Izazov

Monetarno dvovlašće

Crnogorski ekonomisti reformske provenijencije uspeli su da ubede podgorički politički establišment da reformska vlast ne može opstati sa nestabilnom valutom

Deset godina nemog posmatranja kako se raubuje i topi kapital, a zatim tromesečno ubrzano srozavanje standarda za trećinu, stavili su crnogorske reformiste pred dilemu - ne preduzimati ništa, iako znaš da te čeka propast, ili najzad skočiti u hladnu vodu i naučiti "plivanje". U monetarni sistem Crne Gore, rame uz rame sa jugoslovenskom nacionalnom valutom dinarom, uvedena je i nemačka marka.

Posledice ove odluke neminovno nose i političke konotacije vezane za sudbinu zajedničke države Srbije i Crne Gore i aktuelne pregovore dve federalne jedinice o redefinisanju odnosa u onemoćaloj federaciji. Beogradski protagonisti Srboslavije dobili su novi argument za dokazivanje separatističkih težnji Đukanovićeve vladajuće koalicije, poneki jugonostalgičari podsetiće da se i bivša Jugoslavija raspala zbog nespremnosti srpskog rukovodstva da prihvati Markovićeve ekonomske reforme i spomenuti neki ondašnji upad Beograda u monetarni sistem zemlje što je bio jedan od povoda da Slovenija posegne za svojom monetom (čini mi se da se zvala "lipa"). A biće bogami i onih koji neprijatno podsećaju da su sve srpske zemlje (mimo beogradskog pašaluka) ostale bez nacionalne valute matice - u Kninu se plaća kunom, u Banjaluci konvertibilnom markom, u Prištini markama i dolarima, a sada se i Podgorica odlučila za vezu s Bundes bankom.

Ne sporeći upliv političkog faktora, skloniji sam mišljenju da je uvođenje dvovalutnog sistema bilo motivisano čisto ekonomskim razlozima, odnosno da je crnogorsko političko rukovodstvo podleglo sve izraženijim pritiscima podgoričkih ekonomskih reformista. Ne sumnjam da su oni uspeli da ubede politički establišment da reformistička vlast ne može opstati sa nestabilnom valutom, odnosno da je za ekonomske reforme potreban stabilan novac. Kao dokaz mogli su da pokažu i dokažu da Miloševićev slabašni dinar i nije valuta u pravom smislu reči, da je više sredstvo vladanja nego sredstvo plaćanja i, kad god mu treba da učvršćuje svoju poljuljanu vlast, onda podloži štamparske mašine u Topčideru. Baš kao i sada u jeku posleratne "obnove i izgradnje".

Nema sumnje da će uvođenje nemačke marke kao paralelne valute u Crnoj Gori izazvati mnoge dileme oko budućnosti zajedničke države sa Srbijom. Nacionalna valuta dinar bila je, uz zajedničku vojsku, poslednja kopča na kojoj se držala ova Jugoslavija. Politički kritičari takve odluke, umesto što se javno pitaju "zašto je Crna Gora uvela konvertibilnu valutu", možda bi pre trebalo da nekome postave suštinskije pitanje - "zašto Srbija ima tako slabu valutu".

Pred ekonomskim reformama u Crnoj Gori dva su izazova. Reformisti u Podgorici moraće da se suoče sa neprijatnim vremenskim gepom u kome će se pojaviti neminovan proces odliva deviza prema Srbiji i on se jedino može zatvoriti povećanim izvozom crnogorske privrede. Drugi izazov biće mnogo neugodniji - stabilna valuta isteraće na čistinu i skinuće mnoge maske sa firmi, koje godinama posluju u minusu, i sa nesposobnih političara, koji sede na odgovornim mestima. To suočavanje sa vlastitom slikom biće možda i teže od megdana koji crnogorske reformiste čeka sa Miloševićem.