Zašto nije smenjen Nebojša Pavković
Mera opreza i pripravnosti
Nestrpljivi krugovi u DOS-u smatraju nedopustivim što je posle
raspada Miloševićeve oligarhije kompletan kompromitovani vojni vrh ostao
netaknut, dok krugovi bliski Vojislavu Koštunici poručuju – samo
polako
General-pukovnik
Nebojša Pavković, istaknuta perjanica bivšeg režima, i dalje je načelnik
Generalštaba Vojske Jugoslavije.
Otišla je familija, i njihova ideološko-političko-policijsko-propagandno-finansijska
oligarhija se raspala. Iz svakog od tih resora otišli su pojedinci, grupe
ili čitave garniture, otišao je čak i ministar policije Vlajko
Stojiljković – a ostao je netaknut samo kompromitovani vojni vrh. Zašto?
To pitanje se sve češće postavlja u Demokratskoj opoziciji Srbije
(DOS) i među njihovim pristalicama, naročito među bivšim oficirima.
Na njega u krugovima bliskim predsedniku SR Jugoslavije Vojislavu Koštunici
odgovaraju sa – samo polako.
METAMORFOZA: Sama VJ je
svojim ponašanjem pre i posle izbora ponudila dosta uverljivu
argumentaciju i jednima i drugima. Vojska je, naime, prošla kroz tri
faze: prvo su (do izbora 24. septembra) agitovali za Miloševića i
suprugu kao da su ih oni iz svog džepa plaćali, i kao da će to doživotno
činiti. Onda su (između 24. septembra i 5. oktobra) ćutali. Konačno,
od 6. oktobra počeli su svakodnevno da se kunu u Ustav, zakon i Koštunicu.
Podsetimo najpre na nekoliko detalja iz predizbornog perioda.
U Generalštabu je nekih mesec dana pre izbora napravljen plan angažovanja
u kampanji gde je definisan centralni zadatak: da se utiče na starešine,
rezervne oficire, penzionere i građane da glasaju za Miloševića.
Uprava za moral GŠVJ napisala je "teze za informisanje pripadnika
VJ" koje je potpisao general-potpukovnik Milan Simić. Pripadnici VJ
su tim putem upoznati sa "uslovima u kojima se realizuju izbori,
ciljevima rodoljubivih snaga u zemlji, ciljevima neprijateljskih snaga i
kolaboracionista"... Da bi se izbegle zabune, jedna rečenica počinje
ovako: "Rodoljubive snage na čelu sa predsednikom SRJ"...
Vojni vrh je prionuo na posao – to što nisu uspeli nije zato što se
nisu trudili. Kao istaknuti borci za zaštitu bivšeg režima u obaveštenim
krugovima se pominju, pored bivšeg ministra odbrane Dragoljuba Ojdanića
(zauzetog ovih dana dokazivanjem da ni u jednoj od vila nije imao "džakuzi",
a da uostalom uopšte nije znao šta Pavković radi) još desetak
generala. Među tih desetak su komandanti strategijskih grupacija –
general pukovnik Srboljub Trajković, često viđan u društvu Mire
Marković, general-potpukovnik Vladimir Lazarević, general pukovnik
Milorad Obradović, general Spasoje Smiljanić (naročito), general Milan
Zec...
"DAN D": Nebojša
Pavković je 18. septembra izjavio da je 24. septembar "Dan D" i
da će vojska sprečiti pokušaje da se vlast "uzme silom na
ulici".
Za to vreme je, međutim, i DOS radio svoj posao – posebno bivši
pripadnici VJ. Na tribinama i u medijima poručivali su građanima da
interesi režima Slobodana Miloševića nisu interesi države i nacije, da
služiti režimu ne znači služiti državi i naciji – naprotiv. Drugo,
isticali su čvrsto uverenje da pripadnici VJ i policija razumeju tu
razliku i da će znati za koga da glasaju na "sudbonosnim
izborima". Treće, slali su poruku da bi do svog kraja najbrže
stigao onaj ko bi naredio Vojsci da uperi oružje u narod, jer batina ima
dva kraja te bi se lako moglo dogoditi da se isto oružje okrene protiv
naredbodavaca.
Pripadnici DOS-a stekli su uverenje da vojska i niži komandni kadar
nisu ni najmanje raspoloženi da silom brane režim. Pristizale su i
informacije o podelama u jedinicama, gde su najčešće jedan ili dvojica
oficira bili za Miloševića, a ostali protiv. Takve jedinice su se mogle
smatrati neupotrebljivim sa stanovišta ambicije režima da svoj ostanak
na vlasti brani oružjem VJ. Malo ko je, naime, sumnjao da će Milošević
narediti da se upotrebi Vojska, kao ni u to da će Pavković nastojati tu
naredbu da sprovede.
Došao je "Dan D", a onda i "noć D" između 24. i
25. septembra u kojoj je ozloglašena Savezna izborna komisija prekinula
rad i povukla se u višednevnu ilegalu baš u trenutku pristizanja
rezultata glasanja u Vojsci, policiji i zatvorima – odnosno kad se
ispostavilo da je velika većina sve tri strukture glasala za Koštunicu.
