Slike s Bitefa

Oživljeni rituali

Prošla su vremena kada je Beograd zanemeo pred čudom koje je, takođe na Bitefu, satima izvodila trupa Boba Vilsona. Čudo se zvalo Ajnštajn na plaži. U međuvremenu se smanjio broj spremnih da sačekaju kraj predstave duže od dva i po sata. Sve preko toga ovde se smatra nevaspitanjem umetnika

Na ovogodišnjem Bitefu izvedeno je deset predstava, dve prezentacije rada, održane su tri promocije, organizovan je okrugli sto. Bez ambicije za vrednovanjem, fokusiraćemo se na četiri "slike" s festivala koje su presudno obeležile 33. Bitef.

SLIKA PRVA: Subota pre podne. Dakle, nepozorišno doba. Dok publika ulazi na Scenu "Raša Plaović" Narodnog pozorišta, na pozornici je glumica. Mirno posmatra gledaoce. Prethodne večeri smo je gledali u predstavi Odin teatra Mitos, narednog prepodneva ćemo je videti u prezentaciji rada Šaputavi vetrovi, a dva dana docnije i u predstavi Oda progresu. Sećamo je se i iz ranijih susreta s ovom trupom koju je pre tridesetak godina osnovao Euđenio Barba. U to doba on nije bio reditelj već fabrički radnik, emigrant koji tragajući za boljim i lepšim napušta rodnu Italiju i odlazi na sever. Ono što je tražio našao je u Danskoj. Tu mu se jednog dana pridružila zemljakinja Roberta Kareri. Evo je sada, dvadeset pet godina docnije, na 33. Bitefu - koncentriše se za početak prezentacije pod naslovom Tragovi u snegu - autobiografija jedne glumice, svojevrsne demonstracije temeljnih principa rada Odina. Znamo kako oni rade jer je ovo njihov šesti Bitef. Pa ipak, sada ćemo videti kako nastaje savršeni poredak stvari u njihovim predstavama, otkrićemo tajnu Barbinog pozorišta.

I zaista, Roberta nam bez zadrške otvara dveri Barbine radionice, otkriva logiku svog rada, ukazuje na postepenost razvoja svake ideje u čijem središtu je potreba glumca da samosvesno i racionalno dejstvuje na pozornici, vazda razmišljajući (i delajući) u različitim pravcima. Jer, za Odin stvarnost nije jednodimenzionalna, pa ni umetničko transponovanje te stvarnosti ili pojedinih njenih aspekata ne može biti jednosmerno. Kod njih scenski pokret nije proizvoljan, ne određuje ga reditelj, ali ni koreograf. Kretnja, gest i mimika Izvođača proizilaze iz svesti o suštini onoga što se želi izvesti. Ta misao, dalje, uslovljava zvuk, određuje grimasu koja lice pretvara u masku. Da bi se realizovao na sceni, Odinov Akter poseže za svim raspoloživim tradicijama i znanjima, podjednako su mu bliske tehnike Istoka i iskustva Zapada, on pravi totalno pozorište koje ne zna za granice i ispituje sve oblike komunikacije.

Uz Robertina objašnjenja sve ovo izgleda savršeno jednostavno, a sam proces je nestvarno lak; čini se da je rad u Barbinom pozorištu sveden na upornost učesnika. (Indikativno je, recimo, da se broj onih koji su s njime započeli rad - bili su to mladi ljudi koji nisu primljeni na studije u državne škole za glumu - drastično smanjio nakon prvih nedelja vežbi.) Kada se faze postupka raščlane, ogole, postaje jasno da se odinovci bave suštinom pozorišta, esencijom teatarskog umeća, da na temeljima davno razrušenih rituala pokušavaju ponovo da sagrade zdanje koje će imati smisao. Na kraju prezentacije, iako oduševljeni, iz pozorišta izlazimo i svesni činjenice da nam Barbina glumica svim ovim otkrićima zapravo ništa nije demistifikovala.

