Vreme broj 515, 16. novembar 2000.

Sudija Simeunović vodio je istrage o ubistvima policijskog generala Radovana Stojičića Badže, ministra vojnog Pavla Bulatovića, slučajeve Nenada Đorđevića i pada ruskog "Iljušina" na Surčin. Da li je nešto ozbiljno saznao nezvaničnim putem zbog čega je i sam postao slučaj

Koliko se zna, do sada se nije događalo da neki sudija nestane bez traga i glasa. Sve do nedavno, odnosno od utorka 7. novembra ne zna se šta se zbilo sa Nebojšom Simeunovićem (63), istražnim sudijom Beogradskog okružnog suda. Poslednji put je navodno viđen tog dana pre podne sa dvojicom muškaraca u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, ali izvesno da je dan ranije telefonom razgovarao sa svojom sestrom Jelicom, jedinim bližim članom porodice i video sa sa nekim poznanicima. Sledećih nekoliko dana sestra mu je telefonirala ali se iz Simeunovićevog jednosobnog stana na Novom Beogradu niko nije javljao. Zabrinuta Jelica, znajući da joj se brat svakodnevno javlja, otišla je zajedno sa Nebojšinim dobrim drugom Đukom na Novi Beograd i ključem odavno dobijenim od brata otvorila stan. Ustanovili su da je sve u redu, nikakvih tragova nasilništva nije bilo. Od garderobe, sem jedne košulje, farmerki i kožne jakne, ništa nije nedostajalo. U pomenutoj odeći Nebojša je bio viđen 6. novembra te se pretpostavlja da se od tad nije presvlačio, što je bilo neuobičajeno za njega. Kožna putna torba koju je uvek nosio kad bi odlazio na put bila je u stanu, a i sestri bi se uvek javljao pre odlaska. U četvrtak je Jelica policiji prijavila bratovljev nestanak. Od tada policajci odeljenja za pretrage gradskog SUP-a traže nestalog sudiju ali ga do danas, 15. novembra, nisu našli. Njegove kolege iz Okružnog suda takođe su alarmirale medije i oglasile nestanak.

Simeunović inače nema dece i nije oženjen. Pripada onom broju sudija koji svakome mogu da pogledaju u oči. Čak ni u koloarima Palate pravde, u kojima se svašta čuje, nikad nije bilo priča da Simeunović obavlja neke prljave poslove poput primanja mita i bilo čega nezakonitog. Živi isključivo od svoje plate, koja je oko 3000 dinara ali se mora uzeti u obzir da i sudije lične dohotke dobijaju sa nekoliko meseci unazad. Sestra Jelica, penzionerka, ima još manja primanja te joj brat pomaže koliko može. Događalo se ponekad da Nebojša od svojih najboljih prijatelja pozajmi svega 300 dinara ali se niko nije usuđivao da kaže: nema veze, ne treba da mi vratiš. Znali su da bi Nebojšu duboko povredili. Novac je vraćao onog trenutka kad bi sa šaltera banke u Palati pravde podigao pola plate (koju prima u dva dela) i odmah vratio dug.

SLUČAJEVI: Ime Nebojše Simeunovića često se pominjalo u novinama jer ga je terao maler da dežura (24 časa) baš u vreme kad je 11. aprila 1997. ubijen Radovan Stojčić Badža, ministar srpske policije; 7. februara ove godine kada je ubijen Pavle Bulatović, ministar vojni; kad je u po bela dana policija pravila cirkusku predstavu kao da je reč o svetskom teroristi i sa mnoštvom uperenih cevi automatskih pušaka usred centra grada hapsila dr Nenada Đorđevića, osnivača JUL-a i direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje Srbije, na koga se bila okomila njegova svemoćna sekta; kad je 1996. pao pored beogradskog aerodroma ukrajinski avion "Iljušin" sa ruskom posadom, jednim našim poslovnim čovekom i tajanstvenim tovarom; i na kraju, kad je kao dežurni između 3. i 4. oktobra trebalo da prihvati zahtev tužilaštva za hapšenje i stavljanje u zatvor čelnika DOS-a Nebojše Čovića, Borisa Tadića i kompletnog štrajkačkog odbora kolubarskih rudara.

Dežurni istražni sudija po pravilu nastavlja da vodi istragu povodom svih nesreća, ubistava i ostalih krivičnih dela koja se dogode tokom njegovog dežurstva.

"Kad sam stigao na mesto ubistva, u restoran 'Mama mia', tamo su već bila dvojica debeovaca a nešto kasnije stigao je i njihov glavni šef", rekao je Simeunović napominjući da nije video nikakvu torbu sa oko milion maraka o kojoj se uveliko pričalo. Oko ubistava Radovana Stojčića i Pavla Bulatovića Simeunović nije imao mnogo posla jer policija, odnosno organi otkrivanja, uprkos velikoj halabuci u stilu "pitanje trenutka kad će ubice biti uhvaćene", nisu ni za pedalj napredovali, ukoliko su uopšte bili ozbiljno angažovani. Ono čuveno "istraga je u toku", u šta i najnaivniji više ne veruju, još važi za oba i mnoga druga ubistva. Međutim, nije isključeno da je Simeunović nešto ozbiljnije saznao sa strane, nezvaničnim putem i bio upozoren kako ne bi valjalo da mnogo čačka i insistira na rasvetljavanju zločina ako to već nadležni ne čine. Ko zna šta je sve saznao i time predstavljao potencijalnu opasnost po organizatore smaknuća i ubicu ili ubice.

