Posleratna rekonstrukcija i razvoj Jugoistočne Evrope

Uspešan oporavak nemoguć bez Jugoslavije

Opstanak jugoslovenske ekonomije kao izvora nestabilnosti ne samo da će umanjiti interes domaćih i stranih privatnih investitora, već će generisati političke i socijalne tenzije širom kontinenta

Piše: Bojan Marković

Međunarodna politika i kontakti su u prvoj polovini 1999. godine bili pod snažnim uticajem kosovske krize. Po okončanju vojnog konflikta sve veća pažnja brojnih studija počela je da se posvećuje ekonomskim posledicama te krize.

Ekonomska komisija za Evropu u okviru Ujedinjenih nacija (UN/ECE) objavila je krajem juna studiju Posleratna rekonstrukcija i razvoj Jugoistočne Evrope. Fokus ove studije je na uticaju kosovskog konflikta na sedam tranzicionih ekonomija u Jugoistočnoj Evropi koje su najteže pogođene krizom, a ujedno su i najranjivije ekonomije u Evropi. Ekonomije ovih zemalja bile su uzdrmane i pre početka konflikta nastalih razbijanjem bivše SFRJ. Negativni efekti sankcija Ujedinjenih nacija uvedenih protiv Jugoslavije samo su produbili krizu. Decenija vojnih konflikata, političkih nemira i opšte nestabilnosti učinila je ovaj region neatraktivnim za strane investitore i razbila ionako slabe trgovinske veze unutar regiona. Proces ekonomske i političke transformacije pokazao se znatno težim nego u tranzicionim zemljama Srednje Evrope.

Transformaciona recesija je u srednjoevropskim zemljama trajala tri do četiri godine, nakon čega je od 1993. godine počeo oporavak. U 1998. godini GDP (bruto domaći proizvod) je u većini zemalja Srednje Evrope dostigao svoj nivo iz 1989. godine, dok je u Poljskoj ovaj nivo nadmašen još u 1996. Nasuprot tome, nivo GDP-a u zemljama Jugoistočne Evrope još uvek je ispod 80 odsto nivoa iz 1989. godine. Zaostajanje stopa ekonomskog rasta za stopama srednjoevropskih zemalja je u 1998. još izraženije zbog nepovoljnih eksternih uslova - krize u Rusiji, kolapsa tržišta Zajednice Nezavisnih Država i pada svetskih cena primarnih i međufaznih proizvoda, koji čine glavne izvozne artikle ovih zemalja. Sa izuzetkom Jugoslavije, i u manjoj meri Hrvatske, tokom 1998. došlo je do znatnog smanjenja stopa inflacije u regionu, ali po cenu pada proizvodne aktivnosti. Ukupna zaposlenost u zemljama Jugoistočne Evrope u 1998. niža je u odnosu na 1989. godinu za četvrtinu. Primetna je i velika migracija, uglavnom ilegalna, u razvijenije delove Evrope. Do kraja 1998. godine prosečna stopa nezaposlenosti u sedam zemalja Jugoistočne Evrope bila je 15,4 odsto, dok je u pet zemalja Srednje Evrope ona iznosila 10,2 odsto. U prva tri meseca 1999. godine, neposredno pre izbijanja konflikta na Kosovu, širom Jugoistočne Evrope zabeležen je pad spoljne trgovine. Preliminarni podaci za četiri zemlje pokazuju da je izvoz u prvom kvartalu 1999. godine pao za oko 14, a uvoz za oko 11 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine. Priliv stranih direktnih investicija u zemlje Jugoistočne Evrope znatno je manji nego u srednjoevropske i baltičke zemlje. Devizne rezerve su uglavnom niske, iako je u Albaniji i Bugarskoj zabeležen značajan rast od 1997. godine. U ovakvim uslovima, servisiranje dugova zemalja Jugoistočne Evrope veoma je otežano. Bosna i Hercegovina, Jugoslavija i Bugarska važe za visoko zadužene zemlje. Iako je nakon Dejtonskog sporazuma obezbeđena 5,1 milijarda dolara za ekonomsku reformu i rekonstrukciju BiH, još uvek ne postoje znaci da bi ekonomska aktivnost mogla da se stabilizuje nakon prestanka daljeg priliva pomoći. Čak i najoptimističniji scenariji predviđaju da će biti potrebne decenije kako bi zemlje Jugoistočne Evrope dostigle sadašnji nivo prihoda srednjoevropskih zemalja, ukoliko ne dođe do promene sadašnjih trendova.

