Zona sumraka

Ostajte ovdje

Predsednik Srbije Milan Milutinović sprečio je dosad najveći egzodus Srba iz Vlade Srbije. Konvoj od petnaest traktora u kojima su bili razočarani ministri Srpske radikalne stranke već je bio spreman, u prikolice su bili ubacivani poslednji zavežljaji, bošče i zamotuljci, nejač je već sedela na hrpi stvari, nebo se bilo natuštilo kao što se uvek natušti kad Srbi napuštaju vekovne kabinete, na malenom, neudobnom sicu bordo "fergusona" sedeo je impozantni predvodnik, inače potpredsednik Vlade, i turirao mašinu, košava je puhala u partijske zastave, sa "zetora" kojim je upravljao Tomislav Nikolić začula se komanda "Čelni, pesma!", kad se ispred "fergusona" stvorio zadihani lik - lični kurir predsednika Republike.

Nadjačavajući buku traktora i lelek nejači, čauš je pročitao Uredbu predsednika Republike kojom se brojno stanje i sastav Vlade ne mogu menjati do daljeg. Mogu se radikali razočarati u državu, pa i u narod, ali dok se država ne razočara u njih, moraće da ostanu na rukovodećim položajima.

Radikali jesu želeli da izađu iz Vlade kad god je neka od mnoštva srpskih zemalja ostajala izvan matice, ali nisu bili u Vladi. Toliko su želeli da se sve srpske zemlje i sva srpska srca pod njihovom radikalskom komandom ujedine u dosad neviđenu Srbiju, a zemlje ne samo da se nisu prisajedinjavale matici nego su se isključivale i padale pod tuđinski jaram.

Videvši da je dolazak stranih trupa na svetu zemlju neminovan, radikali su načinili hibris, obećali su da će se odreći vlasti i vladanja u vladi koja to prihvata, ali su se našli u klopci koja bi se vukovskim jezikom ovako mogla opisati: dala starica dinar da uđe u kolo, sad bi dala dva, samo da iziđe...

Našim rukovodiocima se ne može spočitnuti da nas svojim čestim ostavkama uznemiravaju. Naprotiv. Dešavalo se da bi nego zbog fijaska, afere, neodržanog obećanja ili kakve grđe nepodopštine trebalo da se povuče, a svi smo znali da to ne dolazi obzir: odlazak sa funkcije, i to baš onda kad je nešto ispalo naopako, bio bi za dotičnoga strašniji od harakirija. Sad, kad smo napokon dobili nekoga ko hoće da se ispiše, da se izloguje, pojavljuje se šef države u liku Turčina, maše hatišerifom i smeje se: "Pustili bi radikali mene, al' neću ja njih!"

Imponuje odlučnost i pravovremenost odluke donesene u vreme kad je stanovništvo podešavalo antene u svrhu praćenja prenosa iz Sava centra ("Otadžbino, gorda mati"); dok su svi gledali predsednika SR Jugoslavije kako svečano pušta u rad jednu po jednu oblast življenja i privređivanja, diskretni predsednik istočne federalne jedinice sprečio je otcepljenje radikala koji su hteli ko zna šta. Koji su Kosovo i ovakvo kakvo je možda hteli da pretvore u politički kapital (toliko patimo zbog ulaska stranih trupa da ćemo naše trupe povući iz Vlade u znak protesta i sprskog pijeteta, a sve ćemo to unovčiti na novim izborima...).

Vlada će i dalje raditi u punom sastavu i u punom sjaju, to mi je zaista drago, a radujem se i predsednikovoj odlučnosti. Nije lepo smetnuti s uma rođenog predsednika, a meni se to ovih dana desilo, nekako sam ga bio ispustio iz vida, i sada me je na pravi način podsetio da nad sobom imam i republičkog vladara, a ne samo saveznog. Učinio je pravu stvar. I u pravi čas: svako ima pravo da dâ ostavku, ali neće svaka ostavka biti prihvaćena; svako ima pravo i da se razvede, pa opet, koliko puta smo čuli da neko nekome ne da razvod.

S druge strane, našto na silu nekoga zadržavati kad ima toliko nas koji bismo popunili upraženjena mesta, i koji bismo rukovodili na dobrobit Srbije i Srba bar koliko i radikali? U vladi, koliko znam, ne moraju biti obavezno članovi neke partije, meni je još pred očima nadstranačko, plavooko i sveprisutno lice nadstranačke ličnosti zvane Budimir Košutić.

Da ne okolišim: ušao bih u vladu premijera Marjanovića, naravno uz neke uslove. Za razliku od mnogih političara, imam šengensku vizu za veći broj ulazaka. Važi do 11. jula 1999. godine, tako da sa mojim eventualnim imenovanjem ne bi trebalo oklevati - mogao bih da se vinem do ma koje evropske države, one to jedva čekaju... Tamo bih rekao kako stvari stoje, i ne verujem da bih se na Horgošu pojavio praznih ruku. Ima sigurno još kandidata koji bi u Evropskoj zajednici i drugde mogli nešto da učine za našu stvar, za sebe mogu to da garantujem: "Ministar za veze i odnose sa Srbima izvan Srbije Ljubomir Živkov boravio je juče u Karlobagu. Na samom ulasku u možda najzapadniji od svih naših gradova ministra Živkova dočekao je nepregledni špalir Karlobažana koji su ga obasuli srpskim cvećem, buketima i vencima opletenim od lepog čoveka, cveta koji klija i cveta samo na svetoj srpskoj zemlji. Učesnici veličanstvenog mitinga (tu bi Spomenki zadrhtao glas) nosili su slike visokog gosta i gigantske portrete nekadašnjeg potpredsednika vlade čija je slika sa šubarom i kokardom ušla i u grb grada... Ne bih morao obavezno da se bavim Srbima izvan Srbije, premda su mi draži od ovih ovde; ostavio bih premijeru da nađe način na koji bih otažbini najbolje mogao poslužiti u dva-tri svoja mandata. Stan i plata po dogovoru.