Duh vremena

Buđava paranoja

Tekst kojim se mahalo nije izmišljen, izmišljeno je samo ono top secret i CIA kao potpisnik. Autor, izvesni Danijel Server, polazi od uverenja da građani ove zemlje zaslužuju bolju vlast, a za taj stav ne treba nam bolji dokaz od ove starovremske horor komedije u izvedbi Markovića, Šešelja i Bojića

Opet smo otkriveni. Ovoga puta imaju sve napismeno. Tačno koliko kome, sve po stavkama, ukupno trideset pet miliona dolara. I to ni od koga drugog i manjeg, nego od CIA-e. Pa, dobro došla stara drugarice, dugo te nismo videli u ovolikom sjaju. Mlađi se ne sećaju, ali CIA je ovde u ona vremena bila redovan i omiljen gost u zvaničnim saopštenjima. Bez nje se nisu mogle ni zamisliti a kamoli objasniti bilo kakve unutrašnje teškoće, a državni neprijatelji, izdajnici i špijuni, kojih je onda bilo malo, jedva za jedan autobus, bez njene pomoći nikad nisu mogli da plate podstanarske kirije.

Sad se sve promenilo. Izdajnici su se em namnožili, em razmazili pa traže milione. A i CIA je postala urednija, pa Vladi Srbije redovno dostavlja svoje papire, valjda da olakša posao domaćim poreskim organima. Ili je, što bi bilo najlepše, proradila srpska "krtica" i samo provaljuje i prosipa američke top secret planove.

Stvar bi bila opasna da nije neizrecivo glupa i smešna. Trojica potpredsednika Vlade Srbije uzela su ogroman zalet, najavila vrlo važnu konferenciju za štampu, kao da će objaviti kakvu veliku reformu, a onda izvadili svoj krunski dokaz da su svi njihovi protivnici strani plaćenici. Televizija se potrudila da ovo kolektivno delo Ratka Markovića, Vojislava Šešelja i Milovana Bojića prikaže kao najsenzacionalnije otkiće ovog veka, ravno onim Staljinovim otkrićima da su najveći ruski revolucionarni vođi listom japanski špijuni.

Ali, čudo je trajalo jedva pola sata. Toliko je, naime, trebalo da se uđe u Internet, da se sazna da CIA nema Institut za Balkan, koji je navodno sastavio ovaj papir, da se otkrije da je pravi autor Američki institut za mir (USIP), da to odavno nije nikakva tajna i da je tekst pre mesec dana javno prezentiran u prisustvu jugoslovenskih diplomata u Vašingtonu. Dakle, prepumpani balon smesta je izdušio, pokazujući najpre koliko je tehnološki zaostala ova tužna Vlada Srbije.

Marković, Šešelj i Bojić su, valjda, verovali da će proći godine dok se ustanovi njihova podvala, a za to vreme oni bi svoju buđavu paranoju prodavali kao najsvežiju sezonsku salatu. A već na samoj njihovoj konferenciji za štampu bilo je jasno da sami sebi ne veruju.

Neko od novinara je, naime, logično pitao da li će sad biti proterani američki diplomati iz Beograda, a mogao je da pita i ko će sve od špijuna, izdajnika i stranih plaćenika biti uhapšen, kad je već krivica tako jasna.

Ali ne, ništa od svega toga. Ovi potpredsednici Vlade znaju da su njihove pretnje jednako neutemeljene i prazne kao i njihova obećanja boljeg života. Sve je to samo mahanje papirima. Jedino je Šešelj pokušao da najavi neke sankcije, pozivajući sugrađane, rodbinu i prijatelje plaćenika da im sami presude. On bi svakako pozdravio i blagosiljao svaki linč, ali ništa od toga. Proveravao sam u svojoj okolini, svi su ljubazniji nego ikad, te bi Šešelj morao lično da organizuje linč. Grad je, izgleda, pun stranih plaćenika i sumnjam da bi se potpredsednici dobro proveli da su se, posle konferencije, usudili da bez gorila zavire u neku dorćolsku kafanu.

E, sad da vidimo u čemu je ovde podvala. Tekst kojim se mahalo nije izmišljen, izmišljeno je samo ono top secret i CIA kao potpisnik.

