Srbija u razbijenom ogledalu
Neka se postaraju konzuli da država ne pretrpi štetu
Ako za izbore ima vremena, kako vlada koja mora da povuče krupne i riskantne poteze može biti instalirana, legalizovana i politički održana?
Dva pojma su opet u modi -
"ostavka" i "prelazna vlada".
Polako se razjašnjava šta ko hoće, a dok svi viču ostaje da se razjasni da li je to i moguće. Za sada se ne može tačno proceniti snaga koja stoji iza tih zahteva. SPO je na mitingu u Nišu okupio, po sopstvenoj proceni, 120.000 ljudi, a po ocenama izveštača 30.000, Savez za promene u Šapcu u ponedeljak nekoliko hiljada. Režim pokušava da se prikaže kao snaga reda i optužuje protivnike, kao neku destabilizirajuću agenturu.
Zoran Stojiljković, politikolog s Fakulteta političkih nauka (Pres klub Medija centra, ponedeljak 26. jul), zaključuje da prelazne vlade nema ukoliko se postojeći režim ne odrekne svoje pozicije neograničene vlasti.
Da li će on na to i pristati: "Da ukoliko na to bude primoran...", kaže Stojiljković koji smatra da ne treba zanemariti fakat da iz zemlje ne sme da izađe prvih trista ljudi ovog režima, koji želi da preživi; da je na delu teritorije faktički uspostavljen međunarodni protektorat i da je dalje drobljenje teritorije vrlo izvesna opasnost; da odnosi između federalnih jedinica nikad nisu bili gori... Zemlja je u ekonomskoj i socijalnoj agoniji i urgentno joj je potrebna nekakva stabilizacija i izlazak u svet; a pretpostavka za to je da se ukloni garnitura koja je trenutno na vlasti.
On smatra da će se nastaviti konstantan pritisak i spoljnih i unutrašnjih tzv. veto igrača, ključnih aktera međunarodne zajednice, partija, sindikata, profesionalnih udruženja, nevladinih organizacija, crkve - a i da će što se ekonomije tiče negde u oktobru i novembru situacija biti izvanredno teška.
AVERZIJA PREMA RIZIKU: U tom kontekstu Dana Popović, sa Ekonomskog fakulteta (Pres klub, ponedeljak 26. jul), podseća da je pre bombardovanja Srbije plata iznosila 180 DM, da posle bombardovanja iznosi 100 DM, ali da, međutim, "nikada prosečna plata neće biti nula". Da li to znači da ekonomija neće dostići to dno na kome "ceo narod ustaje"? "To se, veli ona, neće desiti... Loši ekonomski uslovi neće, na žalost, biti veliki podsticaj da dođe do promena. Biće naravno veći nego pre pet godina, ali da će uticati presudno, u to sumnjam!"
Ima jedna karakteristika, da li ovog naroda ili podneblja, koju ona naziva "ekonomija averzije prema riziku": "Glasači g. Miloševića izabrali su najbolje mesto na brodu koji tone, i ti ljudi su do poslednjih izbora racionalno procenjivali da će im to biti bolje od onoga što će im ponuditi nova vlada."
Stojiljković upozorava da je pitanje energije socijalnih protesta komplikovano i podseća da su se sociolozi i psiholozi često zaletali, pa kad su govorili da nema šanse ni za kakve promene i da je potpuno zavladala apatija, desili su se, recimo, zimski protesti '96/'97. On kaže da u dinamici socijalnih protesta, uz nezadovoljstvo, mora da postoji poverenje u sopstvenu političku kompetentnost i sposobnost da se nešto promeni. Mora da postoji nekakav socijalno-politički kišobran, organizacija ili organizovani akteri za koje se veruje da mogu da nose tu promenu, da je kanališu, da znaju proceduru i redosled koraka i da to povežu sa nekakvim pravnim i ustavnim mogućnostima.
Naš osnovni problem je što javnost nema poverenja u političke aktere pa čak i u većinu aktera civilnog društva, a istraživanja pokazuju da nema poverenja ni u privatne medije. Ovaj režim je pao sa 40 na 20 odsto biračkog tela, ali je problem što 43 odsto ljudi apstinira na izborima i problem je što u onih drugih 37 spada i 10-12 odsto za radikale. Međusobne razlike u opoziciji često su veće nego u odnosu na vlast.
