Vreme broj 518, 07. decembar 2000.

Koštuničina poseta Hilandaru najavljena je kao privatna i o tome se ne bi imalo šta reći da su i svi oni ministri tamo išli svaki za sebe i kad je kome odgovaralo. Ovako je ispalo kao da je ta molitva neka državna obaveza

Kad šef države s gotovo celom vladom SRJ ode u manastir i tamo provede celu noć u molitvenom bdenju, to izgleda kao dovoljan razlog da se građani zabrinu. Ne verujem da će se neko setiti sličnog primera iz zemalja u kojima je crkva odvojena od države. Ako se tome dodaju sve glasniji zahtevi da se u škole uvede veronauka, ispada da bi proizvodnja tamjana uskoro mogla postati glavna orijentacija privrede u Srbiji.

Međutim, ma koliko neobično izgledala Koštuničina poseta u pratnji ministaru Hilandaru, rekao bih da su svakako peuranjeni strahovi da Srbiji preti pravoslavni fundamentalizam. Pre svega, do sada se nije moglo uočiti da novi predsednik zanemaruje svoje svetovne obaveze i preteruje u oslanjanju na božju pomoć. Bog, uostalom, kažu upućeni, ne voli kad se od njega previše očekuje i ne deli svoju milost srazmerno nadanjima vernika. Bog ne plaća svake subote, nego kad je njemu volja, kaže jedna stara poslovica.

U kontaktima s kolegama iz sveta, iz razvijenih zemalja na koje bismo hteli da se ugledamo, Koštunica je pokazao da ume da komunicira u najmanju ruku ravnopravno i da govori istim jezikom, bez ikakvih egzotičnih "šumova" kakve je umeo da pravi, recimo, Vuk Drašković. Osim toga ni sa zapadne političare, osim onih koji su čvrsto na levici, nije nimalo neobično da povremeno upriliče posetu crkvi. U Americi, na primer, mnogi politički govori završavaju se sa "Bože blagoslovi Ameriku", a sadašnji predsednik, u vreme poznatog skandala koji ga je prikazao u svetlu ne baš uzornog vernika, skrušeno je posećivao sveštena lica i pokazivao se s ogromnom Biblijom u ruci.

U suštini, za većinu današnjih političara crkva je deo obavezne, rutinske demagogije, a ono čime se stvarno bave nema mnogo veze s bilo kakvom duhovnošću. Kad god se pozovu na Boga ili kakve moralne imperative, deluju krajnje sumnjivo, licemerno i kao da smeraju kakvu krupnu prljavštinu. Ali, to na Zapadu prolazi lakše, pošto su i katolička a pogotovu protestantska crkva znatno modernije i otvorenije prema svetovnom životu. Pravoslavlje je, međutim, najkonzervativnija varijanta hrišćanstva, teško trpi inovacije i sklonije je mistici nego, na primer, traženju božjeg sajta na internetu.

Ovo bi, dakle, moglo biti jedno objašnjenje. Ako je zapadnom političaru dovoljno da se ponekad, pred kamerama, na brzinu prekrsti, Koštunica mora da provede celu noć u molitvi. Ali, on je po svoj prilici istinski više religiozan nego većina današnjih političara, i čini se da ova poseta Hilandaru nije neki marketinški potez, kao što ni on sam ne izgleda kao proizvod promišljene reklamne strategije. Možda je smatrao da je dužan da na taj način zahvali Bogu za zbilja čudesnu promenu u Srbiji, ili da tako obeleži kraj poluvekovnog bezbožništva.

Ako bi se ovde radilo o nekom krupnom zaokretu i o nameri da se crkva vrati u svetovni život, slučaj bi bio mnogo ozbiljniji. I u Srbiji i u svetu postoje mnogi koji govore o teškoj moralnoj krizi i optužuju ateizam za najveća zla ovog veka, na šta ateisti podsećaju na zla počinjena u ime Boga. Za tu polemiku nema mesta u ovom tekstu, ali nema sumnje da je hrišćanski deo sveta jasno smestio religiju u oblast privatnosti.

Koštuničina poseta Hilandaru najavljena je kao privatna i o tome se ne bi imalo šta reći da su i svi oni ministri tamo išli svaki za sebe i kad je kome odgovaralo. Ovako je ispalo kao da je ta molitva neka državna obaveza, obred moralnog pročišćavanja ili, recimo, dodirivanja korena verskog i nacionalnog bića, što bi vladi nekako trebalo da pomogne u boljem obavljanju poslova. Ovakva inicijacija je malo čudna, pogotovu za tu šarenu vladu koja bi trebalo da je privremena, i sve će to sigurno izazvati mnoge negativne reakcije u Crnoj Gori; ali ako im celonoćne molitve ne bi prešle u naviku, čini mi se da od ovog slučaja ne bi trebalo praviti veliko pitanje.

Može biti da nam zbilja, pored svega ostalog, nedostaje i malo hrišćanskih vrlina, pa ako ovaj gest može da nas na to podseti, neka mu bude. Ako se veruje da nas je komunizam i u moralnom pogledu unazadio i udaljio od sveta, hajde da nadoknadimo zaostatak. Ali, ne bi marilo da najpre pogledamo kako taj svet stoji s moralom, pošto bi se lako moglo desiti da naglo isprednjačimo, pa da opet izbiju razni nesporazumi.

Što se tiče uvođenja veronauke u škole, to bi moglo ispasti vrlo rđavo, ali pre će ispasti nikako. Toga na Zapadu uglavnom nema, a to je bila jedna od prvih stvari koje su padale na um svim bivšim komunističkim zemljama, pa se uglavnom odustalo. Razume se da postoji velika praznina u obrazovanju iz istorije hrišćanstva bez koje se ne može razumeti najveći deo evropskog kulturnog nasleđa. Ali, gde su u Srbiji ti učeni crkveni ljudi koji bi to umeli da prenesu deci? I šta s nehrišćanskom i nepravoslavnom decom?

Ko što znamo, veronauka nije sprečila mnoge omladince da se svojevremeno opredele za revolucionarni ateizam, a vidimo da ni parola o religiji kao opijumu za narod nije crkvu zauvek dotukla. Razumem da neko sad pomišlja da je došao trenutak za povratak Bogu, ali država ne može, ne ume i nema šta da traži u božjim poslovima, te joj nema druge nego da svakome prepusti na volju da sam vidi kako će se prema tome odnositi, hoće li se, kad i gde sresti s Bogom, i kako će s tom prilikom provesti.

Stojan Cerović