GLASNO
ĆUTANJE: Vojska je posle toga odjednom prestala da izdaje saopštenja.
Nije se, naravno, izjašnjavala o opozicionim optužbama o lažiranju
izbornog rezultata, ali nije dala javnu podršku ni Miloševićevom
manevru sa proglašavanjem drugog kruga predsedničkih izbora. Istina,
Pavković je u sred noći otišao da ubeđuje rudare u Kolubari da prekinu
štrajk – ali nije postigao ništa i tu je činjenicu, reklo bi se,
sasvim mirno primio.
Kako saznajemo u krugovima DOS-a, od 24. septembra bilo je više
dramatičnih sednica Kolegijuma (koji čine Pavković i njegov najuži
krug saradnika – zamenik načelnika GŠ, pomoćnici načelnika, načelnici
samostalnih uprava – sve zajedno 12 do 15 ljudi). Počele su se javljati
razlike, pucanje po šavovima po kojima je puklo i na izborima.
Malo je verovatno da je iko od njih baš tih dana naglo postao
pristalica demokratske opozicije, ali je kod pojedinih generala počeo da
slabi "borbeni duh i moral", odnosno da prevladava želja za
ostankom na visokim vojnim dužnostima, bez obzira na to što predsednik
postaje dojučerašnji izdajnik, okružen još grđim plaćenicima i špijunima.
Kako su videli da raste neraspoloženje prema Miloševiću, pojačavao se
i njihov instinkt samoodržanja.
Vojska je u stvari tih dana okrenula leđa Miloševiću. "Glasnim
ćutanjem posle izbora unapred su otkazali poslušnost naređenju koje
nikad nije izdato, ali se osećalo u vazduhu", kaže Dragan Vukšić,
bivši visoki oficir VJ, sad savetnik u Perišićevom Pokretu za
demokratsku Srbiju.
PRITISCI: Došao je i 5.
oktobar, dan za koji je Pavković, gostujući na Novoj RTS, očigledno
neistinito rekao da je za Vojsku bio "normalan".
"Raspolagali smo procenama da će demonstracije biti mirne, bez
provokacija prema jedinicama VJ. Ništa posebno nismo preduzimali"...
A tenkovi i oklopna vozila koja su u popodnevnim satima krenuli sa Banjice
prema gradu? "Deo snaga je izveden van da prati situaciju... Nisu
bili namenjeni za intervenciju."
"Zar neko u ovoj državi misli da bih ja, kao čovek, upotrebio
vojsku da odbranim nešto što se odbraniti ne može?", uzviknuo je u
pomenutoj emisiji Pavković.
Generalu je očigledno bilo jasno da se "nešto" više ne može
odbraniti, ali čoveku koga je do tad nazivao vrhovnim komandantom –
nije. Milošević je 5. oktobra obećao uspaničenim čelnicima režimskih
medija da "stiže Pavković", a samog načelnika Generalštaba
više je puta pitao: "Pavkoviću, jesi li krenuo?" I generalski
jastrebovi oko Pavkovića bili su više nego raspoloženi da krenu na one
stotine i stotine hiljada špijuna, kolaboracionista, sluga, plaćenika i
izdajnika iz cele Srbije koji su preplavili centar Beograda.
Pavković, međutim, nije krenuo i time je bez ikakve sumnje zaslužan
za izbegavanje krvoprolića većih ili manjih razmera.
Neko iz najužeg armijskog rukovodstva bio je na vezi sa DOS-om. Naime,
tek oslobođeni Studio B je 5. oktobra uveče na kajron puštao apel građanima
da se ne razilaze, jer postoji informacija da će pred zoru biti izvseden
kontraudar. Informacija da je baš to planirano u međuvremenu je potvrđena.
Ni te intervencije, međutim, nije bilo.
"ON": Ujutro 6.
oktobra emitovana je vest da je održan sastanak najužeg vojnog
rukovodstva – ali je građane onespokojavala činjenica da nikakvog saopštenja
o stavu Vojske nije bilo. Malo kasnije je otkriveno i zašto.
Kako saznajemo, na toj i drugim sednicama posle 5. oktobra,
raspravljalo se o tome kako ubediti novog predsednika (koga su generali
zvali Koštunica ili "on") da bi svaka promena u vojnom vrhu
bila katastrofalna i da je Vojska ne bi prihvatila. Kad se Pavković
pojavio pre podne 6. oktobra u zgradi Predsedništva na Novom Beogradu –
u koju je Koštunica nešto pre toga prvi put ušao – predočio je dojučerašnjem
vođi opozicije da je legalni predsednik, da komanduje vojskom u ratu i
miru i da će prihvatiti svaku odluku koja se tiče njegovog, Pavkovićevog,
statusa ali da bi bilo dobro da sa kadrovskim promenama sačeka do
konstituisanja legalnih organa vlasti. Onda je Koštunicu odveo kod Miloševića.
