Politika

Vreme broj 468, 25. decembar 1999.

 

Lik i delo: Bernar Kušner

Mirotvorac opšte prakse

Bilo da je reč o CNN-u, albanskom satelitskom programu ili RTS-u, bilo da ga hvale ili kude, Kušner se, jasno je, drži svetog pravila dobrog marketinga - "važno je da se govori, pa makar i dobro"

Priča kaže da je decembra '92, kada su glad i građanski rat u Somaliji dostigli vrhunac, dr Bernar Kušner na plaži u Mogadišu pozirao pred TV kamerama sa džakom pirinča na ramenu. Kritički nastrojena štampa okarakterisala je ovaj potez kao samoreklamerstvo u zemlji u kojoj problem nije bio nedostatak pomoći već kako sprečiti naoružane bande da ne pokradu hranu.

"Ko me kritikuje?" uzvratio je tada Kušner. "Sigurno ne deca u Somaliji".

Danas, posle gotovo šest meseci "upravljanja" Kosovom, Bernar Kušner teško da ovako odrešito može odgovoriti na sve žešće kritike koje sa raznih strana stižu na račun funkcionisanja i učinka civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), na čijem je on čelu.

Naravno, i dalje voli kamere, baš kao i široke gestove poput onog posle potpisivanja akta o formiranju privremene prelazne vlade Kosova kada je svojski raširio ruke kako bi u zagrljaj primio Hašima Tačija i poljubio ga u obraze - tri puta!

"UNMIK je prosto nesposoban, a Kušner se razume u upravu koliko se krava razume u muve", izjavio je direktor prištinskog dnevnika "Koha ditore" Veton Suroi za nemački "Špigl".

"Jugoslavija neće otrpeti da UN na Kosovu i Metohiji civilnim sredstvima nastave ono što je Zapadna vojna alijansa započela, niti dozvoliti da Bernar Kušner bude Vesli Klark u civilu", rekao je potpredsednik Vlade Srbije Ratko Marković.

KOSOVO UMESTO SUDANA: Ono što se dogodilo posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja VJ i policije sa Kosova, pogotovo egzodus 200.000 kosovskih Srba i pripadnika drugih etničkih grupa koje su se našle na udaru kosovskih (i drugih) Albanaca i nemogućnost KFOR-a i UNMIK-a da bitnije promene atmosferu nasilja u pokrajini, sve češće je predmet kritika koje na pomenute adrese i šefu civilne misije stižu ne samo iz Beograda. Sve više je kritika koje UNMIK i Kušner trpe i iz krugova Ujedinjenih nacija i Evropske unije, a oštro intonirani komentari uglednih zapadnih listova sve su češći, baš kao što se sve češće postavlja i pitanje - treba li smeniti Kušnera. Tako se već spekuliše sa mogućnošću da ga na funkciji šefa civilne misije zameni Karl Bilt, čovek koji je kako-tako ali ipak pomerio s mrtve tačke i dao zamajac funkcionisanju državnih institucija u Bosni i Hercegovini. Obavešteni kažu da Bernara Kušnera na funkciji u Prištini drži jedino odlučnost Amerike da ne dozvoli njegovu smenu.

Svi koji su nezadovoljni Kušnerovim učinkom i njegovim potezima na Kosovu možda ponajviše za to treba da krive Lionela Žospena, koji ga je imenovao za ministra zdravlja u svojoj (socijalističkoj) vladi u junu 1997. Iz prostog razloga što je samo tri meseca pre toga, pošto nije uspeo da nađe izbornu jedinicu u kojoj bi se kandidovao za parlamentarne izbore, Bernar Kušner najavio da napušta politiku i odlazi u Sudan da otvori bolnicu. Nije otišao u Sudan, ali je zato stigao na Kosovo.

Kada je početkom jula '99. doktor Bernar Kušner (Avinjon, 1. septembar 1939) imenovan za šefa civilne misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), nalazio se na funkciji francuskog ministra za zdravlje.

