Deset godina populizma

Kriza u završnici

Kriza partijske države ušla u završnicu, alternativci imaju strah od pobede, a privreda... ona je nešto ispod "Titanika"

Deca rođena kad je ova kriza počela već su pismena. A mi, odrasli, beležimo jubileje slavnih bitaka koje smo sve odreda izgubili. Ovaj tekst nastaje na desetu godišnjicu događaja kojim je 8. januara 1989. pobedila antibirokratska revolucija u Podgorici, a biće u rukama čitalaca na, kažu bezbednosno rizičnu, pravoslavnu novu godinu u Crnoj Gori. Godišnjica inauguracije (15. januar '98) crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, događaja koji je obeležio dosad najozbiljniji rascep vladajuće nomenklature u SRJ, obeležava i godinu dana državne krize proizašle iz toga što "Miloševićev Beograd" nije nikada priznao tu pobedu, ostavljajući državu u stanju provizorijuma. Režim u Beogradu Đukanovića očito smatra ključnim protivnikom sistema koji se održava deset godina posle pada Berlinskog zida (tačnije deset godina manje 10 meseci i 17 dana, jer je Berlinski zid pao 17. novembra 1989). Kriza raspada naše države, od konflikta do konflikta, traje već trećinu dužine tridesetogodišnjeg rata (vođenog 1618-48, u predvečerje pada feudalizma) - bez jasnog nagoveštaja o njenom okončanju.

TOTALITARNI PLURALIZAM: Nebojša Popov, autor studije "Srpski populizam od marginalne do dominantne pojave" ("Vreme", 1993), ocenio je 4. januara ove godine, kao gost Pres kluba beogradskog Medija centra, da je kriza partijske države sada ušla u završnicu, i da ta "modifikovana partijska država" iscrpljuje poslednje moguće osnove svog opstanka.

Evo okosnice tog viđenja: pre pet-šest godina izgledalo je da su međusobno suprotstavljene tri glavne struje u srpskom populizmu: a) vladajuća partija pod dva imena SKS - SPS; b) struja oko Šešelja, to jest SRS; c) struja oko Vuka Draškovića, to jest oko SPO-a. Tokom vremena, a naročito tokom prošle godine, dogodilo se nešto krajnje neobično u savremenoj istoriji: da te sukobljene ideologije i formacije formiraju jednu zajedničku formaciju u liku vlade narodnog jedinstva i onoga što oni zovu parlamentarizmom u Srbiji. Tu konstelaciju Popov naziva "totalitarni pluralizam", koji poredi sa teško zamislivom koalicionom vladom koju bi sastavili Musolini, Hitler i Staljin; odnosno Milan Nedić, Dimitrije Ljotić, Draža Mihajlović i Josip Broz.

Popov zapaža da ipak postoji velika razlika između ovih totalitarnih ideologija stranaka i pokreta, a njih samo populizam može da objedini upravo protiv mogućih i pretećih promena koje bi dovele u pitanje opstajanje i čitavog populizma i njegovih suprotstavljenih frakcija, oličenih u SPS-u, JUL-u, SPO-u, SRS-u. Režim rigidno reaguje jer vidi realne opasnosti po svoj opstanak: a) u težnji medija da se emancipuju od režimske kontrole - da toga nema, izlišne bi bile represije koje su upravo u toku; b) u pokušaju univerziteta da se emancipuje od uloge koju je imao u instaliranju populizma pre deset godina; c) u preko 30 slobodnih gradova koje je opozicija osvojila '96...

S druge strane, kriza režima i države se produbljuje zato što populizam po pravilu ne gradi već razara institucije koje osvoji. Popov uočava da opozicija pokušava da nađe novu platformu u novom okupljanju na bar tri mesta: jedno je Savez za promene, drugo je u grupaciji oko Borisa Vukobrata, treće oko Majka Đorđevića.

Popov smatra da sadašnja opozicija ima izvesne šanse da odoli iskušenju populizma. Pošto grupacija oko Majka Đorđevića nastupa kao kulturna grupacija koja se poziva na nacionalni interes, a njena šansa je u tome što bi se tu mogla ispostaviti jasna razliku između etnonacionalizma i političkog kulturnog nacionalizma. Populizam obuhvata etnonacionalizam, tačnije onu komponentu koja uzima u obzir samo poreklo, to jest tretira naciju kao biološku zajednicu. Politički i kulturni nacionalizam imaju drugačiju usmerenost i traže racionalno definisanje nacionalnog interesa, što se kod nas do sada nije dogodilo.

