Dabogda imao pa nemao: mi koji nismo nikad postali počasni, nego smo u najboljem slučaju bili obični građani i obični seljani, ne možemo ni da zamislimo kako je ljudima koji su dobili pa izgubili titulu počasnog građanina.
A upravo to se dogodilo Slobodanu Miloševiću: još pre nekoliko sedmica jedna vojvođanska varošica ukinula mu je titulu počasnog građanina, netom svrgnuti predsednik je rekao "Ne volim ni ja vas", što mu se moglo, jer je titulu počasnog građanina imao i u Valjevu. Advokat Krgović takođe nije reagovao na prečansku nepodopštinu – sve dok ostrvljeni narod ne počne da ugrožava predsednikove placeve, klijentu ne treba pravna pomoć. Nije znao da će stazom verolomstva krenuti i Valjevo – opštinska skupština je na Vavedenje ukinula Slobodanu Miloševiću titulu počasnog Valjevca! Šteta je što na upražnjeno mesto počasnog građanina Valjevci nisu odmah ubacili predsednika Koštunicu, ne valja se da grad nema počasnog građanina, i zna se da je za počasnog građanina najpodesniji šef države, ali su odbornici biće znali da je novi predsednik otišao na slavu i da neće moći da prisustvuje svečanom činu inauguracije.
Odluka skupštine o oduzimanju titule Miloševiću pravosnažna je i stupa na snagu danom donošenja, obeščašćeni nema pravo žalbe, treba da bude srećan ako mu se zvanje ne oduzme i retroaktivno – u nekim slučajevima je kompletan staž počasnog građanina bivao poništen i oglašen nevažećim.
Jugoslavija Miloševića ne da Tribunalu, sama nikako da vaspostavi pravosudni sistem koji bi mu kao mušteriji bio dorastao i koji bi mu sudio, ali ga zato Valjevci udaraju tamo gde ga najviše boli, možeš da budeš bogat, možeš da grmiš na partijskom kongresu, ali počastan više nisi, uskoro ćeš biti preplavljen zahtevima da vratiš sva odlikovanja, medalje i plakete koje smo ti u našoj plemenitoj zabludi uručivali, šta, nisi sačuvao "Zlatnu granu", ne znaš gde ti je "Srebreno vreteno" izliveno u prirodnoj veličini; e, vratićeš pare koje su u taj nezasluženi dar bile uložene, budeš li vrdao, daćemo te sudu…
I Titu su ukidali ulice, sklanjali slike, rušili biste, ali je Tito bio dovoljno predostrožan pa je pre toga umro, predsednik Milošević je nadživeo svoju slavu i sad samo može da čita o sebi: borac, državnik, plemenit pesnik… Čovek i ne zna koliko toga nosi u sebi, ali ako su narodni deputati u meni videli pesnika, pa još tako plemenitog, i to stavili u zapisnik, tu mora da ima nešto, ja sam ruža koja prosiplje boju a ne vidi je, voleo bih da se moje pesme negde pronađu, da se ilegalno preštampavaju i doštampavaju, da me narod prihvati kao svog rapsoda, pa da krenem na književne večeri od Horgoša do Dragaša…
Na dan Svetog proroka Avdije, mučenika Varlaame i prepodobnog Josifa dođe predsednik Koštunica u Surčin, krene da plati aerodoromsku taksu, kad pred šalterom montgomeri mantil, jež frizura, otkud ti, Žižiću, idem na Svetu goru, preksutra je Vavedenje Presvete Bogorodice, znam, i ja idem tamo, i ti ideš privatno, i ja privatno, gle, tu su i ministri, i gradonačelnik Beograda, koliko vas je zapravo, osamnaestorica, Bog vas blagoslovio, ovo je prijatno iznenađenje, mogli smo dobiti neki popust kao grupa, ali ko je znao da će nas biti ovoliko, stanje u našoj zemlji je i dalje vrlo ozbiljno tako da nam je pored materijalne obnove potrebna i snažna duhovna obnova kako bismo napredovali, pa i opstali kao nacija, je l' tako, braćo?
Ministri izraziše žaljenje što će ih u Svetoj gori biti svega dvadesetak jer je duhovna obnova potrebna i carini, i policiji, i vojsci, i sudstvu, ali ne mogu svi da banu odjedanput, i Sveta gora ima ograničen kapacitet, oni koji nisu ušli u prvi turnus ići će kasnije, Rade planira da godišnji odmor provede u Hilandaru, možda i da se zamonaši, Nebojšin san je da uvede veronauku u kasarne, pa da kao utemeljitelj vere ode na svečare, sad će učiniti ono što može, poslaće bratstvu depešu i upaliće sveću u Generalštabu, mora neko i da ostane u zemlji, biće još slava, još blagdana, važno je da javnost shvati kako nova vlast kojoj su sva vrata na svetu otvorena ne žuri nigde u šoping ili u provod, naprotiv, narodni deputati se polomiše ko će biti u prvom pohodu na Hilandar, ko će za dobro naroda sa monasima rame uz rame da posti, da bdije, da se prišećuje, krsti, moli, kaje…
Očekivalo se da će u zadnji čas na aerodrom stići i predsednik Milutinović, njegov odlazak u Svetu goru pokazao bi da se i Srbija vraća na put vere... Među hodočasnicima je palo nekoliko opklada hoće li se predsednik Milutinović priključiti misiji, hoće li doleteti helikopterom kao što je njegov prethodnik svojevremeno doleteo, neko reče da moraju biti pripravni na hrišćanski, svetosavski susret sa Milom Đukanovićem ako se ovaj nadžedži i na slavi kao što se bio nadžedžio u Zagrebu…
I tako, uz razgovore bogougodne odlete novoizabrana vlast na svečare, prepodobni Grigorije Dekapolit vodio je računa da grčki transportni helikopter ne udari o neku hrid, istovremeno je bdeo i nad Beogradom da plemeniti pesnik ne pokuša puč dok je kompletna savezna vrhuška na slavi, naši su bezbedno stigli, monasi su tapšali više nego publika u Sava centru kad je predsednik Koštunica bio došao na Mehtin koncert, gost se odužio očitavši očenaš, Sveta gora nadahnula je i predsednika vlade da se izrazi na način dostojan Dobrice Ćosića: "Put do našeg cilja – za dobro i napredak našeg naroda obeležen je više zamkama i preprekama nego sigurnim putokazima"; gradonačelnik Beograda kazao da ne mari za one koje se pitaju je li funkcionerska ekskurzija na mestu: "Ovo je moj lični čin. Treba da se posvetimo brisanju dubokih tragova bezbožničkog režima koji je trajao šezdeset godina."
Nisam ni znao da je u pitanju lični čin: funkcioneri su uzeli ko slobodne dane, ko parče godišnjeg odmora, neko možda dane preostale od bolovanja iz prošle godine, bilo i vrsnih hilandarista iz DSS-a, svako je, dakle, o svom trošku krenuo da Vavedenje provede u molitvi i postu, na aerodromu se ispostavilo da ih je dvadesetoro, pa šta? Dok mi koljemo svinje za Dan republike, velikomučenici brišu tragove bezbožništva, poste u svoje i u naše ime, neka su blagosloveni podočnjaci koje su zapatili na bdeniju vavedenjskom. Što reče premijer Žižić: "Neka nam Bog pomogne. Amin!"
Ljubomir Živkov