Agencije su prenele da je reč o "otvorenom i borbenom čoveku prijatne spoljašnjosti", "humanitarcu od akcije" i jednom od prvih koji je formulisao koncept "prava na humanitarnu intervenciju". Spretan u manipulisanju medijima, u Francuskoj je već imao status medijske zvezde. Ovakav status "kosovski administrator" ima i danas, bilo da je reč o CNN-u, albanskom satelitskom programu ili RTS-u, bilo da ga hvale ili kude. Kušner se, jasno je, drži svetog pravila dobrog marketinga - "važno je da se govori, pa makar i dobro", o ličnosti ili proizvodu, svejedno. Možda zato nije davao pet para na činjenicu da ga kolege u vladi nisu preterano volele.

Dr Kušner nije ušao u politiku osnivanjem čuvene humanitarne organizacije Lekari bez granica. Taj angažman, a potom i razlaz sa njima i osnivanje Lekara sveta, bio je priprema za ono što će uslediti posle 1987. godine, a što je sam Bernar Kušner u knjizi "Dužnost uplitanja" formulisao kao parolu Zapada posle ere hladnog rata - "ljudska prava su iznad suvereniteta nacija". U njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je kao ministar za humanitarna pitanja u vladi Francuske (1988-1991) pomogao "u ubeđivanju Ujedinjenih nacija da se po prvi put od osnivanja umešaju u unutrašnje stvari jedne zemlje uspostavljanjem zaštićenih zona za Kurde u severnom Iraku posle zalivskog rata 1991". Zlobnici tvrde da Kušnerov "internacionalizam" vuče korene još iz njegovih studentskih dana kada je bio naklonjen krajnjoj levici. Ipak je propustio vruće parisko leto '68. Bio je u Bijafri gde je radio za Crveni krst. Upravo ga je nezadovoljstvo što ta organizacija ne interveniše kako bi pomogla civilnim žrtvama sukoba podstaklo da osnuje Lekare bez granica.

SAGA O PAUCIMA: "Mešanje" dr Kušnera u zbivanja na Balkanu usledila su posle njegovog četvrtvekovnog angažmana u sličnim poslovima u Bijafri, sredinom 60-ih, u Jordanu među Palestincima, u Krudistanu, Sudanu, Etiopiji, Jermeniji, Salvadoru, Somaliji, Indokini i Zairu. U vreme rata na prostoru bivše SFRJ angažman Lekara bez granica i samog Kušnera često je bio predmet napada ovdašnjih političara i medija, od toga da "Srbima u Bosni nije dao ni šaku aspirina", do optužbi da se u "kamionima sa humanitarnom pomoći u stvari prevozi naoružanje za Hrvate i Muslimane".

Ali, sve je to luk i voda prema onome što je u drugom nastavku sage o "grupi Pauk" pre desetak dana najavio a u ponedeljak (20. decembar) na konferenciji za štampu saopštio savezni sekretar za informisanje Goran Matić.

"Pripadnici organizacije Lekari bez granica šalju dnevne, nedeljne i mesečne izveštaje, ali nije reč o informacijama koje prikupljaju lekari, već obaveštajci, odnosno analitičari", tvrdi Matić i dodaje da se oni u stvari bave "prikupljanjem informacija o promenama u političkom, ekonomskom i socijalnom kontekstu, a koje imaju uticaja na stabilnost zemlje". Za samog Bernara Kušnera Goran Matić ne tvrdi da je "obaveštajac" ili "analitičar", ali zato kaže da se Kušner na Kosovu "bavi lopovlukom i mafijaškim poslovima", da je on taj koji "pravi i potpisuje dokumenta na osnovu kojih se vrši velika pljačka, a koji se odnose na promet robe. Dovoljno je imati dokument sa njegovim potpisom i tako se uvozi roba za navodne humanitarne potrebe bez ikakvih taksi, a koja se zatim prodaje" i zaključio u stilu one o radu Trepče i izgradnji Beograda: "Ceh plaća stanovništvo, a Kušner se bogati."

Novinari su ostali pomalo razočarani. "Zar je to sve", pitao je više sebe nego saveznog sekretara jedan rezignirani strani dopisnik kome očigledno nije bila dovoljna samo Matićeva tvrdnja da je "Kušner čovek francuske obaveštajne službe".

