mikola Meljčenko (34), radnik
ukrajinske državne bezbednosti, u svom prvom razgovoru za novine nakon
tri meseca otkako je pobegao iz zemlje. Meljčenko je nedavno obelodanio
snimke razgovora ukrajinskog predsednika Leonida Kučme i njegovog
ministra policije Jurija Kravčenka na kojima se može čuti kako
predsednik nalaže ministru da se "otarasi" nezavisnog novinara
Georgija Gongadzea, koji je sredinom novembra pronađen mrtav i
obezglavljen u jednoj šumi pokraj Kijeva. "Verovao sam da će to
biti dovoljno da izazove narodni gnev i da Kučma ode s vlasti", žali
se tajni agent koji je šest godina radio u predsedničkom obezbeđenju a
bio je pripadnik KGB-a i član obezbeđenja poslednjeg sovjetskog
predsednika Mihaila Gorbačova. Meljčenko optužuje ukrajinskog
predsednika da je čvrstom kontrolom tokova novca u zemlji u svoj džep
stavio više od milijardu američkih dolara, ali i da je planirao
likvidaciju političkih protivnika koji su, kako tvrdi Meljčenko, pod
stalnim nadzorom tajne službe. S obzirom na to da SAD kao finansijsku
pomoć za tranziciju i ekonomske reforme Ukrajini daju više nego bilo
kojoj bivšoj komunističkoj zemlji, u istragu protiv Kučme mogao bi se
umešati i FBI. Istražitelji iz SAD-a, naime, najavili su da bi rado
poslali svoj tim eksperata za sudsku medicinu kako bi se razjasnila
misterija nestalog novinara, jer ukrajinske vlasti i dalje odbijaju da
potvrde da je pronađeno telo zaista telo nesrećnog novinara. Nije ni čudno,
stoga, što je bivši ukrajinski tajni agent razgovor želeo da obavi sa
novinarom "Njujork tajmsa". Od kada je Leonid Kučma, nekadašnji
direktor nuklearne elektrane, pobedio na izborima 1994, SAD su u vidu pomoći
Ukrajini dali više od dve milijarde dolara. Pola te sume, tvrdi Meljčenko,
nalazi se na privatnim računima predsednika i njegovih najbližih
saradnika, uključujući i Igora Bakaia, bivšeg direktora energetskog
monopola, koji je navodno novac (30 miliona dolara) već oprao kupovinom
nekretnina u SAD. Meljčenko se sa novinarima sastao u restoranu u jednoj
istočnoevropskoj zemlji, ali je iz bezbednosnih razloga zamolio da se za
sada ne otkriva njegovo utočište. Na sastanak je došao prerušen, a
svoje sagovornike je zamolio da napuste restoran tek kada se on ponovo
izgubio u mraku. Kaže da je prilikom intervjua za Radio Slobodna Evropa
poziv preusmeravao na nekoliko telefonskih brojeva u strahu da ga ne
otkriju bivše kolege iz Ukrajine. Trenutno se i on ali i Međunarodni
novinarski institut iz Beča u saradnji sa njujorškom nevladinom
organizacijom za zaštitu ljudskih sloboda Freedom House, bavi preslušavanjem
i trasnkribovanjem traka sa nasnimljenim razgovorima predsednika Kučme i
njegovih saradnika koji otkrivaju svu beskrupuloznost njegove politike.
Istražni sudija je potvrdio da se na traci koju je opozicioni poslanik
pustio u ukrajinskom parlamentu zaista čuje glas predsednika, ali da je
Meljčenko menjao sadržaj razgovora s ciljem da se predsednik optuži. Kučma,
s druge strane, opovrgava da je na traci zaista njegov glas. Meljčenko je
rekao i to da nije želeo da zatraži politički azil u nekoj od zemalja
Zapada strahujući da bi ga kod kuće optužili da je strani agent, čime
bi i njegove tvrdnje izgubile na oštrini. Ukoliko se makar i delić
prikupljenog materijala iz Meljčenkovih optužbe pokažu autentičnim,
Ukrajinu bi mogli zahvatiti nezapamćeni protesti i izliv narodnog
nezadovoljstva, jer veliki broj građana ionako živi na ivici bede.