Region Jugoistočne Evrope bio je dugo zanemarivan u raspravama o međunarodnoj ekonomskoj politici. Smatralo se da se makroekonomska stabilizacija i ovde može postići kroz brzu liberalizaciju i monetarne restrikcije. To je trebalo da dovede do održivih stopa ekonomskog rasta praćenih jakim prilivom inostranog kapitala. Pretpostavljalo se da će tržišni mehanizam automatski dovesti do restruktuiranja ekonomije. To se nije desilo, u prvom redu zbog prostorne udaljenosti od važnog zapadnoevropskog tržišta, vrlo nepovoljnih polaznih uslova (nasleđenih ekonomskih distorzija) i nedostatka odgovarajućeg institucionalnog okruženja. Posebna pažnja u studiji UN/ECE-a posvećena je ulozi Jugoslavije u regionu Jugoistočne Evrope. S obzirom na veličinu i lokaciju SRJ je vrlo značajna kao tržište za susedne zemlje i kao tranzitna zemlja. Međutim, jugoslovenska ekonomija se već vrlo dugo nalazi u lošem stanju. Proces stagnacije započeo je još u 80-im godinama. Dešavanja tokom 90-ih dovela su do stvaranja specifičnog ekonomskog režima, zasnovanog na nereformisanim firmama (strogo kontrolisanim od strane vlasti kroz političko nominovanje menadžmenta) i nereformisanim državnim institucijama koje funkcionišu slično kao u ratnim ekonomijama. Uprkos podražavanju reformi (delimična privatizacija) SRJ u osnovi nije ni započela proces ekonomske i političke transformacije. Pre početka konflikta na Kosovu jugoslovenska ekonomija se već nalazila na ivici kolapsa. U uslovima spoljnih sankcija i odsustva ozbiljnih reformi u Jugoslaviji se javio problem dvostrukog deficita. Jugoslovenska privreda se suočila sa dve podjednako neprijatne alternative - da pokrije budžetski deficit monetarnom emisijom, što bi moglo da pokrene novi ciklus inflacije (ili hiperinflacije), ili da apsorbuje spoljnotrgovinski deficit, ali po cenu duboke recesije. Odvlačenje pažnje javnosti sa ovog ekonomskog problema moglo je, prema UN/ECE-u, da bude jedan od razloga za eskalaciju konflikta na Kosovu.

EKONOMSKE POSLEDICE RATA: Izbijanje konflikta na Kosovu dodatno je opteretilo već zaostale i ugrožene tranzicione privrede Jugoistočne Evrope. Priliv stotina hiljada izbeglica predstavljao je veliki ekonomski šok za privrede Albanije i Makedonije. Iako su mnogi donatori obećali značajne sume novca za rešavanje ovog problema, izostala je sinhronizacija između priliva sredstava i narastajućih troškova koje su snosile ove države. Čak i nakon završetka vojnog konflikta, privrede Albanije i Makedonije još uvek imaju značajne direktne i indirektne troškove u vezi sa zbrinjavanjem izbeglica, izgradnjom izbegličkih kampova, logistikom.

Ipak, najdirektnija i najvidljivija ekonomska posledica kosovskog konflikta jeste šteta koja je jugoslovenskoj ekonomiji pričinjena tokom višemesečnih vazdušnih napada i borbi unutar Kosova. Razaranje imovine je ogromno, transportna i komunikaciona infrastruktura je uništena, elektromreža je teško oštećena, a čitave industrije su praktično razorene. Neprijateljstva unutar Kosova su pričinila dodatnu štetu, posebno na privatnoj imovini. Iako se još uvek ne može izvršiti detaljna procena, nesumnjivo je da je šteta na kapitalnim dobrima u Jugoslaviji obimna.

