Sa Ohridskog sastanka PEN-a

Tri ranojesenja dana

Piše: Mihajlo Pantić

Za to putovanje nekada je (ah, nekada!) bilo potrebno manje od jednog sata. Uzletiš, sletiš i već si pred Jezerom. Danas, to putovanje je desetočasovno mrcvarenje u krcatom autobusu u kojem se, kao u kakvoj vavilonskoj "crnoj kutiji", pretekloj posle destrukcije, čuje pometnja balkanskih jezika: srpskog, makedonskog, albanskog... Odnekud se čuo i loš engleski nekog novinara (rekao bih da je Poljak, Sloven svakako), a beše i jedan za koga se može smatrati da govori bošnjački. U svakom slučaju, autobus je, te srede, prominuo moravsko-vardarskim putem, uz mnogo zaobilaženja zbog srušenih nadvožnjaka i mostova: sve i da neće, čovek se gledajući kroz prozor priseća nedavne civilizacijske gluposti. A išli smo, Vuk Krnjević i ja, da kao predstavnici srpskog PEN-a, učestvujemo, u Ohridu, od 15. do 18. septembra, na petoj regionalnoj konferenciji te organizacije. Centralna tema bila je spakovana u naslov "Književnost kao sećanje". Bogme, imali smo se zaista čega sećati: na svakih nekoliko kilometara vide se jezivi tragovi suptilnog uterivanja demokratije.

Dok autobus putuje niz Srbiju, u njemu se uglavnom čuje srpski. Srpski, da ga ceo svet razume, govori i vozač makedonskog autobusa koji, umesto očekivanog turbo-folka, sve vreme pušta hrvatske hitove za laku probavu (hvala, majstore, čak je i to bolje!) i koji svima govori ti. Predveče, dok se polako približavamo granici, sve glasnije se razabira makedonski, a ni Albanci više ne šapuću: dok popunjavamo kartone sa ličnim podacima za makedonsku policiju, slučajno otkrivam da saputnik sa moje desne strane, koji je tokom putovanja čitao "Blic" i kome sam pozajmio hemijsku olovku da popuni svoj karton, perfektno govori šiptarski. I šofer, neosetno, prelazi na makedonski. Na granici nema gužve. Sa naše strane, policajac koji pregleda dokumenta zadržava samo tri pasoša. Uzima i moju i Krnjevićevu putnu ispravu i, pošto nas profesionalno sumnjičavo pogleda, kaže da će nam ih vratiti. Ne zaobilazi ni Albanca, naravno. Deset minuta tišine, očekuje se ishod istrage. Pasoše nam vraća šofer: zove me po imenu, kao da se odavno poznajemo. Na makedonskoj strani skidaju čoveka za koga se može smatrati da govori bošnjački, nema potvrdu iz nečijeg ministarstva. Silazi, nekako smanjen i uplašen. Dok hoda, pomaže se štakom.

U Skoplju nas dočekuju ljubazni domaćini. Ta će nas ljubaznost pratiti tokom celog boravka, čak i kada se, na trenutke, otkrije blaga senka nečijeg nepoverenja. Dajemo izjave za makedonsku državnu televiziju, emisija je namenjena tamošnjoj srpskoj manjini. Do Ohrida nas prevoze automobilom. Pokušavam da zaspim, ali sam toliko umoran da mi to ne uspeva. Noć je, vozač vešto obilazi veliki konvoj KFOR-a. Govori nam, mada ga ništa ne pitamo, da dotična gospoda nisu naročito omiljena u Makedoniji. Krnjević, na moj nagovor, od duga vremena, peva "More soko pije voda na Vardarot". Priključujem se, koliko znam i umem. Uvek sam smatrao da je Makedonija ime onog dela planete na kojem se kristalizuje najlepši folklor sveta. I danas je tako: Leb i sol, Mizar, Anastazija. Zajedno sa nama putuju predstavnik danskog PEN-a i predsednik esperanto PEN-a, simpatični Bugarin, Ljubomir Trifončovski, koga Krnjević i ja odmah prozivamo "mlađano Bugarče". Gospodin Jirgen Knudsen, Danac, govori nam da danska vlada, prema izjavi ministarstva inostranih poslova, podržava srpsku opoziciju. - Koju od opozicija? - pitam ga. - Molim - kaže on - ne razumem, kako koju od opozicija? Pokušavam da mu objasnim da u Srbiji vlada apsolutna politička konfuzija i da je pojam opozicije vrlo difuzan i relativan. Nesporan je samo pojam vlasti, zna se ko vlada. - To za vlast razumem - kaže gospodin Knudsen - ali za opoziciju ne razumem. - Ne razumem ni ja - odgovaram i razgovor ubrzo skreće na drugu stranu.