Palangkaraja: Nasilje
Etničko nasilje u Indoneziji ne jenjava iako vojska pokušava da obuzda Dajake i njihove napade na naseljenike sa ostrva Madura. Do sada je pronađeno više od 1000 leševa Madurežana, od kojih mnogi imaju tragove sakaćenja, a vlasti pretpostavljaju da bi bilans žrtava mogao biti znatno veći, a na hiljade izbeglica spas je potražilo na ostrvu Borneo gde se kriju po džunglama i prašumama. Od kada je smenjen bivši indonežanski predsednik Suharto 1998, koji je diktaturom obuzdavao etničke tenzije, nasilje i netrpeljivost u mnogoetničkoj državi u neprekidnom su porastu. Dajaci su se ostrvili na Mandurežane, koje je Suharto naselio na ostrva oko Bornea, jer veruju da su povlašćeni u školovanju i zapošljavanju, pa su rešili da ih u poslednjem talasu nasilja proteraju sa "njihovog" arhipelaga. "Dobili smo rat, vlada sad samo treba da evakuiše izbeglice", kaže Mohamed Usop, profesor univerziteta koga paramilitarci plemena Dajak smatraju vođom. Gradonačelnik gradića Sampit Muhamad Vahuidi kaže da je više od sto obezglavljenih tela istovareno ispred gradske skupštine. Armija je u ponedeljak pronašla u zbegu preko 13.000 ljudi koji ne smeju da se vrate svojim kućama iz straha od odmazde. Usop kaže da Mandurežani "naprosto moraju da odu" i da ako pokušaju da se vrate, "mogu očekivati odmazde i ubistva". Mandurežani se žale da vojska i policija nisu preduzele mnogo da ih zaštite od terora. Prvo nasilje između etničkih grupa izbilo je 1997. na zapadu oblasti Kalimantan.
Priredila: Duška Anastasijević
Navigator
Obrt na Muzičkom placu
"Ne
postoji besplatan ručak" kaže engleska poslovica kojom su se
rukovodile sudije u slučaju muzička industrija protiv Napstera
(www.napster.com), najveće svetske internet komune, kojoj preti
zatvaranje ili, što je još gore, komercijalizacija. Napster je softver
koji vam omogućava da krajnje jednostavno manipulišete muzičkim
fajlovima na internetu, a smislio ga je mladić po imenu Šon Foning, i to
pre samo dve godine, kada je imao 19. U međuvremenu je njegov privatni
onlajn muzički leksikon dobio neverovatne dimenzije jer se milionima
korisnika mreže dopalao da na njegovom "placu" razmenjuju
muziku. I sve je bilo kao u bajci dok se pet diskografskih kuća koje drže
devedeset odsto svetske muzičke industrije nije zapitalo gde je tu
njihov, inače pozamašan, deo.
Sudski proces bio je munjevit, a Napster je na kraju pružio ruku pomirenja nudeći oštećenoj muzičkoj industriji milijardu dolara za poravnanje, što bi optuženi prikupio uvodeći sistem pretplate. Ponuda je odbijena a da se niko nije ni zamislio nad njom, što nije čudno ako se ima u vidu da je ponuđena cifra suma 2,5 posto ukupnog godišnjeg obrta u muzičkoj industriji, a projekti poput Napstera mogu da "oberu mleko" od čega bi korist imali samo krajnji korisnici.
Slučaj Napster podelio je ne samo ljude iz muzičke industrije nego i korisnike interneta uopšte. Neki muzičari su smatrali da se njihov rad neopravdano i nekontrolisano distribuira (Metalika, pokretači tužbe), dok su neki drugi govorili da je za njih čast što neko ima želju da sa interneta skida i preslušava njihovu muziku (Rediohed, Mobi). Pokrenula se rasprava oko toga da li Napster utiče na prodaju ploča (i kako), odnosno ko tu trpi štetu a ko ima koristi.
Suštinsko u ovom slučaju jeste pitanje kome pripadaju informacije koje se nalaze na internetu, odnosno pitanje autorskih prava koja su u svim drugim medijima regulisana. Mnogi korisnici interneta misle da je na mreži "džebana" besplatna (plaća se samo "kuver"), ali realnost je da je većina onoga što se sa mreže dobija bez da se učipite niskokalorično i bez vitamina, dok se "carstvo dobre hrane" otvara tek kada date neku paru. Zbog toga ćete često čuti da se korisnici žale kako "na tom internetu nema ništa zanimljivo". S druge strane stručnjaci upozoravaju da vreme "besplatne vožnje" polako prolazi i da će za kvalitet sve češće morati da se plaća. Pobeda koju je okrutna muzička industrija izvojevala nad internet zajednicom prvi je korak u tom pravcu. I mada rat još nije završen, sva je prilika da se i na internetu polako zavodi red koji vlada i u realnom svetu.