Dakle, cela tajna je u tajnosti. A reč je inače o jednoj razradi već objavljenog stava Stejt departmenta da režim u Srbiji proizvodi krize, da se s njim ne može sarađivati, da ga treba menjati i pomoći demokratizaciju. Autor, izvesni Danijel Server, sačinio je spisak programa i ciljeva koji zvuči toliko zgodno da ga režimski mediji nisu objavili, a izračunao je da bi to moglo koštati trideset pet miliona.

Autor polazi od uverenja da građani ove zemlje zaslužuju bolju vlast, a za taj stav ne treba nam bolji dokaz od ove starovremske horor komedije u izvedbi Markovića, Šešelja i Bojića. Bilo bi teško reći ko je od njih, čisto teatarski, bio najubedljiviji. Kao profesor na Policijskoj akademiji, Marković bi morao delovati najstručnije kad su u pitanju ovakvi propagandni trikovi, ali zato najviše njemu na dušu ide to što je stvar tako nevešto izvedena i tako lako i brzo provaljena.

Što se Šešelja tiče, njemu je bilo najteže, pošto je za ovu priliku bio dužan da prevaziđe samog sebe, a to je nemoguće. On je, naime, isti ovaj arsenal najtežih optužbi dosad toliko nemilice rasipao na sve strane i svakim povodom, da više nije imao šta da doda.

Ne verujem da bi mogao da pojača efekat ni da mu se, usred konferencije, telefonom javio lično šef CIA-e i rekao: "Jeste, Vojo, sve si u pravu, svaka ti je na mestu." Svejedno, bilo bi lepo da se javio.

A doktor i pesnik Milovan Bojić uneo je neki setni, zavičajni ton iz rodnog mu Kolašina i gotovo me ražalostio cvileći kako je njemu, lekaru i humanisti, zabranjeno da putuje u više od tridesetak zemalja gde ga, valjda, uzalud čekaju onoliki pacijenti. Izveo je i neku figuru o bubregu u loju i kamenu u bubregu, u loju, u kamenu, u bubregu... Nagađam da je hteo da kaže da smo mi špijuni kamen u bubregu koji živi kao bubreg u loju. Ako posle ovoga nekom lakovernom padne na um da od mene zajmi pare, uputiću ga na Bojića. Ne znam nikoga iz nezavisnih medija ko ne bi unapred pristao da svoju imovinu menja za trećinu njegove. Uostalom, kad smo kod para, pogledajte samo kvalitet papira u poslednjem broju "Vremena". To se ne može nigde naći ni za milion dolara.

Trojici potpredsednika naročito je palo u oči da se nigde u njihovom legendarnom otkriću ne pominje Kosovo. Smatraju da je to posebno karakteristično i da se upravo odatle jasno vidi namera Amerike da Kosovo odvoji od Srbije, otme i odnese u Južnu Dakotu. To im tamo najviše nedostaje. A da je pomenuto, to bi onda logično značilo da ih baš briga za Kosovo. Eto šta je veština dešifrovanja.

Ovo je, dragi zemljaci, bilo najbolje i najviše što nam ova koaliciona vlada nacionalnog jedinstva može da ponudi i da za nas uradi u ovom trenutku. Ne treba sumnjati da je u ovu akciju uložen najveći napor i sav državni autoritet. Da je ovo uspelo, ništa drugo ne bi bilo važno, ni Kosovo, ni penzije, ni univerzitet, ni mediji, ni opozicija.

Sve bi to prekrila CIA. To bi bio najkraći odgovor na svako moguće pitanje.

Zato mi se čini da nema mnogo smisla lupati glavu oko toga zašto im je to baš sad trebalo. Za takav poduhvat njima je svaki trenutak odličan.

Važno je da nije uspelo, da je spektakularno propalo, a još je važnije što smo videli koliko im je stalo do kompromitovanja svakog oblika otpora njihovoj vlasti. Da ne beše ove bruke, ne bismo ni znali u kojoj su panici i koliko ozbiljno oni shvataju taj otpor koji se nama čini nedovoljnim. Neka bude da su, barem u tome, Marković, Šešelj i Bojić u pravu.