Domaći film u svetlu "Belog odela"

Carevo novo ruho

Uz poznatu činjenicu da nastanak svakog filma u našoj zemlji predstavlja čudo u organizacionom, finansijskom i, na kraju, metafizičkom smislu, "Belo odelo" na taj status pledira još više, s obzirom na stepen producentskog samopožrtvovanja i predane želje da svakim svojim kadrom zadovolji najčistije umetničke porive scenariste i reditelja

Kada se u nekoj srećnijoj budućnosti bude pisala istorija jugoslovenskog filma u poslednjoj deceniji stoleća na izmaku, značajno mesto moraće da pripadne imenu Lazara Ristovskog. Naravno, ono će mu pripasti prvenstveno kao glavnom glumcu u onoj grupi filmova zapaženih kako od domaće publike tako i od inostrane kritike, ali i kao potpisniku scenarija, režije i produkcije, te tumačenju glavne uloge u filmu "Belo odelo".

Ali, gledajući autorski prvenac Ristovskog nećemo steći osećaj da posmatramo jednostavnu rekapitulaciju njegovog rada u filmovima drugih reditelja i scenarista tokom poslednjih deset godina. Naravno, uticaji postoje i neizbežni su, te ih je lako tražiti i nalaziti, mada to može voditi i na pogrešan put. Da, zastavnik Savo, glavni junak "Belog odela", može imati maskulinu energiju, tvrdoglavost, depresivni optimizam, simpatičnu trapavost i druge osobine likova koje je Ristovski igrao u filmovima "Granica", "Original falsifikata", "Balkanska pravila", "Vizantijsko plavo", "Do koske", "Tito i ja", "Podzemlje" ili "Bure baruta", ali ipak ne predstavlja nekakav portfolio Ristovskog kao glumca. Sam zastavnik Savo zamišljen je kao nešto više od mogućnosti da se pokažu glumačke sposobnosti, što nije uobičajeno za kreacije glumaca - reditelja bilo gde u svetu, ali nemojmo se zavaravati, "Belo odelo" je svakim svojim santimetrom glumački film - i to mnogo više nego što je klasična holivudska muzička revija film plesačkih zvezdi i devojaka iz kora. Razlika je u tome što su takve revije mogle imati i labavo skrojeno priču, dok se "Belo odelo" nalazi, makar svojim drugim delom, na putu da postane "carevo novo ruho", sa putovanjem umesto priče.

Anegdota o zastavniku Savi koji, vozom sa parnom lokomotivom (!), putuje u vreme svetskog prvenstva u fudbalu 1998. sa juga na sever SRJ da bi stigao na majčinu sahranu o kojoj ga je telegramom obavestio njegov šaljivi brat blizanac, vrlo brzo postaje nezahvalan poligon za, čak i za našu kinematografiju, neuobičajeno velik broj glumačkih vinjeta, umesto uloga koje bi činile koherentan narativni sistem. Moguće je da je autorska namera i bila da tim vozom putuju i likovi, i tipovi, i karikature, ali to, ranije ili kasnije, postaje teško premostivi šum. Možda je upravo to ponukalo u TV reklamama citiranog festivalskog kritičara da izjavi kako bi "neke scene potpisao i maestro Felini", sa čim se ne bi trebalo složiti, jer delo Lazara Ristovskog odiše neuporedivo većom ljudskom toplinom i plemenitošću nego dela "maestra" ili nekih domaćih reditelja.

Tako "Belo odelo" na više načina postaje bela vrana našeg filma. Reč je o delu sa odličnom obradom tona, tako da ni ne osećate da je reč o domaćem filmu, sa fotografijom na jednakom nivou, sa očigledno ozbiljno i požrtvovano shvaćenom produkcijom, sa nizom glumačkih krokija kojima se nije dala šansa da zasijaju kao biser, i sa nekoliko poludragih kamenova čiji sjaj, nažalost, nema značaj pošto nema niske koja bi ih nosila. Uz poznatu činjenicu da nastanak svakog filma u našoj zemlji predstavlja čudo u organizacionom, finansijskom i, na kraju, metafizičkom smislu, "Belo odelo" na taj status pledira još više, s obzirom na stepen producentskog samopožrtvovanja i predane želje da svakim svojim kadrom zadovolji najčistije umetničke porive scenariste i reditelja. U svakom slučaju, "Belo odelo" izgleda kao skup film koji nije snimljen samo da bi se potrošile pare.

Međutim, čini se da je najveću cenu platio sam film. Entuzijazam sa kojim smo počeli da gledamo "Belo odelo" rapidno nestaje, sa svakim kilometrom pruge koju guta parna lokomotiva. Samo putovanje nije neprijatno - naprotiv, ima lepih detalja i uspelih, duhovitih ili dirljivih epizoda, ali nikako ne uspevamo da saznamo kuda smo se i, u stvari, zašto zaputili. Umesto odgovora, kompozicija se sve više puni bizarnim putnicima - vojnicima, kondukterima, rekorderskim mladoženjama, seksualnim manijacima, prostitutkama, ženama-ribama, fudbalskim fanaticima, sveštenim licima i pijancima. Vrlina Ristovskog kao autora jeste u tome što je njihovo prisustvo uspeo da učini mogućim, ponekad i verovatnim, ali njegova mana se krije u činjenici da to prisustvo nije učinio nužnim.

Stoga se može reći da "Belo odelo" objedinjuje pomenuta odstupanja od domaće filmske prakse (kvalitetna produkcija, nepretenciozan, intiman, eskapistički izraz) sa nekim njenim amblematskim osobinama (proizvoljna naracija koja opravdanje za svoju folklornu razuđenost traži u načelu "sve što je domaće nije mi strano"). Tako je i Lazar Ristovski u jednom licu objedinio četiri autorske funkcije. To je, u ovom slučaju, bilo nekad više nekad manje uspešno, ali verujemo da se možemo nadati kako će u nekom sledećem projektu Lazar Ristovski sa više sreće proučiti mrežu puteva kojima se stiže do cilja i da na kraju neće, poput zastavnika Save, uzaman juriti za svojom kompozicijom.