Dana Popović kaže kako na TV-u uglavnom vidimo ministre, 'ljude broj jedan', i verovatno kao i ona procenjujemo da oni baš ne vladaju strukom toliko dobro, međutim, "ljudi broj dva" i "broj tri" u tim institucijama su po pravilu veoma kompetentni - od njih možete čuti najnovija svetska iskustva, oni su ljudi koji imaju i viziju. Ne treba se bojati toga ko će to nama da sprovede reforme - mi, za razliku od Češke, Mađarske, Poljske, Bugarske, Rumunije, tih ljudi imamo. To su ljudi koji govore jezike, koji su školovani u inostranstvu ili su u nekom kontaktu s inostranstvom bili, koji su veoma dobar most između toga što treba da uradimo i ovog stanja u kome smo sada."
Ona, međutim, slikovito upućuje na političare - prelazna vlada bi morala da bude sposobna da pokaže na bazen koji je prazan, i da kaže narodu: "Vi sada treba da skočite u ovaj bazen, pa će biti bolje! Voda će doći dok vi skačete!" Narod vidi samo prazan bazen, a umetnost političara je da narod ubedi da skoči. U njenoj slici voda zaista i dođe dok ljudi skaču u prazan bazen, kao što se '94, dok smo skočili iz hiperinflacije u mirno stanje, bazen jeste napunio, a nama ništa nije bilo.
OSIGURAČI: Stojiljković smatra da sad ne treba stvarati atmosferu linča, pogroma, naglih promena, propitivanja biografija, kako bi vlast lakše pristala na kompromis. Ukoliko pripadnici režima dobiju izvesne garancije da neće biti otvarani dosijei, onda je moguće da se aktivira složeni mehanizam promena, mogućih u ovako trusnim područjima, koja su još i multietnički i politički i teritorijalno složena.
Stojiljković retorički pita je li karakter ovog poretka ideološki, može li se govoriti o postkomunizmu, komunizmu, ili je on pragmatičan, elektoralan, ispražnjen od sadržaja - da bi rekao kako je program SPS-a najuopšteniji tako da može da prati svaki zaokret koji ova partija napravi. Da bi opstao, taj režim je i 1991. nudio dogovor sa opozicijom i kad je imao onu stravičnu većinu u parlamentu, nudio je i 1992. kada je, da bi preživeo, postavio Panića; pokazivao je neke sklonosti da popušta onda kada nije imao alternativu.
Ipak, smatra da će svi sada mešetariti, oni koji sede u parlamentima imaju dominantan interes da se to reši u institucijama, u aranžmanu partija koje su već u institucijama; vlast ima želju da popušta onoliko koliko mora a da ne ispusti kontrolni paket akcija.
Vlast bi, dakle, mogla pristati na nekakve promene u sastavu republičke vlade, gledaće da dođe do neke nagodbe na saveznom nivou, ali ono što će nastojati po svaku cenu da sačuva to je da organizuje izbore, nadgleda ih, što je velika prednost - ko organizuje izbore taj, po pravilu, ima velike prednosti i najčešće ih dobija. Režim će možda i popustiti ako sada vidi da nema breše, da svako kaže: "Nema nikakvih izbora ako oni nisu po pravilima Ureda za izbore i demokratiju iz Varšave, i to kad oni budu mogući na teritoriji cele Jugoslavije..."
Režim će nastojati i da u rukama i dalje ima policiju, da ima finansije, a da napravi minimum kompromisa, tako da aranžman bude takav da se dovede neko ko pristaje da tu bude žrtva, dok režim ključna mesta drži preko svojih ljudi koji su makar formalno vrlo stručni. Po Stojiljkoviću, to je vrlo osetljiv aranžman i vrlo flotantan i "lako može od ove priče da ne bude ništa". Ako, na primer, neko pokaže ambicije da preuzme vlast, da od prelazne vlade formira neku političku ekipu koja će ući u direktnu izbornu utakmicu, onda je teško dobiti pristanak onih koji su sada na vlasti za tako nešto. Svi privremeno treba da se odreknu vlasti da bi posle nastavili ravnopravnu utakmicu.
Neophodno je da se prvo precizira da je to vremenski vrlo ograničen period - po Stojiljkoviću, aranžman se mora napraviti na nekih devet meseci do godinu dana. U tom roku trebalo bi da se organizuju izbori i da se izvrše neke od ključnih ekonomskih promena. On smatra da je potrebno da se preko okruglih stolova dobije garancija parlamentarnih stranaka da će u parlamentu da podrže dogovoreni aranžman. "Ako toga nema, onda smo blokirani i ovo se raspada", kaže Stojiljković.