Panićev Savez za promene ima šanse da se na osnovu vlastitog iskustva oslobodi zamke populizma.

Grupacija oko Vukobrata, koja, kao ni druge, nije sasvim artikulisana, ima šansu da pronađe razliku između populističkog shvatanja privrede ukoliko pronađe realnu alternativu režimskom tutorstvu nad privredom i alternativu potrebi ekonomskih subjekata za režimskim tutorstvom.

U trenutku dok su politički potencijali blokirani, da li naša ekonomija više traži zaštitu od ovakve države ili ipak teži da se emancipuje od njenog uticaja?

DRŽAVNI ZAGRLJAJ: Nebojša Savić iz Ekonomskog instituta (takođe gost pomenutog Pres kluba) kaže da je stepen državne kontrole prošle godine povećan u odnosu na prethodnu, a prethodne u odnosu na onu pre nje. Dakle, državni intervencionizam jača. To, međutim, nije emancipovani državni intervencionizam već gola kontrola nad resursima i tokovima robe i novca - uvoz je stopiran, mehanizam odobravanja i izdavanja uvoznih dozvola je pod jakim političkim uticajem - u takvoj situaciji naši direktori više vole da se nalaze u državnom zagrljaju nego da se u njemu ne nalaze, upravljačka struktura vuče nasleđe iz starog sistema, u kome se išlo po mišljenje u komitet.

Ako se stepen intervencionizma povećava paralelno sa siromašenjem - ima li kraja?

Savić kaže kako neki naši političari možda misle da jugoslovenska privreda može da deluje kao jedna korporacija: ako bude jedna korporacija, onda će vlada upravljati resursima, direktori će biti zamenici ministara i tako može da traje u beskraj. To znači da ne treba da živimo u zabludama da sve to može brzo da nestane sa scene. Reč je o upravljanju sa 15-20 milijardi maraka registrovanog društvenog proizvoda, i možda još 5 milijardi neregistrovanog društvenog proizvoda - u tom okviru spretni direktori u sprezi s vlašću mogu da koriste te resurse i da finansiraju svoje aktivnosti.

Po Savićevoj proceni, u Crnoj Gori postoji izražena politička spremnost da se u reformu uđe, u Srbiji ne postoji. U tom kontekstu, postavlja se ozbiljno pitanje da li je moguće sprovesti reformu samo u jednom delu zemlje. Neki ekonomisti smatraju da je moguće izgraditi dva privredna sistema u jednoj zemlji, a Nebojša Savić smatra da to nije moguće. Nije, dakle, pitanje da li Crna Gora želi reforme, ali je manevarski prostor za reformu objektivno sužen i u Crnoj Gori.

Prošle godine jedna međunarodna konferencija ekonomista pokazala je da nije bilo razlike u oceni kako reforme vide naši i svetski ekonomisti. Prag znanja o tome šta treba učiniti postoji, ali mi zapravo još nemamo jasnu političku odluku niti je stvorena društvena klima za reforme.

Iza svega toga stoji nešto što se zove - populistička ekonomska politika. Nju karakteriše spremnost vlasti da koristi monetarnu emisiju za neekonomske svrhe, pre svega za finansiranje državnih rashoda; uverenje da se preobimnim javnim rashodima može očuvati socijalni mir i nespremnost države da se suoči s tim da ima najveće javne rashode od svih država u tranziciji. Javni rashodi - budžet, fondovi za penzije, zdravstvo dečju zaštitu i nezaposlene odnose 60 odsto društvenog proizvoda. Država ima 10-12 odsto neizmirenih obaveza, na osnovu onoga što su zakonom stečena prava; kad bi se i to uračunalo, učešće se penje na 70, a u uspešnim privredama taj procenat se kreće oko 45 (vidi antrfile "Ispod 'Titanika'").

PRVENSTVENO PROTIV: Da li su u tom kontekstu bitne razlike između srpskog i crnogorskog populizma koji su startovali u isto vreme i imali zajedničku istoriju?