U Ohridu se srećem sa ljudima koje nisam video gotovo deset godina, pre svih sa Bogomilom Đuzelom i njegovom suprugom Ljiljanom Dirjan. Sa Đuzelom sam, pre ratova iz 90-ih, pripadao grupi pisaca iz bivše Jugoslavije koji su probali da osnuju svoje nezavisno udruženje; bio je to pokušaj zasnovan na poslednjim iluzijama, na uverenju da se mora sačuvati minimum tolerancije i uzajamnog razumevanja. Kao i sve drugo, i te iluzije je u međuvremenu odneo divlji vetar. Upoznajem i dostojanstvenog Mateju Matevskog, potom Vladu Uroševića i neverovatno ljubaznog Blagoju Ivanova, toliko ljubaznog da osećam potrebu da sasvim privatizujem ovu rečenicu i da mu na njenom kraju uputim veliki pozdrav. Predsednik makedonskog PEN-a pesnikinja Katica Ćulafkova, na kojoj manje-više počiva celokupna organizacija ohridskog susreta, ne krije zadovoljstvo što smo došli, ni neraspoloženje što nema predstavnika albanskog i grčkog PEN-a. Politika je neumoljiva, naročito onda kada želite da izbegnete njen uticaj. Katica Ćulafkova mi, između ostalog, govori o sukobu makedonskog PEN-a i oficijelnog makedonskog ministra kulture, koji nije našao za shodno da pomogne regionalnu konferenciju. Eh, ministar kulture, firma-čovek. Makedonija je u previranju, i ja tokom sva tri dana boravka u Ohridu slušam poznate priče: o korumpiranoj vlasti, o nekompetentnosti ljudi na položajima, o uzurpiranju imovine, o takmičenju u samovolji između domaće i inostrane politike, o glupostima koje donosi svakodnevica: poslednja od njih je predlog za reformu makedonske azbuke, neko se setio da u nju treba vratiti stara bugarska slova.

Radni deo skupa protekao je prema očekivanju, u rasponu od stvarnog nadahnuća do rutinskog otaljavanja posla. Teri Karblum, generalni sekretar PEN-a, govorio je o nastojanju te organizacije da ostane iznad dnevne politike ali da i dalje deluje kao snažan moralni korektiv u svim slučajevima osporavanja slobode mišljenja. Na ovoj konferenciji nije bilo političkih konfrontacija, ni otvorene netrpeljivosti. PEN, uostalom, podrazumeva diplomatske manire; nije bilo ni nerazumnih napada, ni identifikacije sa vladajućim režimima predstavnika pojedinih zemalja, a ni otužnog, uzajamnog samarićanskog sažaljenja. Poneko me pitao kako je kod nas i šta mislim šta će biti dalje. Rekao sam jedino što sam mogao reći, da nije baš sjajno (što je diplomatska litota za užas) i da ne znam šta će se iz toga izroditi. Na prijemu kod makedonskog predsednika Kire Gligorova, koji deluje vrlo bodro i dostojanstveno uprkos poodmaklim godinama i vidnim ožiljcima iz ne tako davnog pokušaja atentata na njega, atmosfera je, prema očekivanju, vrlo opuštena. Za neki mesec predsednik će biti obični građanin svoje zemlje, i to uzima kao nešto sasvim prirodno. Kaže da ima nameru da piše memoare.

Tekst svoga izlaganja pročitao sam na makedonskom. Taj jezik mi je ostao u sluhu, iz doba najranijeg detinjstva. Domaćini su bili uzbuđeni, Katica Ćulafkova mi je rekla da je tronuta. U saopštenjima za okruglim stolom se, inače, mogla primetiti geopoetička različitost razumevanja književnosti: neko je govorio iz nacionalne perspektive, neko je težio univerzalizaciji relacije književnosti kao civilizacijskog pamćenja (na primer moja predratna poznanica Beti Šeleva, sa kojom sam se lepo ispričao), a neko je, kao na primer predsednik galicijskog PEN-a, govorio o sopstvenom književnom iskustvu, po principu: ne volim da govorim o sebi, ali uzmite, na primer, moj slučaj.

I tako su minula tri dana. Za Jezero, staro četiri miliona godina, to su bila obična tri, prilično nestabilna ranojesenja dana, jutra su sveža a preko dana upeče, pa se ljudi lepo kupaju. Na književnoj večeri u sakralno svečanoj i vrlo akustičnoj "Svetoj Sofiji" pesnici su pothranjivali sopstvenu iluziju da poezija i dalje nekom nešto znači; ja sam, umesto stihova, zapamtio pevanje lokalnog ženskog hora. Pozdrav sa domaćinima bio je srdačniji nego doček. A povratak autobusom bio je manje-više isti kao i dolazak, samo je noćna vožnja prikrila očekivanu lepotu poratnog pejzaža. Na granici, naš carinik izveo je sve putnike iz autobusa i svakom prepipao prtljag. Pored mene je, u iščekivanju, drhtala jedna starija žena. Kada je arogantni činovnik ove države došao do nje, ona je rekla: - Sine, da ti kažem, bila sam kod sestre, nosim pasulj i ajvar. Nije je ni pogledao.