Vreme broj 512, 26. oktobar 2000.

Intervju: Miroljub Labus, predsednik Upravnog odbora G17 plus
Želimo da sprovedemo svoje ideje

"Za G17 plus je kao kompromis prihvatljiva pozicija savezne vlade u kojoj bi predsednik te vlade bio iz Crne Gore, a da iz G17 plus u ime DOS-a bude potpredsednik – i to jedini. Mi takođe smatramo da u toj vladi treba da postoji jedno čvrsto jezgro eksperata koji bi bili zaduženi za celu sferu međunarodnih ekonomskih odnosa, za †nansije, privredu, saobraćaj i, naravno, za poljoprivredu. Za te poslove mora biti zadužena jedna ekipa međusobno povezana istim idejama u pogledu ekonomskih reformi. Moram ovde da dodam da je veoma važno da guverner Narodne banke Jugoslavije bude iz grupe eksperata G17 plus, pošto je ta funkcija veoma važna ekipi eksperata u vladi"

Sa Miroljubom Labusom, predsednikom G17 plus i čovekom koji bi po vestima iz pouzdanih izvora trebalo da u novoj saveznoj vladi zauzme mesto potpredsednika i ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom, razgovaramo u trenutku kada svi politički pregovori o sastavu Vlade nisu de†nitino okončani i kada je samo poznat predlog da predsednik tog kabineta bude Zoran Žižić, funkcioner SNP-a. Zbog toga je na početku ovog intervjua bilo neizbežno pitanje da li je njegova pozicija i pozicija G17 plus oko sastavljanja Vlade usaglašena bar u DOS-u?

"Ti stavovi su usaglašeni, ali ja moram da ponovim da je po našem mišljenju bio najbolji koncept ekspertske vlade, jer ovaj koncept, koji će verovatno ipak biti usvojen – sa kombinancijom političara i eksperata – očigledno iritira legalno izabrano rukovodstvo Crne Gore. Mi moramo da vodimo računa o tome da je neophodno da se harmonizuju odnosi između dve republike, pa u tom smislu nije dovoljno uvažavati to što je neko izašao na savezne izbore, već je nužno uvažavati i činjenicu ko je u Crnoj Gori dobio mandat njenih građana na republičkim izborima. Po mom viđenju, kompromis između ove dve okolnosti našao bi se u jednoj tehničkoj vladi koja bi imala strogo određene zadatke.

Međutim, ono što je sada najverovatnija varijanta, kako sam spomenuo, to je kombinacija političara i eksperata, i ja sam to na kraju prihvatio nadajući se da će u budućem radu te vlade – u toku njenih realnih akcija – doći do saradnje sa legalnim vrhovnim organima Crne Gore.

Mi u G17 plus smatramo da je apsolutno neophodno da se formira reformska vlada sa međunarodnim kredibilitetom i sa četiri osnovna cilja. Prvi je cilj održanje zajedničke države Srbije i Crne Gore. Drugi cilj je povratak u međunarodne političke i ekonomske institucije. Treći je cilj započinjanje ekonomskih reformi u onoj meri u kojoj dosežu nadležnosti federacije u pravnom sistemu. Četvrti zadatak je racionalna organizacija ekonomske pomoći iz inostranstva.

Sasvim konkretno govoreći, a u svetlu ovih ciljeva, za G17 plus je kao kompromis prihvatljiva pozicija savezne vlade u kojoj bi predsednik te vlade bio iz Crne Gore, a da iz G17 plus u ime DOS-a bude potpredsednik – i to jedini, kao što to piše u Ustavu SRJ. Ako u tom ustavu piše da se po pravilu predsednik vlade bira iz republike iz koje nije predsednik (što znači da to čak nije stroga obaveza), onda se tim više mora poštovati odredba da vlada ima jednog potpredsednika. Po našem mišljenju, taj potpredsednik vlade bi istovremeno morao biti zadužen i za ekonomske odnose sa inostranstvom, pre svega da bi mogao da vodi pregovore oko povratka Jugoslavije u međunaroidne ekonomske organizacije.

Mi takođe smatramo da u toj vladi treba da postoji jedno čvrsto jezgro eksperata koji bi bili zaduženi za celu sferu međunarodnih ekonomskih odnosa, za †nansije, privredu, saobraćaj i, naravno, za poljoprivredu. Za te poslove mora biti zadužena jedna ekipa međusobno povezana istim idejama u pogledu ekonomskih reformi. Postoji i jedan broj ministarstava koja su jako značajna za podršku reformskoj politici – a to su inostrani poslovi, ministarstvo pravde, kao i ministarstvo za rad i socijalnu politiku (pošto preko njega treba da se obavlja koordinacija međunarodne humanitarne i druge pomoći). O ostalim ministarstvima, naravno, politička koalicija će se dogovarati u skladu sa usaglašenim interesima, no mi očekujemo da i u drugim sektorima vlada okupi kompetentne ljude.

