Samo Grčka i Rusija
Maturantu srpskom prija.
(Čika Jova srpskoj deci, Verzalpres 1999)
U vrletima švajcarskih Alpa nestalo je sto osamdeset maturanata crepajačke gimnazije "Ognjen Daković". Ukoliko nesrećni učenici i njihovi nastavnici nisu skončali usled iznenadne lavine, sva je prilika da su pali u ruke čobana, gorštaka koji su se odmetnuli od kantonskih vlasti i koji našu omladinu i njene vaspitače koriste kao robovsku snagu terajući ih da do iznemoglosti muzu i šišaju ovce, da rede i češljaju vunu te da sire mleko za potrebe konditorske industrije. Da zlo bude veće, učenicima beogradske tehničke škole "Radivoje Parežanin" trag se izgubio dok su razgledali amsterdamski aerodrom Šipol, remek-delo savremene arhitekture i građevinarstva: pretpostavlja se da su maturante otele tajne snage Haškog tribunala a sa namerom da ih kao taoce drže dok se u Hagu ne pojave svi građani Jugoslavije za kojima je raspisana poternica.
*
Dalekosežnom domaćinskom i
očinskom odlukom da se maturantima zabrani odlazak u inostranstvo ministar prosvete Jovo
Todorović sprečio je više od osamdeset potencijalnih otmica, oko četiri stotine
nestanaka bez traga, uštedeo je 480.000 maraka i blizu 6 milijardi dinara - teško
stečeni i još teže ušteđeni novac roditelja ili staratelja biće uložen u obnovu i
izgradnju zemlje. Preventiva u zaštiti od inostranstva prirodno treba da obuhvati najpre
najmlađa pokolenja, ali se ni studentskim horovima, čiji su pevači tek malo stariji od
maturanata, ne bi smelo dopustiti da idu mečki na rupu. Evo u "Borbi" (22.IX,
str. 8) piše da će Darinka Matić-Marović takoreći u stožer NATO-a odvesti
"Kolegijum muzikum", cvet našeg ženskog pevaštva (idu u Belgiju!).
Dirigentkinja kaže da će Krsmanac 26. februara 2000. nastupiti u Akademiji "Franc
List" u Budimpešti. Možda hoće, možda neće. I horsko pevanje - pogotovo kad su
horovi akademski - spada u prosvetu, ne verujem da će ministar Todorović te mlade
ljude prepustiti na milost i nemilost inostranstvu.
Za ministrom prosvete trebalo bi da se povede Privredna komora Jugoslavije, ona bi morala izdejstvovati uredbu kojom se poslovnim ljudima, onima koji još mogu da putuju u inostranstvo, zabranjuje izlazak iz zemlje: u protivnom, uskoro nećemo imati kome da dodeljujemo zvanje menadžera godine, naši sposobni ljudi biće ili korumpirani, ili zavrbovani napolju, ili poubijani i pobacani u šahtove širom Evropske unije; sportski savezi bi morali prekinuti sa praksom slanja naših takmičara na tuđinske stadione i u neprijateljske hale. Dosad niko od naših napolju nije nastradao, niko od reprezentativaca nije otet, nije izručen Tribunalu, niko od naših asova nije zlostavljan niti masakriran, ali to ne sme da nas uljuljka: krčag ide na vodu dok se ne razbije.
Kao društvo pravde i jednakosti morali bismo se svi suprotstaviti raslojavanju na one koji mogu i one koji ne mogu napolje. Kako bi izgledalo da ministar Todorović odobri odlazak deci tamo gde sam ne ide? Je li u redu da jedan maturant, jedan nastavnik opštetehničkog ima više prava nego predsednik Republike, više nego predsednici i potpredsednici vlade? Umesto da stavljaju glave u torbu odlazeći u evropske metropole, maturanti bi mogli najpre da upoznaju svoju zemlju, a prvenstveno njen sveti, integralni deo, načičkan manastirima, rudnim bogatstvom i drugim znamenitostima uključujući i stalnu vojnu izložbu Ujedinjenih nacija.
*
"Nemoj da te neko cigljom udari u slepo oko!", "Nikad nemoj da sipaš masnu sodu u oči, a nemoj ni da je piješ!", "Jedno dete ugrejano popilo gutljaj ladne vode i umrlo za dva sata: dobilo galopirajuću tuberkulozu"... U ovakvim mudrostima, savetima i zabranama proticalo je moje kao i mnogo drugo detinjstvo: aktivni su bili todorovski konji (ne vide se, niko ne zna odakle dolaze, samo se noću začuje njihov glasan topot na tavanu, krovu i uopšte negde visoko); svako je znao za furkućicu, premda je niko nije video, nikad u srušenim kućama nije pronađen nikakav skelet, košuljica ili zub, obitavala je u zidu gde bi noću tiho jaukala i stenjala... Strahota je, dakle, bilo mnogo, ali je majka svih pretnji bila ona "Hoćeš da te ukradu Cigani!?"
Nisam želeo da me ukradu Cigani, niti bilo koja druga etnička grupa, izbegavao sam situacije u kojima bih mogao pasti u njihove lopovske ruke, i drugi su se izgleda čuvali i, malo pomalo, primetim da niko koga poznajem nije ukraden. Pitam da li Cigani još kradu decu, kradu, nego šta, pitam koga su Cigani ranije ukrali, puno su dece ukrali, toliko da se i ne zna broj, dobro jesu li ikoga ukrali ko nam je rod, ili neko koga poznajemo, je li nestalo neko dete iz Orlovata, nije, ali da su mnoga deca ukradena-ukradena su, to što niko iz našeg sreza nije ukraden ne znači da neće biti ukraden, mečka zaigra pred svačijom kućom....
Neukraden se dokopah dubokog punoletstva, sad je stvarno kasno da me Cigani ukradu i osakate u svrhu prošnje; na istinu da Cigani kradu decu podsetio me je Zdravko Čolić ["Ako te ukradu Cigani-čergari"], i sada ministar Todorović - ne to, pec-pec, bau-bau, norveški Cigani jedva bi dočekali maturantski konvoj, ako bi se ovaj uopšte probio do Skandinavije - kopnene ciganske snage mogle bih ga presresti već na periferiji Segedina...
Jedine zemlje u koje će čika Jova možda pustiti Srpčad jesu matuška Rusija i pravoslavna seka naša Grčka. Doista, baš u Grčkoj policajac je prošle godine ispraznio šaržer u jednog dečaka iz Beograda, ali bio je to nesrećan slučaj, nešto što nismo mogli predvideti. Zato tad niko nije ni dao ostavku (dva mrtva učenika: jedan se sam ubio u Pragu, drugog ubio policajac u Solunu), ali ako sada decu pustimo tamo gde ni sami ne idemo, a znamo šta inostranstvo smera, bićemo odgovorni svi. Na čelu sa čika ministrom.
Ljubomir Živkov