STVARNO I MOGUĆE: Dragoljub Popović, profesor ustavnog prava (Pres klub Medija centra, ponedeljak 26. jul), primećuje da u javnosti postoji zabluda o vladi stručnjaka, stvara se jedna vrsta neispravnog utiska da se društveni život može upravljati po maltene tehničkim zakonitostima, a to nije moguće. "Vlada stručnjaka, ma koliko bila neutralna, morala bi da ima nekakav program i spoljnopolitičku poziciju. Meni se čini da je to nešto što se nije kristalizovalo u našoj javnosti. Pristalica sam toga da program bude sasvim jednostavan i da obuhvati samo jednu tačku - uključivanje naše zemlje u Evropsku uniju", kaže Dragoljub Popović.
Dana Popović kaže kako mere koje bi prelazna vlada morala da preduzme neće biti popularne. Ona mora prvo da preduzme reforme (skup mera, paketa, kako ona kaže, "sve ono dosadno što čujemo, a kad čujemo više ne slušamo") a prevedeno na običan jezik reforma je jedna mučna kombinacija "odricanja" i "operacije".
"Oni koji su probali da ostave pušenje dobro znaju o čemu pričam - treba reći: 'Nikad više!' Nikad više ne sme se štampati višak novca, ne sme se štampati novac preko banaka a proglašavati da se ne štampa, nikada se više ne sme praviti fiskalni deficit, spoljnotrgovinski deficit itd...
Ne samo u Nemačkoj, ne samo u Austriji, to je bilo moguće uraditi i u jednoj Slovačkoj i u jednoj Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, čak u velikoj meri u Makedoniji, dakle u onim zemljama sa kojima smo po kapacitetima i po znanju makar na istom nivou, ako nismo i na nešto višem. Tek posle tog 'ostavljanja duvana' ide mučna stvar, a to je 'operacija' - tek kada se stvore makroekonomski uslovi, tek tada se prave veliki rezovi. Ti koraci su poznati, izvršeni su u mnogim zemljama i vlada treba da ih pokrene odmah. Pokazalo se, naime, da su zemlje koje su odustajale, koje su se kolebale, platile mnogo više.
Šta su rizici? Sve vlade koje su primenile program dosledno i kompetentno nisu izabrane na sledećim izborima. Dobro su prošle one zemlje, gde su naslednici nastavili istim putem. To je naročito slučaj u Mađarskoj i u Poljskoj. U drugim zemljama predomišljanje je koštalo, a naviše je koštalo Bugarsku."
"U svim zemljama to se rešava na veoma bolan način, nigde to nije lako, nigde to nije lepo. Ovo je polje velikog rizika za svaku vladu. Dobro su prošle one vlade koje su našle dodatna sredstva, dodatnu pomoć iz inostranstva ne bi li nekako podmazale taj deo, jer je tu izvor velikih socijalnih tenzija...", kaže Dana Popović, i sluti da će prelazne vlade morati da se oslone na strani kapital, a to znači i "da se ponašaju kao Knjaz Miloš, da poljube po koju papuču a ne da pokazuju koliko su hrabri": "A i neka poljube da bih ja mogla da budem ponosna građanka Srbije. Pošto mene nikad neće da izaberu, ja neću to da radim, ali dobro, oni će imati slavu političara, a ja ću biti srećna građanka koja to ne radi a lepo živi."
USTAVNI I VANUSTAVNI PUT: Ako za izbore treba vremena, kako vlada koja mora da povuče krupne i riskantne poteze može biti instalirana, legalizovana i politički održana?
Ustavni pravnik Dragoljub Popović kaže da ako se zainate ustavni činioci, neće se nikada stići do rešenja: "Neko mora da popusti, u ustavnoj istoriji taj neko bi bio nosilac krune." "U javnosti postoji primisao, niko to nije kazao, ali tu i tamo, između redova proističe da neki možda razmišljaju i o nečemu što bi se moglo nazvati vanustavnim putem za obrazovanje ovakve vlade. Ja moram da kažem da pravnik o tome ne može ni raspravljati. Kao građanin ove zemlje i uopšte kao čovek grozim se svake ideje o intervenciji nasilja u društvenom životu. Zato mi se čini da nikako ne treba ohrabrivati one koji možda razmišljaju o vanustavnom putu za obrazovanje stručnjačke vlade ili bilo koje druge...", kaže Popović.
Na špekulacije o mogućnosti da se kriza reši nekim "lex specialisom", Popović ironično primećuje da je to "jedna kerefeka" i kaže kako su i u starom Rimu imali nešto slično: "Kad je država u krizi, onda su postojala dva puta da se ta kriza reši. Prvo mogao je Senat da izglasa posebna ovlašćenja postojećim magistratima konzulima, putem jedne formule, 'neka se postaraju konzuli da država ne pretrpi štetu', i onda oni imaju vanredna ovlašćenja. Ako ni to nije dovoljno, onda je izglasavana tzv. diktatura, ali rimska diktatura je bila legalna jer je bila zasnovana od legalnog predstavničkog organa od senata i bila je vremenski ograničena. Ne verujem da to odgovara kraju XX veka i da se na takav način treba spasavati od krize u koju smo zapali.".
