Trag vodi na Senjak
O čemu bi mogli da svedoče Rade Marković i njegovi bliski saradnici?
Demokratska
opozicija je pobedila na septembarskim izborima i u oktobarskom
odmeravanju snaga, ali nije uspela ni da priviri u političko-policijsko-kriminalno
jezgro koje je pravi centar moći na ovim prostorima. Prema tvrdnjama
dobrih poznavalaca ovdašnjih krugova moći, u toj ekipi "ljudi iz
senke" nema nijednog čije je ime bilo pomenuto u javnosti na bilo
koji način i u bilo kom kontekstu. Ovi stvarni gospodari naših života
sada pokušavaju da uspostave dobre veze i kontakte sa pojedincima iz nove
vlasti, da na njih prenesu deliće svoje moći i uticaja, a da za uzvrat
nastave poslove, koji su svi uglavnom s one strane zakona. Od odlučnosti
novih ljudi, koji su bili ili će tek biti na ključnim političkim
funkcijama u Srbiji i Jugoslaviji, zavisi da li će na ove prostore doći
stvarna demokratija, ili će se i dalje nastaviti izuzetno profitabilna
simbioza vrhunske politike i organizovanog međunarodnog kriminala, u
kojem je i bivši diktatorski bračni par Milošević-Marković, zajedno
sa svojim poprilično eksponiranim juniorom, bio tek jedna od visoko
rangiranih karika, a nikako ključni igrač.
Istine radi, sprega politike, vojske, policije i kriminalnih krugova iz inostranstva na ovim prostorima nije izum niti delo Slobodana Miloševića. Jugoslovene u važne tokove svetskog kriminala nije lansirala genetska predodređenost, drskost ili urođeni talenat za obavljanje "prljavih poslova" koji donose ogroman profit nego pre svega geografska pozicija zemlje koja se nalazi na važnom tranzitnom pravcu od Istoka ka Zapadu, i obrnuto. Tako su svi putevi droge i oružja, docnije nafte i cigareta, u našoj zemlji pronašli važnu tranzitnu stanicu. Da bi se svi ovi kriminalni tokovi robe i novca mirno odvijali, u njih su morale da budu uključene sve važne državne strukture na ovim prostorima – a to znači i vrhunski političari, i pripadnici vojske, policije, carine, ali i lokalni kriminalci. Iako su priče o "podvizima" lokalnih kriminalaca često dobijale mitske dimenzije (Ćenta, Giška, Ljuba Zemunac, Arkan), a kasnije (Milošević junior, Vlada Tref, Bokan) oni su u stvari bili samo više rangirani vojnici u toj sprezi politike, prljavog novca i kriminala. Isto važi i za jugoslovensku službu državne bezbednosti, kojoj je, baš kao i carini, ali i nekim našim "istaknutim bankarima", pripala ta "čast" da pruže čvrstu logističku podršku ovom biznisu. Iskakanje iz posla, ili neposlušnost koja se često manifestovala zadržavanjem većeg procenta od dogovorenog, plaćalo se glavom. Tu negde se mogu tražiti i ključni razlozi za mnoga nerazjašnjena ubistva ljudi raznih zanimanja i funkcija na ovim prostorima. "Ekipa iz senke" nije praštala iskorake od dogovorenog, kao ni pojavu bilo kog "slobodnog strelca". Jedini koji je uspeo bar do sada da sačuva glavu bio je Milošević junior, čije je poteze mogla do izvesne mere da pokrije moć njegovog oca, kao i službe koje su bile zadužene za njegovu zaštitu. Pad Miloševića sa trona značio je automatski da je počeo lov na Miloševića juniora, koji su organizovali ljudi daleko opasniji od onih iz demokratske opozicije. Njegov beg u Moskvu, izveden uz zaštitu šefa srpske tajne policije, samo je za izvesno vreme odložio naplatu računa koji su napravljeni soliranjem van utvrđenih pravila u trgovini drogom, cigaretama, oružjem... Bez obzira na sigurnost skloništa, i iznos sklonjenog novca, Milošević junior nikada više neće biti miran, bar dok su živi ljudi koji su stvarni bosovi u ovom poslu.
