Javna odbrana

S velikom zabrinutošću i žalošću pratimo nedavno nametanje novog Zakona o univerzitetu u Srbiji. Njegova autoritarna priroda stoji u dubokoj suprotnosti sa pravnim normama i civilizacijskim navikama koje upravljaju autonomnom delatnošću univerziteta u moderno vreme. Želeli bismo da izrazimo svoju solidarnost sa borbom srpskih demokratski orijentisanih intelektualaca, učenih ljudi i akademskih profesora i saradnika koji rade na ponovnom uspostavljanju uslova neophodnih za slobodno, otvoreno i dijaloško istraživanje i predavanje, dva ključna oslonca građanskog društva. U tom pogledu, podržavamo vaše napore da povratite autonomni status koji bi univerziteti u Srbiji trebalo da uživaju da ne bi prestali da postoje kao institucije visokog obrazovanja u pravom značenju te reči, to jest u smislu nesputanog istraživanja i neometane razmene argumenata.

Prof. dr Aleš Debeljak, asistent na studijama kulture (Univerzitet u Ljubljani)
Prof. dr Igor Lukšić, vanredni profesor političkih nauka (Univerzitet u Ljubljani)

Protestiram protiv primjene Zakona o univerzitetu, koji je nedavno izglasala Skupština Republike Srbije, i tražim da se isti opozove. Odrastao sam u Jugoslaviji, Srbija je bila - i ostala je - dijelom moje domovine. Poznajem bolje od većine stranih kolega i prijatelja tradicije Beogradskog univerziteta, napose one koje su se očitovale 1968. godine ili pak između dva svjetska rata, kad je vaš univerzitet bio jednim od najnaprednijih u Evropi i svijetu. Dolazio sam iz Zagreba da držim predavanja na raznim fakultetima u Beogradu, te imao priliku upoznati brojne profesore i nastavnike, uvjeriti se u njihovu izuzetnu stručnost i intelektualno poštenje. Zakon koji je donijet izlaže ih nedostojnim pritiscima i ucjenama koje krnje ne samo ugled Univerziteta nego i srpske kulture i zemlje. Ovome protestu pridružuju se brojni profesori slavistike na Univerzitetu "La Sapienza" u Rimu, gdje se srpski jezik i književnost predaju zajedno s jezicima i književnostima ostalih slavenskih naroda. Uz nas protestira također znanstvena Fondacija "MEDITERANSKI LABORATORIJ" iz Napulja (Via Margellina 35), koja je pomagala svim žrtvama bratoubilačkog rata u našoj zemlji, za koji su krive, uz ostale, iste individue koje su predložile i izglasale sramotni Zakon o univerzitetu, koji tražimo da se poništi. Nastojat ćemo svim silama da se našim srpskim kolegama vrati njihovo neotuđivo pravo na samostalno djelovanje i istraživanje, koje je tekovina slobode kakvu je Srbija stekla u svojoj historiji i koju umije cijeniti.

Predrag Matvejević, redovni profesor srpskog i hrvatskog jezika i književnosti na Univerzitetu "La Sapienza", Rim, Italija

(...) U poređenju sa stradanjima civilnog stanovništva po Krajini, Bosni i na Kosovu, pokoljima nanesenim od strane sadašnjeg režima na vlasti u Beogradu, gašenje jedne katedre za književnost može da izgleda trivijalno. No ovaj događaj, koji za cilj ima uništavanje kulturnog pamćenja srpske, jugoslovenske i svetske kulture, kao i destrukciju civilizovanog kulturnog prostora, civilnog društva i ukidanje akademskih i ostalih građanskih sloboda, dokaz je, nažalost, da se u Beogradu otvorio front protiv samog srpskog naroda. Ovakvo proganjanje srpske inteligencije kakvo sprovodi sadašnji režim, i ne samo na Filološkom fakultetu, nije viđeno još od vremena nacističke okupacije i najcrnjih dana komunističkog golootočkog terora. (Nedavno hapšenje studenata zbog ispisivanja grafita, uz uskraćivanje prava na pravni lek, recimo, pokazuje kako represivnu logiku na kojoj počiva ovaj režim tako i njegovu unutrašnju nesigurnost i slabljenje. To je režim koji se boji čak i lako izbrisivih napisa na zidu.) Naravno, dokle god postoji pismenost na prostorima tzv. bivše Jugoslavije, ljudi koji čitaju knjige i koji su pismeni, imena jedne Nane Bogdanović, jednog Nikole Miloševića ili Svetozara Petrovića biće svetionici književnoteorijskog mišljenja, koje nijedan režim neće moći da ugasi. Oni su ostavili "grafite", tekstove koji se ne daju izbrisati. Da ne govorimo o simboličnoj vrednosti činjenice da je prvi diplomac obnovljene Katedre jedan Danilo Kiš, pisac, prevodilac i kritičar svetskog formata. On simbolično predstavlja sve one vrednosti i kulturna dostignuća koju su i prethodni i potonji profesori i studenti ove katedre ugradili u temelje svetske, evropske i, naravno naše, srpske i jugoslovenske kulture. Te vrednosti, razume se, neće moći da se izbrišu voljom jednog autokratskog režima i njenih polupismenih izvršilaca sa sabranim delima.(...)