Sa dr Nenadom Đorđevićem bilo je nešto komplikovanije. Simeunović je privedenog Đorđevića saslušao, ali mu nije odredio pritvor. Skandal je izbio u sudu zbog spiska svedoka koje je Simeunović nameravao da sasluša. Među njima bilo je i ime Mirjane Marković. Nekoliko časova po puštanju na slobodu policija je ponovo uhapsila Đorđevića. Predmet je bio dat u rad drugom istražnom sudiji i drugom zameniku okružnog javnog tužioca koji su ga strpali u zatvor. Međutim, predmet je bio ponovo vraćen Simeunoviću koji je javno govorio da je reč o montiranom procesu, što nije prošlo nezapaženo. Ispostavilo se na kraju dugog sudskog postupka da je Simeunović bio u pravu jer je sud oslobodio Đorđevića optužbe za glavno krivično delo zbog kojeg je mesecima tamnovao.

Mesto pada aviona "Iljušin" u julu 1996. godine posle dramatičnog noćnog kruženja nad Beogradom i pogibije ruske posade bilo je od prvog trenutka pod strogom kontrolom policije. Čak ni ruskom ambasadoru nije bilo dozvoljeno da priđe bliže. Ali, viđena krišom, kroz kukuruze, slika nesreće bila je prilično impresivna: kao da je pala velika stonoga ali sa rasutim točkovima umesto nogu. "Gume za poljoprivredne mašine" zvanično su objavljivali nadležni. U avionu je zapravo bila vojna oprema namenjena libijskoj avijaciji, uglavnom gume za borbene avione. Naravno, sve je bilo rađeno u tajnosti i Simeunović je znao o čemu je reč ali je ćutao. Nije ćutao kad su vrhovi policije i tužilaštva i Okružnog suda pokušali da mu podmetnu pravnu minu između 3. i 4. oktobra ove godine – da on odredi pritvor za N. Čovića, B. Tadića i kolubarske rudare. Odbio je to veoma bučno, uz poneku psovku primerenu situaciji. Po isteku dežurstva otišao je iz Palate pravde i više se nije vraćao. Simeunović se bez sumnje svojim odbijanjem teško zamerio bivšem režimu koji i danas ima svoje ljude u policiji, tužilaštvima i sudovima. U to vreme puno neizvesnosti, uoči 5. oktobra, mnogi su računali na eventualni obrt u razvoju događaja. Ne treba smetnuti s uma činjenicu da su policija, tužilaštva i starešine u sudovima psihološki predisponirani da ne menjaju poredak koji su navikli da štite. Posebno policija koja se s mukom snalazi u periodima talasanja kao prethodnice promena. Simeunović je očigledno iskočio iz tog stroja. Može se dogoditi da ga je zadesila sudbina Ivana Stambolića.

ARGENTINSKI SINDROM: Izvesno je samo da je nestao i da se za njim traga. Počelo je sa pretraživanjem obala Save i Dunava. To znači ono najgore – ubistvo ili samoubistvo. Stambolića nisu tražili u vodi, nisu tražili ni trojicu ubijenih mladih ljudi koji su zabetonirani u gromade i bačeni kod golubačkog grada u Dunav koji je letos naglo pao i izbacio ih na svetlo dana. Policija je pokupila leševe, odvezla ih nekud – i zamukla. Nije rečeno ni ko su ti ljudi, ni odakle su, ni ko ih je pobio. Kao da su deca pored Dunava otkrila nešto što nije trebalo da se ikad sazna. Od prvog trenutka do danas policija ponavlja – "istraga je u toku". Baš kao i u slučaju Ivana Stambolića, Ise Lera – Džambe i ko zna koga još, jer se spisak nestalih izgleda čuva kao državna tajna. Zapravo, sve je ovo razumljivo ako se zna da u knjizi Budimira Babovića "Policija" o policijskoj državi piše "policija postoji prevashodno radi zaštite režima i iznad je sudske i zakonodavne vlasti nad kojima ima dominaciju". Biće da smo i mi doskoro živeli u takvoj državi sa svim njenim osobenostima – neotkrivenim akterima likvidacija, kidnapovanjima, nekažnjenim surovim policijskim ubistvima (primer Dušan Lukić KTR 646 koji je ubijen batinanjem u policiji).

Da li su se Ivan Stambolić i Nebojša Simeunović našli na spisku neke službe zadužene za eliminaciju neposlušnih? U beogradskoj Palati pravde, kojoj je pod hitno neophodna jača brezova metla, izričito tvrde da nema govora o kidnapovanju ili likvidaciji sudije Simeunovića. On je, po svemu sudeći, "prolupao" i negde odlutao, a možda se i ubio, kažu oni. Zamenik predsednika suda i šef istražnih sudija kategoričan je u kazivanju da Simeunović nije odbio onaj predlog tužilaštva već da je smerno zakucao na vrata kabineta predsednika suda i zamolio da predmet kolubarskih rudara i dvojice čelnika DOS-a dodeli nekom drugom jer je on, eto, nešto bolestan, što je potpuno neistina. Ma kako iz sveg srca bio odan bivšem režimu, šef bi trebao da bude ponosan na Simeunovića a ne da od njega pravi ono što nikada nije bio.

Naravno, postoji mogućnost da je Nebojši Simeunoviću nešto krcnulo u glavi, da sada besciljno luta ko zna gde ili da je digao ruku na sebe i negde okončao, što ne bi bilo čudno kada se ima u vidu cena kojom je godinama plaćao svoj integritet – i sačuvao ga. Zapisničarke na drugom spratu Palate pravde danima tuguju pominjući Nebojšu. A jedna od njih kroz plač kaže: "Bože, ne daj samo da ga muče". Ipak ne treba gubiti nadu, možda će se Nele jednog dana ipak pojaviti.

Jovan Dulović

sadržaj naredni