Nebojša Popov uočava da je crnogorska nomenklatura sa opozicijom potpisala sporazum o izbornoj smeni vlasti, što nomenklatura u Srbiji ogorčeno energično i kontinuirano odbija. Ostalo se tiče legalizacije sive ili crne ekonomije, odnosno okončanja pljačke. Prema izvesnim indicijama, nomenklatura u Crnoj Gori i njeni saveznici u privredi pokazali su u jednom trenutku spremnost da se završi dugotrajna pljačka društvene, narodne i privatne svojine, naročito kroz različite oblike ratne privrede, i da se sankcionisanjem onoga što se dogodilo i pokušajem da se razlikuje ono što se može legalizovati nekako uplovi u racionalnu ekonomiju.

Sada, kaže Popov, imamo novi talas koji traži obnavljanje zajedničkog populizma pomoću istog instrumenta uz koji je nastao zajednički populizam, a to je opet Kosovo. Da nije bilo Kosova, onoga što se tamo događalo i upotreba i zloupotreba tih događaja osamdesetih godina, ne bi bilo ni populizma. Danas se poteže isto: da se zatrpa ta rupa i da se što pre i što više produži vek srpskog populizma.

Kakve sile obnavljaju taj pokret uprkos mnogobrojnim porazima koje je doneo?

Populizam se najčešće javljao na periferiji i poluperiferiji razvijenog sveta u liku agrarnih pokreta kao i u liku nekih urbanih pokreta, kao što je peronizam u Argentini. Kod ruskih narodnjaka u nekim frakcijama populizam traži da se preskoči istorijska etapa kapitalizma. U našem slučaju to je, kako uočava Popov, sinkretistička ideologija koja obuhvata vrlo različite elemente, od patrijarhalne ideologije, preko izvesnih elemenata fašizma i socijalizma, ali to je pre svega ideologija i pokret koji je prvenstveno protiv - protiv individualizma, parlamentarizma, liberalizma, feminizma, semitizma - drugim rečima, protiv promena koje nagoveštava moderno doba.

Popov je još pre pet-šest godina zapazio da vladajuća partija i krug oko vladajuće partije u ovoj zemlje devedesetih godina zastupaju bezmalo iste ideje kao narodni pokret Dimitrija Ljotića u međuratnoj Jugoslaviji. Od Ljotića do drugog Požarevljanina Miloševića, populizam je od marginalne postao dominirajuća pojava koja sprečava liberalizam, parlamentarizam i modernizam. Popov ukazuje i na činjenicu da je populizam istovremeno proizvodio druge velike promene, a na te promene se ne reaguje adekvatno na osnovu racionalnih pretpostavki da kad su ljudi ugroženi određenom politikom traže načine da se ta politika izmeni.

TRI ŠESTICE: Jovica Trkulja, profesor Pravnog fakulteta, pesimistički zaključuje (Pres klub 4. januara) kako deset godina nakon tog populističkog talasa važi parafraza starog Remarkovog naslova "U Srbiji ništa novo". Kao da su se obistinile istovetne reči Ralfa Darendorfa, koji je bio prvi pesimista u opštoj euforiji nakon pada Berlinskog zida. Kad su ga pitali zašto je rekao da sa istoka posle 1989. nije došlo ništa novo, on je odrešito odgovorio kako ovim postkomunističkim zemljama treba šest meseci da bi donele demokratske ustave; šest godina da bi nešto iz tih demokratskih ustavnih odredbi počele da primenjuju, i - najmanje šest decenija da bi se u tim zemljama pojavile pravna država i vladavina prava. Trkulja primećuje da je ta Darendarfova teza možda i previše optimistička. Za njega je populizam vrh ledenog brega ispod koga se skrivaju temeljni problemi i demokratizacije i parlamentarizma i krize države. Trkulja pokazuje kako je taj nacional-populizam imao ključnu ulogu u nastajanju, uzdizanju i održavanju režima Slobodana Miloševića, ali podvlači da ključnu ulogu ima ono što je stajalo iza toga: neravnopravni položaj Srbije i srpskog naroda, ogromni talas nezadovoljstva obeshrabrenih, očajnih, obespravljenih masa 1987... Vrh tog talasa bio je na Kosovu. Vlastodršci su osetili da legitimitet vlasti ističe i srpska politička oligarhija povukla je očekivani i, primećuje Trkulja, pokazalo se pravi potez, opravdano nezadovoljstvo građana preusmerila na nacionalni teren. Srpska elita s Miloševićem na čelu, kaže Trkulja parafrazirajući bajku o Baš-Čeliku, pridružila se elitama drugih republika u skidanju obruča sa bačve u kojoj je bio zarobljen zao duh nacionalizma. I oslobodili su ga se.

