Može li Milošević da bude smenjen

Sultan i veliki i mali veziri

Predsednik SRJ napravio je sam sebi zamku u koju je, po prirodi stvari, morao da upadne. Pitanje je samo hoće li u okolini biti nekog da poklopi rupu

U ratnim situacijama, ili nakon njih, obično dolazi do velikih političkih lomova i političkih promena. Otuda je logično očekivati da će sada, pošto je rat između Jugoslavije i NATO-a završen, u Srbiji doći do krupnih političkih potresa. Budući da je u ovom ratu Srbija izgubila Kosovo, mnogi (1) su skloni da tvrde da će uskoro doći ne samo do velikih političkih promena već da su ovo poslednji dani Slobodana Miloševića. Takve tvrdnje smo imali prilike da čujemo i ranije kada je Milošević Karadžićevim Srbima zaveo blokadu na Drini u avgustu 1994. godine; kada su Srbi bežali iz Krajine godinu dana kasnije; ili kada je Milošević potpisao Dejtonski sporazum 21. novembra 1995. god. Sve ove tvrdnje su se pokazale neodrživim jer su uzimale da je za Miloševićeve pristalice nacionalna stvar od presudnog značaja za političku poslušnost. Ja sam na drugom mestu (2) šire pokazao u kojoj meri je politička podrška koju Milošević dobija od svojih pristalica vezana za nacionalnu politiku i srpsko nacionalno pitanje, i ostaje mi da zaključim da ako Milošević tokom 1994. i 1995. godine, kada se iz nacionaliste pretvarao u mirotvorca, nije izgubio većinu svog biračkog tela, onda se to neće desiti ni sada nakon što je 3. juna 1999. godine pristao na međunarodni protektorat nad Kosovom.

Sve ovo, međutim, ne znači da se nakon završenog rata sa NATO-om nisu stvorile sistemske pretpostavke za demokratizaciju zemlje. Ako se ne može računati na razočarane Miloševićeve pristalice, možda se može računati na opozicione partije. U ovom tekstu ja ću pokazati gde moraju da se traže pretpostavke za demokratizaciju Srbije i od čega će zavisiti da li će se one iskoristiti ili ne. Te pretpostavke ja vidim u činjenici da je sa gubitkom Kosova došlo do zamiranja nacionalističkog političkog diskursa koji je predstavljao jedan od temelja Miloševićevog političkog sistema.

Miloševićev politički sistem je sultanistički. Pojam "sultanizam" je u sociologiju uveo Maks Veber u svojoj legendarnoj studiji Wirtschaft und Gesellschaft (3) iz 1921. godine, ali su ga u političku teoriju tranzicije uveli Linz i Čehabi sa svojom studijom Sultanic Regimes (4) iz 1998. U malo reči, prema Čehabiju i Linzu (kao i prema Veberu), sistem je sultanistički onda kada na njegovom vrhu stoji jedna porodica, i kada sve ključne političke, ekonomske i vojne funkcije u državi drže ljudi koji su bliski toj porodici, odnosno "sultanu". U našem slučaju to su ljudi koji su bliski Miloševiću i njegovoj supruzi. Pri tom treba imati na umu da ovde nije bitno što se na tim mestima nalaze ljudi bliski Miloševiću i Miri Marković, već da se oni nalaze na tim mestima zato što su im bliski. Linz i Čehabi utvrđuju još i to kako se lojalnost sultanovih ljudi ne zasniva na nikakvoj ideologiji, karizmatskom ili misionarskom karakteru vođe, već isključivo na ličnoj koristi (5).