Pomenuta konferencija za štampu je poslednji u nizu napada na šefa kosovske civilne misije. Najčešće optužbe su da "ne poštuje rezoluciju SB UN 1244". Na jednom skupu u Beogradu posvećenom situaciji na Kosovu rečeno je i to da ni vlast SRJ nije sve radila po slovu pomenute rezolucije, jer "njom se traži samo da se povuku vojska i policija s Kosova, a ne i da odu i svi predstavnici države, administracija, profesori...", rečeno je tom prilikom.

Svakodnevno čitanje vesti sa Kosova, svako trezveno sagledavanje tamošnje situacije ukazuje na to da sve i da UN smene Kušnera i na njegovo mesto dovedu čoveka koga bi i zvanični Beograd primio raširenih ruku, malo bi se toga bitno promenilo. Možda baš zato Bernar Kušner sve češće pominje potrebu da na Kosovo dođe još vojnika.

Dušan Radulović

Lekari bez mrlje

Nobelova nagrada za mir Lekarima bez granica i sličnim grupama izaziva manje sporenja od nagrada državnicima, diplomatama i vođama bivših zaraćenih strana

Može se reći da je Nobelova nagrada za književnost nepravedno zaobišla puno imena značajnih za svetsku literaturu, pisce koji su umrli nakon mnogo decenija plodnog literarnog rada, ali je teško naći nekog među onima koji su tu nagradu dobili, a da je nisu zaslužili.

To je glavna razlika između te i Nobelove nagrade za mir. Ne samo da ima onih za koje se veruje da su zaobiđeni iako su bili zaslužni - titoisti ovde uvek rado pomenu Broza - nego i onih koji su izabrani, a mnogi smatraju da to nikako nije smelo da se desi.

Ove godine ni u toj oblasti nije bilo velikog spora, što i ne treba da čudi jer je nagradu dobila međunarodna humanitarna organizacija Lekari bez granica. Oko dve hiljade dobrovoljaca iz 20 država radilo je na kriznim područjima od Timora, Libana, Vijetnama, Avganistana, Ruande, Etiopije i Nikaragve, do pomoći Kurdima i narodima bivše Jugoslavije. Organizacija se finansira iz privatnih izvora i ima godišnji budžet od 270 miliona dolara koji će novčani iznos Nobelove nagrade za mir uvećati samo za pola procenta, ali generalni sekretar LBG Kindermans kaže da je važna prestižnost same nagrade, a novac će iskoristiti za "zaboravljene populacije za koje je sve teže naći donatore".

Poneki prigovor upućen je Bernaru Kušneru (60), koji je 1971. osnovao Lekare bez granica ali ih je napustio deceniju kasnije i osnovao konkurentsku organizaciju Lekari sveta. Kušner je imao drugačiji stav od zvaničnog Pariza smatrajući da bi patnje čovečanstva trebalo da budu svačija briga. Kušnerovim kritičarima smeta njegova prevelika spretnost u korišćenju medija (slični prekori, posebno u Velikoj Britaniji, bili su upućivani Majci Terezi), a oni koji žele da ga prikažu kao nedoslednog, navode njegov paralelni međunarodni nevladin rad i česte izlete u politiku. Bernar Kušner je od 1988. imao četiri položaja u socijalističkim francuskim vladama, a tokom jedne takve funkcije radio je i u bivšoj Jugoslaviji od izbijanja rata 1990.

Ali, pošto su Nobelovu nagradu za mir dobili Lekari bez granica, a ne Bernar Kušner, ovaj izbor sličan je nekim pređašnjim, kada su laureati bili kvekeri, Amnesti internešenel, Međunarodni crveni krst (u oba svetska rata i još jednom potom), ili razne službe Ujedinjenih nacija (mirovne snage, UNICEF i više puta UNHCR). Uz velike organizacije bude ponekad nagrađena i s njom povezana istaknuta ličnost. Tako je Rotblat nagrađen uz organizaciju Pagvaš, a Vilijamsova je pre dve godine primila nagradu kao ličnost koja je vodila kampanju za zabranu nagaznih mina u kojoj se veoma angažovala i pokojna engleska princeza Dijana. Bilo je i primera kada su same ličnosti koje su na čelu velikih organizacija dobijale Nobelovu nagradu za mir - s početka veka prvi dobitnik te nagrade Dinan za formiranje Crvenog krsta i za Ženevsku konvenciju ili Pasi za Francusko mirovno društvo.

Ahmed Salihbegović

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)