Moram ovde da dodam da je veoma važno da guverner Narodne banke Jugoslavije bude iz grupe eksperata G17 plus, pošto je ta funkcija veoma važna ekipi eksperata u vladi. To je naš koncept koji i personalno stvara pretpostavke da se sprovedu one ekonomske reforme koje su predviđene Programom za demokratski i ekonomski preobražaj Srbije, a koji je DOS prihvatio u okviru svoje predizborne kampanje. Podsećam, tokom te kampanje ljudi iz G17 plus dali su i svoj doprinos izbornoj pobedi, pošto su njihove ideje imale veoma pozitavan odjek u javnosti. Mi smo dali jednu temeljnu alternativu ranijoj ekonomskoj politici i sistemu, pa želimo da tu alternatavu, koja je od životne važnosti za društvo i državu, i sprovedemo."

"VREME": Vaš program se bazirao na dosta precizno utvrđenoj dijagnozi ekonomskog stanja. Ipak, neki problemi koji se sada pojavljuju čine se i većim nego što se ranije činilo. Ljudi već počinju i na vas da gunđaju zbog skupoće, redukcija struje, a nema ni grejanja. Kako vam se ovog trenutka čini situacija koju nasleđujete?

MIROLJUB LABUS: Trenutno stanje je doista teško, ali izlaz postoji – pa nema razloga za paniku. Generalno, situacija je teška pre svega zbog toga što su neki osnovni ekonomski i privredni resursi "raubovani" godinama i oni sada više ne mogu da se dalje cede. To je sigurno posledica i svetskih sankcija, a možda još više poguban rezultat loše ekonomske politike koja je dosada vođena. No, hteo bih posebno da istaknem da su mnogi današnji najakutniji problemi pre svega uzrokovani bezdušnom upotrebom svih resursa za podršku Miloševićevoj predizbornoj kampanji.

Ciljate na struju i grejanje?

Na mnogo toga, a naravno prvo na to. Eto, mi u prvim hladnim danima i usred suše imamo 938 megavata instalisanih kapaciteta u Kolubarskom basenu u remontu, koji je zakasnio zbog toga što su oskudna sredstva razbacivana na razne projekte za slikanje ranije vodećih političara. Pri tome je radi održanja iluzije o socijalnoj stabilnosti cena struje bila depresirana. I na sve to, tokom leta je ubrzano vraćan dug u struji Grčkoj, pa su ispražnjene akumulacije hidroelektrana, a uza sve to EPS nije redovno plaćao radnike, a što je plaćao to je davao iz primarne emisije. Ako i mi sada "odštampamo" plate u elektroprivredi, odmah krećemo u hiperinflaciju. Zbog toga trenutno potežemo međunarodne veze da naplatimo potraživanje od UNMIK-a i to će nešto olakšati situaciju.

Ili priča oko gasa i mazuta. Od 1. maja kada je Gasprom obustavio isporuke gasa, nije rešavano pitanje duga od blizu 286 miliona dolara i nije zaključen novi aranžman u Moskvi, i sada mi moramo to hitno da sredimo putem pregovora, novih kreditnih aranžmana i jednim delom preko huimanitarne pomoći. Ja očekujem da će predsednik Koštunica, koji ovih dana ide u posetu predsedniku Putinu, naići na razumevanje oko tog problema i da ćemo naći rešenje za normalizaciju snabdevanja iz Rusije bar u naredna tri meseca. Bez tog imaćemo dramatičnu situaciju.

Kratko i jednostavno, nama sada treba dnevno milion dolara za uvoz struje, zatim nam treba blizu 1,5 milion dolara dnevno za uvoz gasa samo za grejanje i najnužniji rad nekih industrijskih postrojenja i još milion dolara dnevno za naftne derivate za grejanje i ključni saobraćaj. Saberite, svakog dana nam treba preko tri miliona dolara samo za najnužnije energente – a to će tako biti u naredna tri meseca. To su velike pare, a samo deo tih para možemo da obezbedimo unutar zemlje. Mi smo, međutim, uvereni da smo u stanju da nedostajuća sredstva obezbedimo na razne načine u inostranstvu. No da i tu budem otvoren, neki problemi ne mogu preko noći da se reše. Ako neko pogleda samo ova dva slučaja, jasno mu je zašto su izbori bili zakazani za 24. septembar, a ne kasnije kad dođu hladni dani.