U studiji Čehabija i Linza o sultanističkim režimima analizirani su politički režimi u Rumuniji, Dominikanskoj Republici, Nikaragvi, Haitiju, Iranu i Filipinima. Studije ovih zemalja pokazale su kako sultanistički režimi ne razvijaju neki osobiti sistem ustavnih i političkih institucija (6). To znači da sistem može biti jednopartijski ili višepartijski. Ali kakav god da je partijski sistem, sultanizam uvek podrazumeva klijentelistički odnos između sultana, sa jedne strane, i ljudi koji ga okružuju i opozicionih partija, sa druge. Budući da su klijentelistički odnosi promenjivi u zavisnosti od konkretnog slučaja, interesantno je ispitati na koji način se u Miloševićevom sultanističkom sistemu izražava ovaj klijentelistički odnos i kakve on ima posledice na reprodukciju Miloševićeve vlasti.

U političkom smislu, klijentelizam postoji čim vladar omogućava ekonomski prosperitet, bogaćenje i nesmetan pristup resursima jednoj određenoj grupi ljudi (jer mu je poslušna), a drugoj to brani (jer mu je neposlušna). Klijentelistički odnosi ne postoje tamo gde se ekonomski prosperitet meri sposobnošću uspeha i preživljavanja na tržištu. Pored ove univerzalne karakteristike Miloševićevog sultanizma, u Srbiji se sultanizam ogleda i u principu "koalicije kao uzajamne koristi". Po tom principu Milošević ulazi u raznorazne kombinacije, sporazume, dogovore i dilove sa opozicionim strankama. Uopšte uzev, koalicija podrazumeva deljenje ili saodlučivanje, ali sklapajući koaliciju kao uzajamnu korist Miloševiću polazi za rukom da ostvari političke saveze i bez deljenja svoje apsolutne vlasti. U ovakve aranžmane Milošević je po prvi put ušao još 1992. kada je napravljena prva prećutna koalicija sa radikalima (7). Već tada je bilo jasno da Miloševićeva vlast više nije direktna jer on nije mogao da obezbedi apsolutnu većinu u skupštinama (za razliku od izbora 1990).

Kako vidimo, pretpostavke za koaliciju kao uzajamnu korist sastoje se u tome što Miloševićeva vlast više nije direktna, ali ostaje apsolutna budući da se ne smanjuje i ne slabi sklapanjem ovakvih koalicija. Da bi se objasnilo zašto koalicija kao uzajamna korist ne ugrožava apsolut Miloševićeve moći, treba da se odgovori na još dva pitanja: (1) koji su motivi za ulazak u koaliciju?, (2) šta su kriterijumi za njen opstanak? Što se tiče Miloševića, jasno je da njemu koalicija koja ne podrazumeva suštinsku podelu vlasti odgovara, budući da bi u suprotnom on morao da zavede diktaturu. Time sistem više ne bi bio sultanistički već bi verovatno postao nacistički ili fašistički. Sultanistički režimi nisu diktature, budući da dozvoljavaju određen stepen političkih sloboda (8).

Što se tiče opozicionih partija koje ulaze u koaliciju sa Miloševićem, može se ovo reći da njihova motivacija za stvaranje koalicije, kao uzajamne koristi, takođe podrazumeva želju za očuvanjem sultanističkog sistema. Politički akteri koji ne spadaju u blizak krug Miloševića i njegove supruge, ili koji ih čak lično i ne podnose, neprestano se nadaju da će moći da profitiraju sklapajući dogovore sa sultanom. Iako od septembarskih izbora 1997. naovamo postoji pravna mogućnost da se Levoj Koaliciji onemogući da bude na vlasti, a Milošević smeni sa mesta predsednika Jugoslavije (i tako ponizi pred svojim biračima), to nikako da se dogodi. Iako nakon završetka rata sa NATO-om i gubitka Kosova postoji i politički zreo momenat da se razmontira koalicija kao uzajamna korist i uspostavi neka nova koja će isključivati Miloševića iz svake kombinacije, ni to nikako da se dogodi.