PROMENA STRANE: Jugoslovenska politička policija oduvek se bavila eliminisanjem političkih protivnika, koristeći za takve poslove ne samo svoje kadrove, nego i kriminalce domaćeg, ali i stranog porekla. Tako se mnogi sećaju da je jedan od velikih "državnih neprijatelja" Titove Jugoslavije Bata Todorović, dovezen u hladnjači u otadžbinu, uz logističku pomoć sicilijanske mafije, koja je za uzvrat nesmetano transportovala drogu kroz Jugoslaviju, uz punu saradnju jugoslovenske policije i carine. Kada je krajem osamdesetih i devedesetih godina prosto procvetao međunarodni biznis sa cigaretama, u koji su se odmah uključile kalabrijska, sicilijanska i puljeska mafija, sa svojim ogrankom sa jezera Komo, italijanski bosovi su pronašli dobre partnere u najvišim državnim strukturama bivše, a docnije i sadašnje Jugoslavije. Tako je biznis, u kojem se godišnje okreće preko 200 milijardi dolara (dobri poznavaoci kažu, da je posao koji ide preko Jugoslavije težak oko 20 milijardi zelenih novčanica), začas ovde pronašao ljude koji će ga organizovati uz potpunu logističku podršku političkog i represivnog aparata zemlje. Kako ni poslovi vrhunskog kriminala, odnosno tokovi takve robe i novca ne trpe "nestabilne" političke prilike u zemlji koja je ključni tranzitni centar, jugoslovenska opozicija je imala još jednog moćnog protivnika iz senke, koji se trudio da mu "partneri" što duže ostanu na vlasti. Jer promenom saradnika poslovi veoma često zastanu, a i menjaju se pravila igre. Tako dolazimo i do eliminisanja političkih protivnika, koja se odvijaju pre svega u funkciji očuvanja kontinuiteta velikog kriminalnog biznisa. Dobro uhodanim i organizovanim mešovitim grupama u kojima se nalaze specijalci iz vojske, policije, javne i tajne, zatim kriminalci, lokalni i strani, prava je šala da izvedu akciju kao što je recimo atentat na Ibarskoj magistrali. Veće je čudo to što su nekoliko puta planirali ubistva srpskih opozicionih lidera, pre svih Zorana Đinđića, a to nisu izveli, jer takvim profesionalcima, sa takvom logističkom podrškom, apsolutno je nemoguće umaći. Jedino logično objašnjenje bi moglo da bude u sferi odluke "ljudi iz senke" da im je ključni igrač na ovim prostorima postao nepouzdan, iz recimo, političkih razloga, pa je došlo vreme da ga promene, odnosno da potraže drugog partnera. U tim slučajevima, kompletna organizacija počinje da radi za drugu stranu, koju pre svega pokušava da uvuče i veže dugoročno za svoj kriminalni projekat. Da li će se i ovde odigrati sličan scenario, vreme će vrlo brzo pokazati, odnosno pokazaće se da je raskid nastupio, ukoliko glavni "komandanti iz senke" budu s one strane brave.