Šta je sa državnim i paradržavnim institucijama i bankama? Čuje se da preti prava paraliza u novčanom prometu?

Doista, kao da je počeo nekakav †nansijski rat svakog protiv svih. Primetili smo da sada svi koji raspolažu nekim nerealizovanim akceptnim nalozima, povodom i više godina starih potraživanja – aktiviraju te naloge po sistemu zgrabi pare dok možeš. Ja bih se ovde usudio čak da uputim apel poveriocima da se uzdrže od ove ofanzive koja može da dovede do opšte nelikvidnosti i blokade kompletnog †nansijskog prometa. To je neverovatno, u taj †nansijski rat kao da je ušao i republički budžet, neke opštine, mnoge banke, kao da ne shvataju da bi slom ovog sistema imao teške posledice i na njih same.

Uzimamo vam vreme usred mnogobrojnih međunarodnih kontakata, čeka vas susret sa g. Krisom Patenom iz Evropske komisije, zatim dolaze predstavnici Svetske i Evropske banke i MMF-a. Šta od njih tražite, šta očekujete?

Najpre moram da kažem da ću kada "Vreme" izađe biti u Bukureštu na poziv g. Hombaha, koordinatora Pakta o stabilnosti jugoistočne Evrope, i da će to biti prva međunarodna organizacija u koju će se Jugoslavija formalno učlaniti posle decenije svetske izolacije. Pre toga ćemo razgovarati sa predstavnicima ključnih međunarodnih institucija ovde u Beogradu.

Naš glavni cilj je da na faktički način rešimo pitanje članstva u ključnim međunarodnim institucijama. Kako je već javno rekao i predsednik Koštunica, mi moramo da prihvatimo realnost, sviđala nam se ona ili ne. Ta realnost je da su sve druge republike bivše Jugoslavije postale države i da su one postale članice međunarodnih političkih i ekonomskih organizacija, i mi više ne možemo da insistiramo na stavu da smo mi jedina zemlja naslednica članstva bivše Jugoslavije. Naravno, ostaje otvoreno pitanje kako se raspala ta bivša Jugoslavija i o tome će se, to jest o pravnim posledicama, sigurno dalje raspravljati. No, to pitanje je na praktičan način u svetu već rešeno i mi moramo da ga prihvatimo na praktičan način.

Postoji jasan pravni mehanizam kako ulazimo u članstvo u Ujedinjene nacije i druge svetske institucije. Moramo da podnesemo prijavu za učlanjenje, uprkos prigovoru da ćemo tako biti "najmlađa država". Švajcarska će biti još mlađa ako se na to odluči. Nema tu ničega što umanjuje naše državno dostojanstvo, jer tamo nas čekaju raširenih ruku. Smešno je potezati pitanje nacionalnog ponosa oko praktične stvari.

Pre rešenja našeg odnosa sa MMF-om, mora načelno da se reši pitanje sukcesije. Ali, podvlačim načelno – i sa određenim rokovima i procedurama u slučaju neslaganja. To pitanje će se potegnuti na samitu u Zagrebu idućeg meseca. Nova vlada dotle mora da izgradi principe na kojima će se rešavati pitanje sukcesije i, ako postavimo jasan plan razrešenja tog problema, mislim da će direktori MMF-a već na decembarskoj sesiji moći da reše pitanje našeg članstva. Pre toga moramo pregovarati sa američkom administracijom oko poznatog "spoljnog zida" sankcija. Ja mislim da reformska vlada može do 15. decembra, kada zaseda bord MMF-a, ukloniti i taj zid. No, vreme nam teče, moramo brzo da delamo, jer vreme ne radi za nas. Uzgred, već smo nešto postigli – pa sada imamo dve povoljne opcije oko konstituense u kojoj bi bili u MMF-u: švajcarsku i italijansku. Moramo uskoro da se odlučimo između ova dva dobra predloga.

Lakši je slučaj kod Evropske banke za obnovu i razvoj jer njoj ništa (nažalost) ne dugujemo. Onog momenta kada postanemo članovi te banke u Londonu, veoma brzo će nam se otvoriti programi ulaganja u mala i srednja preduzeća. Ta banka ima dovoljno kapitala za ove namene, a ima i dovoljno dobre volje prema nama.