Šteta u susednim zemljama je višestruka. Gubitak jugoslovenskog tržišta i poslovnih partnera je sam po sebi ozbiljan udar na privrede nekih susednih zemalja. Sudeći prema predratnoj geografskoj strukturi trgovine, direktne efekte gubitka tržišta najviše će osetiti Makedonija, koja je preko devet odsto ukupnog izvoza plasirala na jugoslovensko tržište. Značajne efekte pretrpeće i privrede Bosne i Hercegovine, Bugarske i Rumunije, u kojima je relativni udeo Jugoslavije kao izvoznog tržišta takođe značajan. Ovo se u prvom redu odnosi na Republiku Srpsku, čiji je glavni trgovinski partner upravo Jugoslavija.

Druga, za mnoge susedne zemlje i najvažnija, posledica je gubitak izvoza i uvoza usled prekida transportnih linija kroz Jugoslaviju. Budući da je za sve zemlje Jugoistočne Evrope, sa izuzetkom Bosne i Hercegovine, Evropska unija glavni trgovinski partner, prekid u međunarodnom transportnom sistemu nesumnjivo je izazvao obimne troškove, posebno za zemlje "zaključane" u balkanskom regionu - Bugarsku, Rumuniju i Makedoniju. Prekid plovidbe na Dunavu izazvan rušenjem mostova najviše će se odraziti na Bugarsku i Rumuniju, ali i na neke zemlje van regiona. Ukrajinski ministar inostranih poslova Boris Tarasjuk izjavio je da su direktni dnevni gubici Ukrajine zbog blokade Dunava oko 300.000 dolara. Ne treba zaboraviti da će korišćenje skupljih alternativnih transportnih puteva smanjiti konkurentnost proizvoda ovih zemalja i tako dodatno ugroziti izvozne prihode.

Treće, kao posledica smanjenja izvoza i uvoza smanjiće se i fiskalni prihodi (zbog manjih carinskih prihoda).

Četvrto, u 1999. godini biće oštro pogođen turizam u regionu, a posebno u Hrvatskoj gde je turizam ključni sektor ekonomije. Procene gubitka prihoda turističke privrede u Hrvatskoj variraju između 10 i 50 odsto. Prema nacionalnoj statistici, Hrvatska je u 1998. godini zaradila 2,7 milijardi dolara od turizma, što je činilo 12,7 odsto GDP-a. Gubitak turističkih prihoda osetiće i Grčka i Italija.

Peto, kosovski konflikt je nesumnjivo uticao na rast rizika ulaganja u čitav region, što će otežati pristup međunarodnim finansijskim tržištima i podići troškove pozajmljivanja za zemlje Jugoistočne Evrope, kojima su sveža finansijska sredstva neophodna. Ionako slab priliv stranih direktnih investicija - vrlo važan za restruktuiranje ekonomije u regionu - ovim će biti dodatno oslabljen.

POSLERATNA STRATEGIJA OPORAVKA: Veliki i dugoročni negativni efekti na već zaostale ekonomije Jugoistočne Evrope ukazuju na potrebu stvaranja hitne i sveobuhvatne strategije. U studiji UN/ECE-a je naglašeno da ova strategija mora da ima potpuno nov pristup. Nije dovoljno samo otkloniti neposredne posledice konflikta. Strategija oporavka treba da dovede do ekonomske stabilizacije čitavog regiona i njegove konačne integracije u evropsku privredu. Ovaj pristup zahteva dugoročno restruktuiranje privrede i razvoj institucija, što zahteva znatno viši nivo inostrane pomoći. Velika pažnja UN/ECE studije posvećena je mestu Jugoslavije u ovakvoj strategiji. S obzirom na lokaciju i veličinu Jugoslavija je vrlo važno tržište i tranzitna zemlja za susede. Nerazumno je očekivati da će bilo kakav pokušaj oporavka regiona moći da se uspešno izvede bez učešća Jugoslavije. Štaviše, opstanak jugoslovenske ekonomije kao izvora nestabilnosti ne samo da će umanjiti interes domaćih i stranih privatnih investitora, već će generisati političke i socijalne tenzije širom kontinenta. Sveobuhvatan program oporavka mora uključiti i Jugoslaviju. Rat je jugoslovensku privredu pretvorio u jednu od najsiromašnijih u Evropi. Ponovna izgradnja uništenih i oštećenih kapitalnih dobara i infrastrukture zahteva mnogo godina i milijarde dolara, koje Jugoslavija sigurno ne može priuštiti sama čak i kada bi mobilisala sve raspoložive resurse. U posleratnom periodu Jugoslavija će se suočiti sa nizom kompleksnih ekonomskih problema. Stanovništvo Jugoslavije tek treba da se suoči sa novom ekonomskom realnošću i siromaštvom koje donosi rezultat rata.