Za položaj vojnog vrha je, naime, bilo bitno i da se Milošević povuče
– što je te večeri i učinio.
Posle toga je Generalštab ponovo počeo da izdaje saopštenja u kojima
se svaki put iznova potvrđuje lojalnost Koštunici. Te je "Vojska
stala uz svoj narod i podržala legalno izabranog predsednika SRJ i
predsednika Vrhovnog saveta odbrane", te je "izborom Vojislava
Koštunice za šefa države rešeno pitanje vrhovnog komandovanja",
te "stanje u Vojsci garantuje izvršenje svih zadataka dobijenih od
predsednika SRJ"...
RAČUN:
U još nestabilnim političkim prilikama u zemlji, najbolja je moguća
vest da je vojska lojalna legitimnom predsedniku. Međutim, da li je –
kako kaže Vukšić – u redu da Pavković sad naplaćuje svoju odluku da
ne izda naredbu da vojska puca u narod?
Pojavljuju se čak i poluglasna sumnjičenja da je bilo prethodnih
nagodbi između Koštunice i Pavkovića. To krugovi bliski novom
predsedniku decidirano opovrgavaju. Jedino dopuštaju mogućnost da je
bilo civila iz Pavkovićevog okruženja koji su poznavali i Koštunicu, pa
su generala uveravali da Voja nije špijun i avanturista, nego je razuman
čovek koji se protivi revanšizmu.
Uostalom – rečeno nam je – šta je Koštunica trebalo da uradi? Da
u tim kritičnim danima kaže Pavkoviću – ti mi obezbedi lojalnost
Vojske, a ja ću se onda lako obračunati s tobom? Nije u pitanju ni samo
Pavkovićeva odluka da 5. oktobra ne podlegne pritisku jastrebova sa svih
strana. Vojska je u ovom kratkom periodu nove vlasti zaista funkcionisala
kao faktor stabilnosti, a očekuje se njena podrška u tom smislu i ubuduće.
Često se pominju odmetnute paravojne i parapolicijske informacije o
kojima vrlo malo ljudi ima pouzdana saznanja, a još se manje zna šta bi
se od njih moglo očekivati. Ko bi – glasi dalja argumentacija – štitio
građane i novu vlast od takvih, ako ne VJ? Ko bi, osim VJ, sprečio nečije
eventualne avanturističke ambicije da preokrene tok stvari i zauzme Koštuničino
mesto dok je, recimo, predsednik SRJ na jednom od svojih čestih i
neophodnih putovanja?
SPOSOBNOST: Konačno – kažu
pristalice Koštuničine oprezne politike prema vojnom vrhu – ako se
Pavkoviću može spočitavati ranija nedopustiva politička pristrasnost i
izražena ljubav prema nekretninama – uglavnom mu se ne osporava da je
sposoban oficir, da je u vreme NATO bombardovanja spasao mnogo života i
borbene tehnike.
Vukšić s indignacijom odbija tu tezu: "Ne može biti dobar
vojnik onaj koji se stavio u službu pogrešne politike i strategije, koji
između ostalog nikad nije rekao da se u taj rat ne sme ići. Je li to za
pohvalu što je uspešno sprovodio katastrofalnu politiku rata? Nije
istina ni da je zaslužan za spasavanje ljudstva i tehnike na Kosovu.
Pouzdano znam da je Vojska imala stopostotna saznanja o tome koji će
ciljevi biti gađani. Pa Vesli Klark je drugi dan bombardovanja zvao
Ojdanića (tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ, naša prim.), pitao ga
– jeste li se opametili, pa kad je dobio odgovor upozorio je da će nas
gađati 'postupno, sistematski i razarujuće'. Tačno se zna šta to znači",
kaže Vukšić, naglašavajući da to govori samo zbog istine, a ne zato
što hoće da se vrati u Vojsku – jer zbog "pogažene oficirske časti
i ponosa ne namerava više ikad da obuče uniformu".
Kad se ispod svačije argumentacije podvuče crta, ostaje relativno
sigurna prognoza da Pavković neće beskonačno ostati na mestu načelnika
Generalštaba. Stići će i njegov slučaj na red kad se formiraju vlade,
kad počnu da funkcionišu parlamenti i stabilizuje se vlast DOS-a. Ipak,
postoji i prava mera čekanja.
S jedne strane, novi ljudi bi morali doći na čelo Vojske pre nego što
na dnevni red stignu pitanja buduće orijentacije VJ u sklopu nove
proevropske politike, na primer oživljavanja bilateralne vojne saradnje,
zatim mogućeg priključivanja Partnerstvu za mir (koji je SRJ unapred poželeo
dobrodošlicu), pa do definisanja najbolnijeg odnosa sa NATO-om. Skoro
celom sadašnjem vojnom rukovodstvu zabranjen je ulazak u zapadne zemlje.
S druge strane, primetna je u javnosti izvesna nestrpljivost kada je u
pitanju zakonsko kažnjavanje onih – ne samo u Vojsci – koji su
zloupotrebljavali položaj, krali, zastrašivali...
Roksanda Ninčić
