Dogma nije postojala
Jedan od glavnih događaja festivala bila je
prezentacija filmova najuticajnijeg talasa poslednje dekade, zabavne izmišljotine
Danca Larsa fon Trira, dobitnika Evropske filmske nagrade
Sam
naziv festivala autorskog filma koji je neosporno zaživeo u nacionalnom
parku kulture, Beogradu, "Pogled u svet", nosi u nukleusu sumnju
da mi zaista jesmo – svet. U prethodnim izdanjima festival je delio
sudbinu publike, od sankcija i izolacija, do agresivne filmske piraterije
i svakolikog kulturnog onečišćenja. Ne jureći za glamurom koji je sve
dalje, bavio se promovisanjem generacije autora koja je izvela tihi
prevrat u evropskoj i globalnoj kinematografiji. Na primeru autora kao što
su Tikver, Kiarostami ili Vong Kar Vaj lako je oboriti dominantnu budalaštinu
kojom nas plaše da globalizacija ukida individualnost i posebnost
nacionalnih kultura. Filmovi pomenutih autora dešavaju se na originalnim
jezicima, snimljeni su bez holivudskih zvezda i engleske
natsinhronizacije, tretiraju specifične lokalne teme a ipak pronalaze put
do gledaoca u svakom kutku sveta jer funkcionišu na jeziku paradigme,
jeziku bajki duboko ukorenjenih u kolektivnu nesvest jer, kako bi to rekao
veliki mag Dejvid Selznik, nema te priče koja ne može da se svede na
"momak sreće devojku", pa čak i kada nema devojke, kao što je
slučaj u klasičnim vesternima.
Direktor i selektor festivala Vojislav Vučinić sa
pravom može da bude više nego zadovoljan što potpisuje program u kojem
je cela jedna niska autentičnih filmskih bisera. Žiri festivala kojem je
predsedavao Dušan Makavejev (članovi Dejan Dukovski i Milan Vlajčić),
pokazao je pravu meru ukusa i svesti o trenutku kada je nagradu
ravnopravno dodelio filmovima O ženama
i magiji Kloda Milera i Zemlja
istine ljubavi i slobode Milutina Petrovića. Laureat Milutin Petrović
duhovito je konstatovao da nema iluziju kako ga lik Aleksandra Saše
Petrovića na nagradi podseća na Hičkoka, ali isto tako da nagradu
shvata kao gest žirija, i da ne misli, "ne daj Bože, da je on bolji
reditelj od Vong Kar Vaja ili Džona Votersa". Ipak, Petrovićev film
je nešto najbliže što se u ovoj kinematografiji ispilelo u formi kulta,
a vreme će potvrditi, i kao prethodnice talasa koji već neki vide kao
"srpsku dogmu" ma šta to značilo.
Na samom kraju, bilo je i glamura otelotvorenog u
liku Sofi Marso, čiji je život zapravo film (jer na ekranu je od
pretpuberteta), koja je sa svojim suprugom i rediteljem Andžejem Žulavskim
prisustvovala zatvaranju festivala. Ovaj par, čije je film Vernost
publiku ostavio ravnodušnom, demonstrirao je toleranciju u komunikaciji
sa svima onima koji su hteli da razgovaraju sa njima (a neki bogami i da
poljube damu, i to tri puta).
Ono što je za ovu malu filmsku bajku važno i poučno,
jer svaka bajka ima didaktički momenat, je to da kada praviš klin čorbu
godinama, jednom uz prave začine možeš da napraviš jelo dostojno
najbogatije trpeze.
Evo sada šta smo upamtili sa menija:
Kineska Vrtoglavica,
film Lu Jea Reka Sužu, pravi je
milenijumski film koji priča hipnotičku priču u miljeu Šangaja kakvog
nismo viđali na kineskim prospektima ili RTS-u.
Seseil
B. Dementid (ili duhovito kuloarski
prozvan Sesil B. Debil) najrazorniji je i najbolji film anarhiste Džona
Votersa od kada su mu odškrinuta vrata Holivuda.