To je mnogo malih programa, ali nama bi trebalo nešto masivnije, da se tako izrazim?

Ima i takvih mogućnosti koje se veoma brzo mogu realizovati. Uzmite samo sektor naših telekomunikacija. Kao što je poznato, SRJ je u toj oblasti počela privatizaciju, ali je ona kasnije na neki način zakočena, zbog velikog političkog rizika koji je išao sa Miloševićevim režimom. Ja tu sada vidim nove mogućnosti, na primer, sa uvođenjem trećeg provajdera mobilne telefonije. Naravno, takva odluka je u nadležnosti republičke vlade u Srbiji, ali savezna vlada treba da pomogne da se to pitanje brzo i što bolje reši. Neophodan je javni konkurs za prodaju licence, a javni konkurs će pokazati koliko značajne, velike pare mogu da se obezbede na taj način.

Uzgred, da kažem da sam ranije (ne u o†cijelno ime) razgovarao sa stranim investitorima u našu telefoniju, onima sa ugovorima od pre nekoliko godina. Mogu da iznesem moje lično mišljenje, da oni nisu dovoljno ulagali ni u mobilnu mrežu, a nisu ni revitalizovali klasičnu telefoniju, što bi bilo neophodno i normalno. Nisam zadovoljan ni razvojem internet veza itd. Pošto mi nemamo razrađenu regulativu oko modernih komunikacija, rekao sam im da ćemo preuzeti njihovu domicilnu regulativu. To će nam biti dovoljna zaštita od monopolskog ponašanja i preteranih cena.

Istina, mi još ne znamo sadržaj ugovora koji su sa strancima potpisani oko Telekoma, ali odmah naglašavam da ćemo sve državne ugovore poštovati. Ako u tim ugovorima nešto nije bilo u redu sa gledišta naših zakona, onda će ljudi koji su ih potpisali za to odgovarati, ali ugovori ostaju.

Nemam vremena sada još da govorim oko ulaza stranih banaka na naše tržište i o mnogim drugim idejama koje će se rađati tokom jednog zbiljskog procesa privatizacije u našoj privredi, što je takođe prioritet reformske vlade. U svemu tome obezbedićemo punu javnost, transparentnost tog procesa. I naravno, on mora biti praćen soscijalnim programima.

Šta ćete sa onim starim Miloševićevim pokušajima sa izdavanjem koncesija za izgradnju saobraćajne i druge infrastrukture?

Tamo gde bi doista utvrdili koncesiju, svakako bi je poštovali. No, ako mislite na koncesiju za autoput Beograd–Novi Sad, moram da iznesem mišljenje da se to na različite načine može okvali†kovati, ali ne i kao koncesija. I zato tom poslu sledi revizija. Kakva je to koncesija kad koncesionar prvo dobija pravo ubiranja prihoda, pa iz tog prihoda nešto gradi, a ne iz svog sopstvenog kapitala. Takvu gradnju mogao je organizovati i onaj ko je dotle skupljao pare. Dakle, mi smo za koncesije i međunarodne tendere, ali za prave koncesije.

Na kraju, da ne završimo razgovor bez vašeg kratkog osvrta na monetarnu i međunarodnu trgovinsku politiku. Vaši ljudi ističu značaj svojih prvih poteza oko stabilnosti dinara i kontrole carinske službe. Šta se sada tu dešava?

Na monetarnom sektoru mislim da je dobro krenulo. Uspeli smo da stabilizujemo kurs na nižem nivou od onoga koji smo zatekli i da preokrenemo loš trend erozije dinara. Marka je pala sa 40 na 30 dinara, i mi to sada branimo jednom vrstom ograničene unutrašnje konvertibilnosti. Posle predizborne emisije bez pokrića, sada je novčana masa stabilizovana na oko 23,5 milijarde dinara, što mislim da je dovoljno za ovaj nivo cena i prometa. Uz odbranu ovog kursa dobijamo vreme da otpočnemo promišljenu deregulaciju u bankarstvu, jer bez sanacije i transformacije bankarskog sistema novac ne može da se održi.

Prošlo je vreme načelnih fraza. Evo, član G17 plus, vrhunski stručnjak evropskog iskustva Radovan Jelašić, sada radi na analizi stanja u našem bankarstvu, pa će na dnevni red doći konkretni potezi. Glavno je tu, kao i svugde, da se vidi šta je zdravo i šta može samostalno da opstane, a kako rešavati ono ostalo.