Profesor Dragan Kujundžić, diplomac Katedre za opštu književnost sa teorijom književnosti i šef Katedre za slavistiku, Univerzitet u Memfisu, Memfis, Tenesi, USA

Poštovani profesore Puriću, (Jagoš Purić, rektor Beogradskog univerziteta, p.r)

Ovim pismom vas umoljavam da poništite Zakon o univerzitetu, koji je stupio na snagu prošlog leta. Ovaj zakon, koji može usvojiti samo nedemokratski politički režim, donesen je sa ciljem da uguši akademske slobode i blokira svaku nezavisnu i kritičku misao. Srpski narod se sve više suočava sa nezadovoljstvom međunarodne zajednice. Svetski mediji su puni vesti o srpskom nepoštovanju ljudskih prava, srpskom fanatičnom nacionalizmu, srpskim ratnim zločincima, srpskim korumpiranim i bezočnim političarima, čak i srpskim plaćenicima koji pale i ubijaju po tuđim zemljama.

Molim vas da ne pokušavate da kažete kako su takve vesti odraz međunarodne konspiracije protiv Srba. Čak i da takva konspiracija postoji, srpski narod bi samo mogao da je poželi, jer je svaka druga opcija bolja od morbidne budućnosti koju nudi trenutna politika vaše zemlje.

Još jednom vas molim da učinite sve kako biste pomogli Srbiji da ne služi kao primer opresije i netolerancije u budućim udžbenicima istorije. Molim vas da pomognete svojim unucima da se ne stide vlastite nacije. Molim vas da poništite nedavno donesen Zakon o univerzitetu da biste spasili poslednji bastion građanskog društva i demokratije u Srbiji.

Nebojša Kujundžić, docent i šef odseka za filozofiju, University of Prince Edward Island, Kanada

Drage kolege,

molim vas primite izraze mog divljenja i podrške vašem hrabrom odupiranju varvarskim potezima sadašnjeg režima u Srbiji. Siguran sam da ova vandalistička represija nikad neće uništiti akademsku zajednicu i naprednu slobodoljubivu javnost u Srbiji. Ona je samo presekla i poslednje formalne niti koje su vezivale sadašnji režim za plemenite napore i slobodni duh "druge Srbije" koje ste stvorili u godinama tragedije i sramote.

Vaš otpor je obećanje našem krajičku sveta. Biću počašćen da pridružim svoje skromne snage vašoj borbi za drugačiju i čovečnu budućnost Jugoslavije i njenih suseda.

Sa solidarnošću, prof. dr Rastko Močnik, profesor sociologije, Univerzitet Ljubljana

Univerzitet i kritika

(...) Pitam se da li još ima entuzijazma u Beogradu? I ako ga možda još uvek i ima, da li Beogradski univerzitet može da ga artikuliše? Sećam se još uvek komunizma i sivila univerziteta, nekih verovatno Marksovih univerzalnih ljudi, koji su istovremeno bili i profesori, i komesari, i teritorijalna odbrana, i policijski doušnici. Sećam se i entuzijazma koji je "Praxis" grupa probudila. Bilo je to nekakvo očekivanje alternative u vremenu kad je univerzitet služio komunizmu.

Vlast i univerzitet su brzo odstranili takvu alternativu, jer komunizam jednostavno nije priznavao alternative. Sada se, takođe, niz "Praxis" profesora pokazao u svom pravom ratnom izdanju. Izgleda da je alternativa koju smo očekivali bila lažna, da je opozicija "Praxisa" bila lažna. Sećam se početaka i toka ovog rata, kada je samo nekoliko profesora univerziteta reagovalo. Univerzitet je ćutao. Univerzitet je tokom celog rata ćutao. Neke nove univerzitetske demokrate su se pojavile tek pred kraj rata, tek u okviru poraza Srba u ratu. Ozbiljnim naučnicima univerziteta je izgleda nedostajalo vreme da bi stekli naučnu distancu i o zločinima u sopstvenom okruženju progovorili sa njima primerenom objektivnošću.(...)