Trkulja podseća kako su ideološku potporu nacionalnom populizmu tada dale najznačajnije kulturne institucije: SANU, SPC, neki istaknuti pojedinci, ali i Beogradski univerzitet je 1988, a naročito januara 1989, imao veoma važnu ulogu u davanju podrške ovom režimu i nacional-populizmu. Trkulja je skeptičan što se tiče prognoze da bi uskoro moglo doći do brzih bitnih promena. On u tom kontekstu pominje jedan tekst Ištvana Deaka, koji primećuje da je u ovom delu Balkana u poslednjih sto godina bilo više različitih ideologija i svi su pokreti bili prolazni, stalan je bio nacionalizam.

STUBOVI: Trkulja režim Slobodan Miloševića poredi s vidljivim delom naftne platforme koju drže jaki stubovi koji odolevaju razornim talasima. Ti stubovi su nacional-populizam; državni partijski i ideološki aparati, vojni i policijski kompleks i sama vlast Slobodana Miloševića.

Svi stubovi vlasti su, po Trkulji, u osnovi čvrsti i zbog toga se taj režim uprkos svim krizama i strašnim porazima održao, a i u budućnosti bi mogao odolevati krizi. Jedini stub režima koji deluje kao da se rasklimao jeste onaj četvrti - Milošević kao vođa, pošto je njegova harizma u velikoj meri potrošena. U teoriji, naime, postoje vođe-pobedioci, vođe-izbavioci, i vođe-uzurpatori. Slobodan Milošević ne pripada nijednom od ova tri tipa karakteristično paradigmatično - ali srećno kombinuje sva tri. U početku se pokazao kao pobedilac, čak i kao izbavitelj; to je u međuvremenu dovedeno u pitanje; u velikoj meri se pokazuje kao uzurpator - od ustava iz '90 sa cezarističkim ovlašćenjima, do lex specialisa iz 1996.

Po Trkulji, u Srbiji ne postoji alternativa (on ovdašnji politički sistem naziva "pluralizam u singularu"; smatra da kod nas vlada "višestranačko jednoumlje", podvlači da su opozicione partije socijalno neutemeljene, a da među vodećim opozicionarima nema spremnosti za kompromis).

Kod nas je gajena iluzija da postoji ekspresni voz demokratije, ali da se to nije desilo i da je naš vagon završio na sporednom koloseku istorije.

Trkulja pesimistički kaže da su u gotovo milenijumskoj istoriji Srbije dominirali autoritarni a ne demokratski poreci, koji su od XIX veka tek incident, te da je i Stojan Novaković pisao kako su srpske zemlje zakoniti naslednici rimske diktature, da tu ni Turci nisu imali mnogo šta da dodaju.

Nebojša Popov se ne slaže sa tezom o dominaciji antidemokratskog u srpskoj istoriji, jer je od Dositeja Obradovića, preko Skerlića, do nekih novijih primera postojala neprekinuta nit težnji za modernom demokratskom državom. On se ne slaže s Trkuljom da je u sadašnjem trenutku nastala neka vrsta "singularizacije pluralizma" već to smatra "nedovršenim pluralizmom" - na jednoj strani je kriza partijske države i institucija koje je populizam razorio, a na drugoj strani kriza na alternativnoj sceni i nemogućnost opozicije da izgradi institucije demokratskog ustrojstva i odgovorne javnosti.

Problem je i u tome, zapaža Popov, što je kod alternativaca prilično izražena jedna mentalitetska crta ranije naročito vidljiva kod naših sportista, a to je strah od završnice, strah od prvog mesta, strah da se dovrši posao. Na svim ključnim mestima nedostaje neophodna finalizacija: kod medija postoji borba za puko preživljavanje i za opstanak listova radio stanica, ali nedostaje borba za instituciju javnosti; na univerzitetu se samo govori o autonomiji, o upravljanju, a ne o akademskim slobodama; kod slobodnih gradova je slično, energija se apsorbuje u borbi za smanjenje prostora za državni intervencionizam. Kod opozicionih grupacija nedostaje vizija parlamentarizma, a ona bi se ogledala u odnosima koje bi te grupacije uspostavile već sada. Nije važno jedino srušiti Miloševića - pa ćemo onda videti šta će biti...