1989 - 1999

Plen sina mutnog lovca

U spomen Oskaru Daviču

Kod prvog susreta začudio me je taj njegov način pušenja. Povukao bi samo par dimova, bacao cigaretu i palio novu.

Najradije je govorio o knjigama na putu, o piscima koji još nisu stigli ili ih nema; o novostima iz predgrađa budućeg: o još neviđenom, nepoznatom, nerečenom.

Delove svoga života svaki put bi pričao drugačije; sa potpuno novim podacima. Nije se mirio sa činjenicom da se prošlost ne da popraviti i učiniti još boljom.

Uzeo je Kairosa za ličnog zaštitnika - boga povoljnog trenutka: goli efeb sa krilcima na petama i brijačem na ruci.

U paničnoj žurbi menjao je majice, džempere, vetrovke, patike, ambijente, prostore, adrese, hobije, lože i zavere, svece i seize...

Stalno je srljao u sutrašnje vozove.

Prvi lokalni meštar u kreteniziranju korifeja raznih omatuvelih znanja, velikih mekih glava i njihovih učenika, ozbiljnih plemenskih poglavica, čuvara duha starostavnog, ugašenih buntovnika, raznih otvarača slepih puteva i njihovih sledbenika, majstora retke rime i njihove klijantele. Pljuvao bi ih sa visine i u prolazu; vodeći uvek računa da to bude bez mere i bez olakšavajućih okolnosti.

Eldorado za čitače lekcija.

Začudilo me je, kažem, što je tako brzo bacao nedopušenu cigaretu. Posle par dimova, bacao bi je i pripaljivao novu. U tome je bio ceo on.

Inventivan kao dim. Zanet životom dima, njegovim stalnim menama, njegovim plavim uzorom, njegovom jasnom porukom.