SLIKA DRUGA: Letos se navršila decenija od odlaska Mire Trailović. Na ovogodišnjem Bitefu, u Ateljeu 212 - a gde bi drugo - održan je okrugli sto na temu Stvaralaštvo Mire Trailović. Bio je to omaž jednom od osnivača ovog festivala, Ateljea, tvorcu Bitef-teatra, reditelju koji je domaćim pozornicama darivao duh svetske avangarde, ovdašnjoj javnosti poklanjao atmosferu internacionalnih kulturnih dešavanja, osobi koja je ovamo dovodila svetske pozorištnike i trupe, ali i naše odvodila "preko", širom otvarajući kapije koje su nas uvek više odvajale od sveta nego spajale s njim, omogućavajući tako razmenu ideja i energije u oba smera. Koliko su njeni uticaji, veze i celokupan angažman bili korisni postaje jasno tek danas kada su ovdašnji kontakti sa svetom gotovo sasvim usahli, ustupajući prostor poimanju umetnosti svedenoj na afirmaciju folklora upakovanog u ordinarni amaterizam. Organizatori su obećali da će se uskoro pojaviti monografija o Miri Trailović. Ako se naš sunovrat nastavi ovim tempom, ubrzo se može dogoditi da ova knjiga, naročito za mlađe naraštaje, deluje poput naučne fantastike, a i onima koji su poznavali gospođu Trailović biće teško da poveruju da je nekada ovde postojala takva energija.

SLIKA TREĆA: Dve predstave su izazvale pometnju na Bitefu: bugarsko izvođenje Na dnu Gorkog, a sledećeg dana i ruska Oluja Ostrovskog. Problem je složen: predstave su trajale po tri sata. Ovdašnji pozorišni posetilac je "baždaren" za kraći tajming. Dva sata je granica preko koje nije uputno iskušavati njegovo strpljenje. Prošla su vremena kada je Beograd zanemeo pred čudom koje je, takođe na Bitefu, satima izvodila trupa Boba Vilsona. Čudo se zvalo Ajnštajn na plaži. U međuvremenu se smanjio broj spremnih da sačekaju kraj predstave duže od dva i po sata. Sve preko toga ovde se smatra nevaspitanjem umetnika.

Rusi, a s njima i Bugari (jer su ista škola - ruska), drugačije doživljavaju pozorište. Za njih je ono ritual kojem se valja posvetiti na sličan način kao i večerama opisanim u Tolstojevim romanima. Užasno duge pauze između činova, za vreme kojih se u raskošnim pozorišnim restoranima pije šampanjac i grickaju sendviči s kavijarom - samo su delići tog rituala koji nije narušio ni rigidni socijalizam. Uostalom - barem kada su Rusi u pitanju - odnos prema vremenu uslovljen je veličinom zemlje.

Ovaj problem s kojim se suočila naša teatarska javnost, gledajući Oluju i Na dnu, bio je evidentan već na početku predstava. Obema dugo treba da počnu pa se našem gledaocu, nesviklom na rediteljske prosedee Henrijete Janovske i Aleksandra Morfova, učinilo da su se ekspozicije otegle kao gladne godine. Naravno da mnogi nisu odoleli iskušenju pauze. Oni drugi su nagrađeni dvema izuzetnim predstavama, odličnim režijama i prvorazrednim glumačkim ansamblima.

SLIKA ČETVRTA: Teško je razaznati ko je ko u trupi Montažstroj, zvanično hrvatsko-holandskoj, koja je izvela odličnu predstavu Fragile ali, ako je suditi po govoru glumaca, u sastavu je bilo i Rusa, Nemaca, a naslućuju se i Nordijci. S druge strane, možda su svi, poput reditelja Boruta Šeparovića, Hrvati, a Holanđane su izmislili za svaki slučaj, s obzirom na to da je ovo, ne računajući sportiste, prvo gostovanje Hrvata na našem terenu. Odavno se na nekoj ovdašnjoj pozornici nije čuo hrvatski jezik. Nije ga bilo mnogo, tek poneka reč, ali je utisak da su ga svi u gledalištu razumeli. Dok se gleda (i sluša bez prevodioca) ova predstava, jedno od najprijatnijih iznenađenja 33. Bitefa, naviru sećanja na poslednje dane bivše Jugoslavije i grčevite pokušaje zastupnika razuma da spreče rat (ako već ne mogu raspad). Neko od pozorišnih ljudi je tada rekao, glasno i jasno, otprilike ovo: "Nemojte da se rastajemo u krvi jer ćemo se kad-tad ponovo sresti". I još je rekao: "Prvi kontakti nakon sukoba između Srba i Hrvata dogodiće se na sportskim terenima i posredstvom umetnosti". I bi tako. S tom razlikom što u umetnosti nikada nema pobednika.