Naše opozicione partije ne pokušavaju da smene Miloševića, koji je ključna prepreka za uspostavljanje demokratije u Srbiji, ne zato što je to nemoguće (kao recimo u periodu 1990-1992) već zato što znaju da bi tako nešto bilo ostvarljivo isključivo uz zajednički rad. Zajednički rad bi, na drugoj strani, podrazumevao da osvojena vlast mora da se deli, a naše opozicione partije nemaju nameru da tako nešto rade. Koliko i kako su srpske opozicione partije sposobne da sarađuju i dele vlast putem dogovora i kompromisa, videli smo na primeru koalicije Zajedno koja se raspala u kasno proleće 1997. god, nakon što im je Milošević priznao izbornu pobedu na lokalnim izborima 11. februara 1997. god. Nisu tu bile u pitanju nikakve sujete opozicionih lidera ili međusobne zavisti među njima. Sve je to egoistična računica i mehanički odnos snaga koji su naši opozicionari naučili od Miloševića. Lideri naših opozicionih političkih partija se nadaju da će jednog dana moći da postanu Milošević namesto Miloševića. U tu svrhu, bolje je sarađivati sa Miloševićem i čekati trenutak da se uskoči na njegovo mesto, a sultanistički sistem, koji garantuje apsolutnu moć, očuva virgo in tacta.

Međutim, pored ove motivacije naših opozicionih partija za očuvanjem sultanizma postoji i jedna suprotna koja joj protivreči. Ona se sastoji u političkom diskursu koji vlada Srbijom u poslednjih 12 godina. U poslednjih 12 godina taj diskurs je prevashodno bio nacionalistički. Politički diskurs predstavljao je vezivno tkivo koalicije kao uzajamne koristi. Dokle god je taj diskurs bio na snazi, nijedna politička partija nije mogla da se predstavi kao bolja od Miloševića, pa je bilo normalno očekivati da Milošević neće imati problema sa koalicijama sve dok je ovaj politički diskurs bio na snazi. Sada će, u nameri da prikrije činjenicu gubitka Kosova i učini sve da se taj gubitak što pre zaboravi (kao posle Dejtona 1995), Milošević biti taj koji će se prvi preorijentisati sa nacionalističkog diskursa na mirotvorni i ekonomski.

Ova dva sistemska elementa Miloševićevog sultanizma (nacionalistički i ekonomski) se u pravilu isključuju. Ako su Šešelj, Drašković i Milošević imali podudarne stavove po pitanju Kosova, oni, makar verbalno, imaju suštinski različite stavove po pitanju ekonomskog prosperiteta Srbije. Razilaženje po pitanjima ekonomskim i pitanjima identiteta teraće opozicione aktere da se udružuju protiv Miloševića ili da od njega traže suštinske promene za ulazak u tip koalicije koji se razlikuje od koalicije kao uzajamne koristi. To bi dalje značilo da je Miloševićev sultanizam konačno stvorio pretpostavke za uništavanje Miloševićeve apsolutne moći, odnosno za demokratizaciju Srbije. Međutim, ako u narednom periodu do demokratizacije ipak ne dođe, to neće značiti da su pretpostavke za demokratizaciju pogrešno identifikovane. Činjenicu da do demokratizacije ne dolazi ne treba brkati sa prisustvom pretpostavki o kojima ja ovde govorim. Promene dolaze onda kada za njih postoje pretpostavke, ali i kada ima nekoga ko želi da ih ostvari. Sada kada Milošević sam sebi pravi zamku u koju po prirodi stvari mora da padne, pitanje je samo da li će u okolini biti nekog da poklopi rupu u koju će Milošević da padne. Kako sada stoje stvari, sva je prilika da će deo naše opozicije odoleti ovoj promeni političkog diskursa i raditi na očuvanju sultanističke prirode Miloševićevog režima, praveći sa Miloševićem ponovo koaliciju kao uzajamnu korist i pružajući ruku i njemu i sultanističkom režimu u Srbiji. To će verovatno dovesti do potpune stabilizacije Miloševićevog sultanizma i uklanjanja povoljnih pretpostavki za demokratizaciju Srbije. Ako se to desi, onda pretpostavki za demokratizaciju više neće biti čak ni ako naši opozicionari to budu žarko želeli.