Bliski istok

Štelovanje mira

Barakovoj vladi potrebni su liderski samiti, kako bi ubedila domaću javnost u arapske dobre namere

Izabran je pre manje od pet meseci, a njegovi mirovni napori već dostižu fantastične razmere. Izraelski premijer Ehud Barak promovisao je politiku "maslinove grančice i mača", koja jednako oduševljava strane državnike, svetske medije i lokalno stanovništvo, čak toliko da postoji mogućnost da ga kandiduju za Nobelovu nagradu za mir. Barak bi je verovatno osvojio samo da u Oslu nije uvedeno nepisano pravilo "izraelski premijer koji potpiše mirovni sporazum ne može biti laureat iste godine, obično ga odmah ubiju".

I dok ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, Barak posećuje evropske prestonice, tražeći podršku za svoje projekte i osluškujući stavove druge strane, preko posrednika. U utorak je boravio u Berlinu, na poziv nemačkog predsednika Johanesa Raua i kancelara Gerharda Šredera, kao prvi izraelski državnik otkad se vlada iz Bona preselila u sedište Trećeg rajha. Dvojica premijera razgovarali su o osetljivom pitanju palestinskih izbeglica, čijem se nesmetanom povratku jevrejska država dosad snažno protivila. Ta tema nije čak razmatrana ni u najnovijem mirovnom sporazumu, poznatijem kao "Vaj-2", koji su Barak i palestinski lider Jaser Arafat potpisali 5. septembra u egipatskom letovalištu Šarm el-Šeihu, pod pokroviteljstvom američkog Stejt departmenta. Pretpostavlja se da je bilo govora i o trgovinskim vezama Evropske unije sa Bliskim istokom, pošto je Nemačka najveći donator Palestinske samouprave.

Izraelski premijer proveo je sredu i četvrtak u Parizu, kao gost francuskog predsednika Žaka Širaka i premijera Lionela Žospena. Francuska je tradicionalni partner Sirije (zaostavština iz kolonijalnog perioda), a Širak se posebno zanima za sklapanje mirovnog sporazuma Jerusalima i Damaska, valjda pod njegovim patronatom. Francuskog je predsednika, tokom proteklog vikenda, neočekivano posetio sirijski ministar inostranih poslova Faruk al-Šara, poželevši da Širak ispita Barakovu spremnost da povuče armiju sa Golanske visoravni, koju je Izrael okupirao posle Šestodnevnog rata 1967. godine. Vrlo slabo naseljenu teritoriju (cirka 25 hiljada stanovnika) na zapadnoj obali gornjeg toka reke Jordan, površine od 1150 kilometara kvadratnih, jevrejska država anektirala je decembra 1981. Od tada služi kao neka vrsta vojne ispostave prema Siriji. Golanska visoravan i izraelska okupacija južnog Libana ključni su razlozi za loše odnose suseda. Krajem 1994. počeli su bilateralni pregovori o povlačenju jevrejskih snaga u zamenu za sigurnosne garancije, ali ih je početkom 1995. suspendovao tadašnji izraelski premijer Šimon Peres, šokiran odbijanjem sirijskog predsednika Hafeza el-Asada da izrazi saučešće povodom atentata na Peresovog prethodnika na funkciji Jicaka Rabina i da osudi podmetanje bombi u vozila javnog transporta. Na izborima 20. maja 1996. trijumfuje Benjamin Netanijahu, koji nije hteo da čuje za povlačenje sa Golanske visoravni. Barak je porazio Netanijahua na prevremenim izborima tri godine kasnije, obećavši da će uspostaviti dobrosusedske odnose sa Arapima. Ipak, izraelski mediji citirali su Al-Šara da predsednik El-Asad ne namerava da se sastane sa izraelskim premijerom, dok se ne postigne sporazum. Barakovoj vladi potrebni su liderski samiti, kako bi ubedila domaću javnost u arapske dobre namere. U suprotnom, mogli bi ih optužiti za bezrazložnu predaju teritorija i smeniti.

Izraelski plan jeste da Sirija pristane na samit kojim bi se pokrenuli dobrosusedski odnosi, uključujući najviši stupanj diplomatskih odnosa, razmenu ambasadora i trgovinski bilateralni ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Samo u tom slučaju, Barak je spreman da naredi povlačenje jevrejskih snaga bezbednosti. Izraelska vlada stvorila je i predlog razgraničenja, koji umnogome prati granicu između francuskih kolonijalnih poseda (Sirija) i britanske Palestine iz 1923. godine. Iako je to jedini predlog za sada, malo je verovatno da će ga Damask prihvatiti, jer bi Izrael tako zadržao kontrolu nad golanskim resursima vode. U celu peripetiju uključila se i državni sekretar SAD Medlin Olbrajt, osoba sa ekskluzivnim pravom na posredovanje, kada je Bliski istok u pitanju. Ona je ponudila Izraelu i Siriji da od njih uzme izjave o spremnosti za ustupke, da ih čuva u tajnosti, dok se sporazum ne potpiše, i u međuvremenu pomaže dvema stranama da dođu do kompromisa. Prema pisanju telavivskog dnevnika "Jediot", Olbrajtova će svoj plan izložiti dvojici ministara inostranih poslova Davidu Leviju i Al-Šara tokom njihovog boravka u Njujorku, gde prisustvuju ovogodišnjem otvaranju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Američki se državni sekretar, navodno, nada da će dve strane sesti za pregovarački sto najdalje za mesec dana.

Olbrajtova se pokazala kao vrlo uspešan posrednik. Mada je bilo govorkanja da se njena fotelja "klima", dvadesetak dana posle potpisivanja sporazuma "Vaj-2" svet je prošlog četvrtka zapanjila vest da su se Arafat i Barak sastali u tajnosti, u rodnoj kući izraelskog premijera u selu Kohav Jair, istočno od Tel Aviva. Dvojica lidera proveli su dva časa u prijateljskom razgovoru, razmatrajući pitanja statusa Jerusalima (navodno, multietnički multireligijski distrikt sa dvojnom upravom), jevrejskih naselja na Zapadnoj obali (biće izmeštena) i palestinskih izbeglica (bezbedan povratak svih, osim optuženih za kriminal). Implementacija "Vaja-2" protiče bez primedbi, novi zvanični izraelsko-palestinski pregovori biće održani do 10. februara, a konačni sporazum mora biti potpisan do 10. septembra 2000.

Sa sređenom situacijom "kod kuće", Barak sada može da se posveti miru sa susedima. Najavio je da će do 20. juna naredne godine povući trupe iz južnog Libana, čime bi otvorio put pregovorima sa Sirijom, inače glavnom vojnom silom u arapskom svetu. Egipatski predsednik Hosni Mubarak i jordanski kralj Abdulah II obećali su da će mu pomoći u ostvarenju njegove vizije Bliskog istoka budućnosti, na kome će ubistva i mržnja postojati isključivo u istorijskim udžbenicima.