Iako ekonomske posledice po ostale zemlje Jugoistočne Evrope nisu ni približne posledicama po Jugoslaviju, ipak i one zahtevaju brzu i odlučnu akciju kako bi se predupredila ekonomska destabilizacija. MMF i Svetska banka su već objavili svoju procenu ekonomskih posledica kosovske krize, pripremajući se očigledno za podršku najugroženijim zemljama. Evropska unija je inicirala Pakt o stabilnosti Jugoistočne Evrope, kojim se utvrđuju okviri kooperacije među zemljama regiona, ali sa fokusom na političku dimenziju, dok je ekonomska dimenzija još nedefinisana. Među brojnim predlozima najčešći su oni koji prizivaju "novi Maršalov plan za Jugoistočnu Evropu". Prema studiji UN/ECE-a, "Maršalov plan za Jugoistočnu Evropu" mora da bude prilagođen specifičnostima svake od zemalja, vremenski tačno određen i uslovljen, regionalno usklađen i sa znatnim inicijalnim ulaganjima u cilju kreiranja pozitivnih očekivanja. Najbitnije pitanje ovog plana je ipak vrsta finansijskih sredstava koja treba da budu obezbeđena. Najveći deo finansijske pomoći koja je obezbeđena za zemlje u tranziciji od 1989. godine bio je u vidu zajmova, često sa tržišnim kamatnim stopama. Ta tendencija se nastavlja i nakon konflikta na Kosovu - od 591 milion dolara koliko je obezbeđeno za saniranje efekata kosovske krize na privrede šest zemalja Jugoistočne Evrope čak dve trećine odobreno je u vidu zajmova. Zemlje ovog regiona (pogotovo Bugarska, Bosna i Hercegovina i Jugoslavija) već su visoko zadužene zemlje, a u ovu kategoriju uskoro bi mogle ući i još neke zemlje regiona. Pitanje je da li bi u takvim uslovima rast spoljnog duga bio najbolji način da im se pomogne. Stručnjaci UN/ECE-a smatraju da bi jedino ispravno rešenje bila bespovratna pomoć, uslovljena konkretnim programima za duboke strukturne i institucionalne reforme koje zahtevaju dosta upornosti i vremena. Argument u prilog bespovratne pomoći jeste i u činjenici da je neophodno obezbediti brzu i značajnu pomoć na samom početku procesa oporavka, kako bi se obezbedila pozitivna očekivanja i impuls za promene. To je mnogo lakše u slučaju bespovratne pomoći nego u slučaju zajmova koji su često predmet dugih i kompleksnih pregovora. Bespovratna pomoć će se u krajnjoj liniji daleko više isplatiti zemljama donatorima nego brojni zajmovi koji su dati tranzicionim ekonomijama od 1989. godine.

Maršalov plan iz 1948. godine predstavljao je dalekovidu procenu okolnosti potrebnih za dugoročnu ekonomsku i političku stabilnost Zapadne Evrope i samim tim inteligentnu zaštitu sopstvenih interesa. Zapadnoevropski lideri će morati da pokažu sličnu dalekovidost sada kada su bombe prestale da padaju po Jugoslaviji. Ako je ne pokažu, ekonomska zaostalost i stagnacija Jugoistočne Evrope će stvoriti okruženje u kome će i dalje postojati pretnja po bezbednost Evrope u celini.