On ponavlja: "Ustavni put za mene je moguć...", i precizira da bi morao da vodi preko ozdravljenja našeg ustavnog života, a ustavni poredak je nelegitiman ne samo sa stanovišta jedne federalne jedinice već i sa stanovišta istine, a istina je da se ne poštuje član 81 stav 2 Ustava - to je onaj član koji govori o obrazovanju Veća republika.
Neophodno je, dakle, da izabrani predstavnici Crne Gore zauzmu svoje mesto u Veću republika. Tek posle toga može se govoriti o legitimnosti ustavnog poretka i o rešavanju naše ustavne krize. Ukoliko bi predstavnici Crne Gore koji su zakonito izabrani, zauzeli svoja mesta u saveznom parlamentu, verovatno je da bi bar jedan od srbijanskih predstavnika glasao kao crnogorski predstavnici i gornji dom bi se suprotstavljao vladi g. Bulatovića... Ta vlada ipak ne bi pala zbog neobične odredbe člana 104 stav 4 da se za obaranje savezne vlade traži saglasnost oba doma - vlada mora pasti i u Veću republika i u Veću građana, to je nešto sasvim neobično, jedna anomalija u ustavnom pravu, ali to je naš ustavni poredak.
Vlada g. Bulatovića bi mogla da bira između dva puta - ili da podnese ostavku i da odstupi, ili da u prisustvu nešto šireg tumačenja člana 83 stav 1 raspusti saveznu skupštinu i tako izazove prevremene izbore. Međutim, prevremeni izbori bi predstavljali veliki problem iz niza razloga, ali prvo iz pitanja sopstvene regularnosti. Naime, osnovano se može pretpostaviti da bi savezni izbori, koje bi raspisala savezna vlada g. Bulatovića kad raspusti saveznu skupštinu, bili bojkotovani od strane opozicije, zato što opozicija traži da novi izbori budu organizovani po pravilima organizacije OEBS-a i da budu pod nadzorom te organizacije. Uz to, celokupna zakonska infrastruktura ne odgovara za održavanje normalnih izbora: zakonodavstvo o medijima, izborno zakonodavstvo itd.
Pored svega ovoga, čak i da se održe prevremeni izbori, valja imati u vidu činjenicu da bi to bili samo izbori za Veće građana i oni uopšte ne bi izmenili odnos snaga u Veću republika, jer se Veće republika obrazuje na osnovu izbora koji se organizuju na republičkom nivou. Prema tome, prevremeni savezni izbori su sasvim izlišni.
"Zbog svega ovoga", kaže Dragoljub Popović, "meni se čini da se kao nalog političke mudrosti ukazuje ostavka sadašnjeg saveznog kabineta g. Bulatovića."
Tom ostavkom bi onda bio otvoren put za obrazovanje jedne vlade stručnjaka i to bi dakle bila vlada koju bi sadašnji sastav Veća građana tolerisao ili trpeo, a onda bi se koristio mehanizam usaglašavanja dva veća koji postoji u 91. članu Ustava i nekim drugim. Postoji ustavna odredba koja kaže da zakon koji ne izglasaju oba veća važi u tekstu koje izglasa jedno od veća, kod važnijih zakona to je Veće republika, kod drugih Veće građana. Takva vlada bi, dakle, mogla funkcionisati i imala bi iza sebe legitimnost postojećeg sastava saveznog parlamenta", kaže Popović.
Najzad, ko bi dao taj mandat?
"Sa stanovišta Ustava, sadašnji predsednik Republike. Naravno, bilo bi možda mnogo bolje, ako bi predsednik SRJ pristao da podnese ostavku. Meni se čini da nema mnogo izgleda za takav stav, ali čak i obrazovanje savezne vlade stručnjaka, kojoj bi mandat dao sadašnji predsednik Republike, zemlju bi dovelo u nov položaj i takva vlada bi imala izvestan kapacitet i mogućnost da deluje u međunarodnim odnosima", kaže Dragoljub Popović.
On podseća i na 97. član Ustava koji sudbinu predsednika Republike stavlja u ruke savezne skupštine, prema kome bi savezna skupština mogla da izabere i drugog predsednika Republike: "To je nešto o čemu ne vredi spekulisati, jer mi se ne čini mnogo realnim."
Milan Milošević