Da li to znači da ćete uskoro morati da se mašite za novčanik svaki put kada želite da pročitate vesti ili nešto na mreži pronađete? Oh ne, nikako. Ima ko je spreman da plati umesto vas. Recimo samo da će od sada na internet kazanu, s kojeg smo se lepo i džabe hranili, pisati "koka-kola", "pepsi" ili već neko treće ime kojem je u interesu da stvari stoje baš kako su ih oni postavili.
Pa, prijatno.
Zoran Stanojević
TV manijak: UKLJ/ISKLJ
Željko, naš heroj
Od
komšija se ne može pobeći, a bogami ni od poređenja sa njima.
Poslednjih dana neprekidno su
mi u glavi televizijske slike HRT-a, na kojima sam nakon slavlja povodom
pobede demokratske opozicije gledao hapšenja ondašnjih tajkuna. Razmišljao
sam kako li će izgledati ovi
naši, kada im stave lisice na ruke, uzmu mobilne da se ne domunđavaju u
pritvoru i kada im baja u civilu pridrži glavu dok ih pakuju u maricu.
Prvi problem nastaje oko naziva. Mi nemamo tajkune, možda imamo šogune i
mandarine, piramidalne bankare, bivše poluge vlasti, ali još ne postoji
zbirna imenica za ovu šaroliku grupu u rasponu od Markovića do Vasiljevića.
Drugo razočaranje je odsustvo TV slike, pa niti sam video Jezdu sa
lisicama, niti Markovića kako ga pakuju u kola saopštavajući mu prava -
ko u filmovima. Kod nas se to još uvek radi bez kamera, a narod kaže –
uhapsilo ga, ili ne daj bože - pojeo ga mrak.
Na RTS-u sam umesto hapšenja video proteste štediša, koje su gnevno potpisivale peticiju za puštanje gazda Jezde. Možda su branioci mostova bili montirani pokret, ali štediše su potpuno autentična skupina frikova koja zaista veruje da će sposobni Jezdimir vratiti pare. Možda veruju i u postojanje čuvene herc-mašine kojom se preko telefona može usmrtiti sagovornik, ili perpetuum mobila koji je Jezda patentirao dok je bio u egzilu. Ko onda sme da kaže da ne postoji poverenje prema bankama. U zemlji koja ima ovakve štediše, prevaranti ne treba da brinu za budućnost.
Ipak, gledao sam direktan prenos iz Skoplja, na YU info kanalu, gde smo postali punopraven član na golema porodica od balkanski narodi. Makedonski je definitivno jezik za pregovore na Balkanu, jer jednostavno nije stvoren za grube reči i svađu. Zato je valjda sve teklo glatko i raspevano, a mi smo se podsetili gradiva iz osnovne škole, kada smo napamet učili – Tutunoberačite.
Kad smo kod dece, iz nedelje u nedelju Peđolinov magični cirkus na Studiju B beskrajno me zabavlja. Nisam siguran da deca u studiju dele moje mišljenje, jer im verovatno nije jasna psihodelična koncepcija ove emisije. Asistentkinja u indijanskoj odeći i okorele hipi provenijencije na gitari izvodi hitove Indeksa, Smaka ili Bijelog dugmeta a Peđolino pripevava. Deca nisu kriva – ne znaju reči pa pozdravljaju familiju, komšije i sve koji ih znaju. Ne bih im bio u koži, oči u oči sa Peđolinovim bisernim osmehom.
Iz mase raznolikih festivala koji su se odigrali protekle nedelje izdvajam najvažniji - Dane melosa i estrade u Centru "Sava". Taman što su filmadžije završile Fest, gosti otputovali, dve večeri se tamo okupila ekipa od koje se diže kosa na glavi. Prvo zabavnjaci a onda zakucavanje sa narodnjacima. Nagradu Melko (koja se zove ko neki slovenački deterdžent) dobila je kompletna Pink ekipa, uključujući i sapunsku operu INFO-top, koja je najgledanija informativna sapunica u Srbiji. Kako bilbordi po gradu kažu - oni emituju lepe vesti. Mogli smo predvideti sve dobitnike, zaključno sa Željkom Joksimovićem, čiji lik članice plesne grupe "Željko Joksimović" nose na grudima i na dupetima. Čovek je živi narodni heroj i neka beogradska škola treba da nosi ime ovog skromnog ali istinskog umetnika. Ipak, pravo zezanje se desilo tokom folk večeri, kada su na bini montirani kafanski stolovi. Dok se proglašavaju pobednici, ekipa mezi, pijucka, puderiše nos, radi kokain ili jednostavno ogovara kolege. Ništa, ali baš ništa se nije promenilo u zemlji Srbiji.
Dragan Ilić