Raspoložen
za ljubav Vong Kar Vaja (jedini za sada otkupljen za
distribuciju) pravo je filigransko čudo, isprepletano tananim emocijama
velikih glumaca Tonija Leunga (kanskog laureata) i Megi Čeng, okupano
neonskim svetlima koja prave okvir za strašnu dramu na orijentalni način,
koja kulminira kada zatreperi lotosov list.
Japanac Sabu je pokazao da Kitano ima konkurenciju
u razorno zabavnom filmu Ponedeljak
koji govori o tome šta se desi kada se u telu japija nađe previše
alkoholnih maligana.
Jedan od glavnih događaja festivala bila je
prezentacija filmova najuticajnijeg talasa poslednje dekade, zabavne izmišljotine
Danca Larsa fon Trira & comp., zvane "Dogma 95". Sve što
ste čuli o Dogmi jednostavno nije tačno, jer je ceo projekat duhovita
igrarija koja je stare filmske ideje (cinema direct) zavila u novu
oblandu, praveći simbolički oproštaj od prvog veka filma (1895-1995).
Dogma i halabuka oko nje dale su šansu mladim autorima da u jeftinim
produkcionim uslovima naprave filmove koje će oni sami u najvećoj meri
moći da kreativno kontrolišu. Laureat ovogodišnje evropske filmske
nagrade Lars fon Trir trijumfovao je antidogma filmom, mjuziklom Igrač
u tami, i već je izjavio kako Dogma nikada nije ni postojala. Na
dodeli nagrada, u Parizu, nije se pojavio iako ga je sa trofejem isčekivao
Pedro Almodovar, takođe opsenar, koji je prokrčio put od undergrounda do
smokinga i slave (kako to savetuje njegov Salvador Dali, to uvek treba čitati
kao pare).
Iako su na FEST-u i u našim bioskopima prilično
nezapaženo prošli Ljubavnici,
rediteljski debi Trirovog omiljenog glumca i "našeg zeta" Žan-Mark
Bara sa Sergejem Trifunovićem u glavnoj ulozi, ipak su na veliko oduševljenje
naišle prve tri Dogme koje su se našle na švedskom stolu ovogodišnjeg
festivala autorskog filma.
DOGMA 1:
Proslava Tomasa Vinterberga, verovatno i najbolji Dogma produkt do
sada. Razorna porodična drama, nešto kao Strindberg sa humorom, gde je
kamera ravnopravni akter drame junaka, koja gradi paukovu mrežu iluzije
da bi je već sledećeg trenutka srušila.
DOGMA 2: Idioti
Larsa fon Trira, početak trilogije "nežnog srca" (drugi deo je
Igrač u tami), klaustrofobična
društvena igra o normalnosti i idiotima. Provokacija par exelance sve sa
eksplicitnim seksom (ne zaboravimo da je Danska jedna od kolevki filmske
pornografije i da smo se seksualno edukovali na njihovim mekim pornićima).
Za film se očajnički tražila karta više.
DOGMA 3: Mifuneova
poslednja pesma Serena Kraga Jakobsena je suptilna i duhovita drama,
građena na elementima komediji zabune, u kojoj maske padaju i otkrivaju
ljudska lica, i sitne spletke koje život znače. Nakon prvog talasa
Dogme, očekujemo pravu buru, po kojoj će možda da surfuju mlade
generacije sprskih sineasta šaljući Tarantina i pištolje u penziju. Jer
ako je Godar definisao film kao "devojka + pištolj", on u prvom
Dogma filmu nikada neće opaliti, pa sve da mu i sam Čehov to naredi. Možda
je vreme da sa naših ekrana nestanu pištolji, pošto ih previše ima u
životu, jer je najbolje, kao u danu kada je bager delio pravdu, kada ne
opale ili bar promaše. A i kečap bolje funkcioniše kao dodatak pici
nego kao krv na filmu.
Dinko Tucaković