NEOBIČNA
PREKOMANDA: Jasno je da će se na otkrivanje i kažnjavanje glavnih
bosova poprilično sačekati, jer njihovo raskrinkavanje traži vremena,
hrabrosti i umešnosti. Ali neki vojnici iz te armije kriminala, preko
kojih se možda može stići i do visoko pozicioniranih glavešina, već
su se dovoljno namestili svojim činjenjem ili nečinjenjem, pa bi svako
obavljanje temeljnog informativnog razgovora sa njima sigurno donelo određene
rezultate. Ovde bi bilo dovoljno da se samo spomenu nekretnine koje su
stekli, a čija se vrednost nikako ne može opravdati platama koje su
dobijali za službovanje u policiji. Tako je, na primer, Radomir Marković,
šef tajne policije, i čovek kojeg visoko cene uticajni krugovi u
podzemlju, vlasnik superluksuzne jahte, kao i luksuzne vile kod Zvezdinog
stadiona. Ovu "kućicu" koja u svojoj osnovi ima tričavih 200
kvadratnih metara, sazidalo mu je preduzeće Gemaks
čiji je vlasnik Đorđe Antelj, ekskluzivac za dobijanje placeva na
Senjaku, Dedinju i Banovom brdu, znači najboljim lokacijama, a
specijalizovalo se da zida kuće za "posebne klijente" sa
posebnim željama i prohtevima. Tako Marković ima kapije koje se pokreću
uz pomoć daljinskog upravljača, a takođe i veoma sofisticirano
elektronsko obezbeđenje. Uzgred, ovaj šef srpske tajne policije imao je
pre toga takođe veliku kuću na Banovom brdu. Drugi veselnik je Branko
Crni, takođe jedan od visokih šefova tajne policije, Markovićev pomoćnik,
i njegov čovek od poverenja, koji je iz "stančića" od 100
kvadrata, koji mu je bio mali (ima jedno dete), zahvaljujući svom šefu
(R.M.) dobio takođe kuću na Senjaku (180 kvadrata, plus potkrovlje). Ta
sitnica vredi preko 700.000 maraka, a gradio ju je – Gemaks.
Novi lik u ovoj priči je Milan Radonjić, šef beogradske tajne policije,
koji je najpre dobio stan u Denkovoj bašti (100 kvadrata), a pošto mu
nije bio adekvatan i on se smestio na Senjaku, kod Careve ćuprije, (izvođač
radova Gemaks) u stančiću od
180 kvadrata, (plus garaža), a pride mu je Eurosalon opremio kompletno
prebivalište.
Sada dolazi na red ime i prezime koje se do sada nije toliko provlačilo po novinskim stupcima, ali je zato zanimljivo. Čovek se zove Ratko Romić. Bio je na funkciji načelnika VI odeljenja centra tajne policije. Za neupućene, to vam je odeljenje u kojem se nalazi ekipa za najprljavije poslove (eliminacijom političkih i drugih protivnika i neistomišljenika, i ostalo što ide uz to). Na opšte zaprepašćenje manje korumpiranih kolega, Ratko Romić je sa položaja sa kojeg bi mogao štošta da ispriča o nedelima koja su za sada nerasvetljena, odnosno izvršioci nepoznati, došao na mesto načelnika VI uprave, koja se bavi obezbeđenjem visokih saveznih funkcionera, pre svih jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice. U njegovoj pratnji Romić se pojavio nedavno u Bujanovcu. Ne treba posebno isticati da je ovaj tajni policajac, sa veoma interesantnom radnom biografijom, najbliži saradnik Branka Crnog i Radeta Markovića, i da se nedavno uselio u stan koji je do tada koristio Branko Crni.
I na kraju dolazimo do Branka Buce Đurića načelnika beogradskog SUP-a, koji je bio već pod lupom javnog interesovanja (Ibarska magistrala), koji je iz stana u ulici Ivana Milutinovića (preko 100 kvadrata), otišao u stan kod Careve ćuprije nešto veće površine i zapremine (180 kvadrata, plus garaža). O imovini onih koji su ovim ljudima izdavali naloge teško je govoriti na brzinu, a na tako malo prostora. Verovatno će se njihov tal iz prljavih poslova godinama raspetljavati bez nade da će sve izaći na videlo. No odnekud valja početi, a nova vlast treba da pokaže da je ne samo na to spremna, i da to ume, nego pre svega da to hoće.
Petar Cvijić