Mi moramo da se suočimo i sa celokupnom carinskom praksom jer tu sistema izgleda i nije bilo, pošto su mnoge odluke donošene na diskrecioni način. Za početak moramo da se vratimo na zakonitost i da nekim rešenjima ubrzamo carinski postupak. Već smo uspeli da povećamo naplatu carinskih prihoda sa 20-30 na blizu 50 miliona dinara dnevno, a to već nešto govori o ranijem razodblju.

Sledi nam problem sa devizama koje su oduzete od građana, a to može biti veliki dug države, i još mnogo toga. Osnovno je da dođemo do modernije carinske politike, a pre svega nižih carina

A šta ćete sa parama koje su određeni "građani" ostali dužni državi, to jest izneli u deviznom obliku, uglavnom avionima?

To je posao sudova i organa gonjenja i tužilaštva. Država to mora da uradi ako hoće da povrati poverenje građana. Vlada takođe mora brinuti i oko 1,4 milijardi dolara koje su zamrznute po tužbama drugih republika u inostranstvu i tim sredstvima obezbediti dobru pravnu zaštitu.

Dimitrije Boarov

Narod gunđa na novu vlast, jer su neki istaknuti ljudi G17 plus i neki ljudi iz DOS-a počeli da preuzimaju institucije i preduzeća gotovo po stihiji i uz saradnju nekakvog samoupravljanja?

Vidite, odmah posle izbora otvorili su se krupni problemi oko funkcionisanja privrednih i †nansijskih institucija. Pošto je JUL imao skoro 3000 svojih direktora i šefova, pukla je kriza upravljanja u gotovo svim institucijama. Tu se radilo o pukom političkom a ne vlasničkom upravljanju, a možda mogu reći i o "privatnom političkom upravljanju" privredom. Naravno, posle izbornog debakla, odjednom se stvorio nekakav vakuum. Mogao bih čak reći da je možda sreća što su ljudi u preduzećima i institucijama imali neka iskustva u upravljanju koja su stekli tokom nekadašnjeg samoupravljanja. Povratak na samoupravljanje, naravno, nikako nije naš cilj, ali iskustva o kojima govorim mislim da su u najvećoj meri doprinela spasavanju onoga što se moglo spasti u mnogim preduzećima i institucijama. Bar je zaustavljena pljačka dokumentacije i novca u preduzećima.

Još da vam priznam, ja sam zapanjen onim što sada doznajemo da se radilo u društvenim †rmama – pošto se ranije nisam detaljnije bavio tim pitanjima i više sam proučavao makroekonomske tokove i krupne infrastrukturne i †nansijske sisteme. Vi sada gotovo da ne možete da nađete menadžera ili stručnjaka iz prethodne nomenklature koji je zadržao kredibilitet kod svojih radnika i čiji je profesionalni ugled takav da im može dati ma kakvu garanciju da će izvući preduzeće na zelenu granu.

Znači, mi imamo ogroman broj profesionalaca koji su politički kompromitovani, ili ljude koji su negde postavljeni bez ikakvih profesionalnih kriterijuma – pa se postavlja pitanje ko sada da preuzme odgovornost za perspektivu mnogih †rmi.

I da ne budemo sasvim naivni, mada sam protiv svih teorija zavere, ima jasnih indicija da su na mnogim uticajnim mestima bili, ili su još, ljudi koji smatraju da je haos stanje koje sada treba proizvesti, održati. Dakle, ljudi koji samo u haosu vide svoju šansu. Eto vam samo primer Šešelja, koji je pre odlaska sa funkcije potpredsednika Vlade Srbije potpisao uredbu kojom se ukida svaka kontrola cena, čak i osnovnih namirnica, što je direktno izazvalo veliki skok cena životnih potrepština. A istovremeno su pred izbore ispraznili sve robne rezerve, pa sada ne možete da kontrolišete cene ni državnim merama, ni robnim intervencijama.

Mi jesmo za liberalizaciju cena, ali nikad nismo pomislili da je to moguće izvesti preko noći u svim robama i na svim sektorima usluga. Sada smo prinuđeni da jednostavno svojim autoritetom dođemo do nekih džentlmenskih sporazuma sa proizvođačima osnovnih namirnica kako bi očuvali egzistencijalni minimum najugroženijih. Čim uspemo da popunimo robne rezerve i aktiviramo socijalne programe biće lakše, i neće biti potrebne administrativne mere na sektoru cena, ali sada je najvažnije da se inflacija ne otrgne kontroli.

prethodni sadržaj naredni