Dugo sam napuštao takav univerzitet. Sve vreme sam čekao neke nove znake entuzijazma. Onda su me studenti pozvali da im se pridružim povodom jedne od uobičajenih agresija vlasti. Pokušao sam da im tom prilikom ispričam nešto o tome kako zamišljam aktuelni politički projekat u Srbiji. Pokušao sam da artikulišem tezu da je u Srbiji lako biti Srbin (što danas izgleda i nije više tako), i da bi političku alternativu trebalo artikulisati sa pozicije Drugog, recimo sa pozicije Muslimana. Jer, mislim, da Srbi i Albanci nisu međusobni neprijatelji već da imaju jednog zajedničkog neprijatelja, a to je srpska vlast. Pokušao sam da pokažem da time mogu da se animiraju i novi kontakti sa zagrebačkom, sarajevskom opozicijom. Dočekalo me je neko čudno ćutanje. Tada sam odlučio da napustim univerzitet, Beograd, Jugoslaviju. U ime nekog nomadskog projekta... Nekog projekta bez teritorije.

(...) I vreme komunizma i vreme nacionalizma me upozoravaju na opreznost. Ja ovo sve pišem u znak solidarnosti sa onim pojedincima koji su odbili da potpišu novi zakon o univerzitetu i koji su time pokazali građansku neposlušnost. U znak solidarnosti sa studentima koji pišu grafite po beogradskim ulicama. U znak uspomene na ljude koji su se, kao Miladin Životić, borili i protiv komunizma i protiv nacionalizma. U znak solidarnosti sa svim onim usamljenim i hrabrim pojedincima koji se još uvek ne predaju. I koji ponovo bude entuzijazam. To je, možda, nagoveštaj nekog novog univerziteta u Beogradu (...).

Profesor dr Miroslav Milović, Universidade de Brasilia, Instituto de Ciencias Humanas, Departamento de Filosofia

(...) Osamdesetih godina - ta duga izgubljena posttitovska dekada - već ograničenjima akutne političke i ekonomske krize nije stvarala pogodan ni podsticajan okvir za promene i inovaciju, tavorilo se i čamilo i čekao se neki preokret.

Zatim se zdušnim angažmanom mnogih nastavnika, saradnika i studenata na nacionalnim pitanjima univerzitet svojski kompromitivao. Izliferovao je govornike čelnike, štablije nekoliko političkih partija, korifeje i pozadinske radnike velikih nacionalnih poduhvata koji su načeti moralni kapital institucije i profesije dalje arčili, a profesionalizam i naučni nivo dalje srozali.

Studenti na Terazijskoj česmi marta 1991. bili su već dobrano zagrejani nacionalističkom retorikom, a u subotu 5. oktobra 1991. na demonstracijama protiv varvarskog bombardovanja Dubrovnika od strane tadašnje JNA, tamo u Pionirskom parku, sećaš li se, bilo je među onih 1500 ogorčenih Beograđana (od milion i po Beograđana!) malo univerzitetskih radnika i još manje studenata. Šta je sve bilo posle znam samo posredno jer me nekoliko nedelja kasnije više nije bilo u Beogradu. O tome što nisam direktno pratio neću ništa da kažem.

Od maja 1991 - toga se još sećam - većina studenata nije smela da spava kod kuće zbog mobilizacije, a s jeseni su bogami počeli da mobilišu i sa časova. Šta je Univerzitet tada uradio da zaštiti svoje studente, šta fakulteti, instituti, katedre? Šta je Univerzitet uradio povodom rata u Bosni, sve do Dejtona? Šta fakulteti, instituti, katedre?

Politički i moralni kapital, civilna energija iz demonstracija u zimu 1996-97. proćerdani su na Univerzitetu kao, uostalom, u Beogradu u celini. Lako i brzo.

Sada se Univerzitet uništava legislativno i administrativno, kako drugačije, finansijski i naučno i politički i moralno valjda više i ne može. Nema drugih sredstava, samo još pajserom. Posle masovnog egzodusa nastavnika i saradnika i budućih naučnika i saradnika (tj. diplomiranih studenata, i to onih najboljih), u sedmoj godini naučne, kulturne i prosvetne izolacije, sad još malo zakonodavnih smicalica i rektorskih i ministarskih intervencija da se završi posao započet 1968. Pokornost političkoj moći, poslušnost, pasivnost, tiha proizvodnja podjednako poslušnih kadrova za opslugu rezima.

I Univerzitet sad, naravno, očekuje solidarnost i intervenciju međunarodne akademske zajednice. Ali to ide malo teže, jer se plaća ceh za postojanu ćutnju o neprijatnim temama od 1991, i još gore: univerzitet, fakulteti, katedre, instituti nisu ništa zvanićno i kolektivno rekli ni o sistematskoj represiji Albanaca na Kosovu, koja traje još od 1981. Neki usamljeni pojedinci sa univerziteta jesu, ali to izgleda nije dovoljno.

Ja sam solidaran sa svojim malobrojnim kolegama čije postojano antinacionalističko i antiratno držanje, profesionalni dignitet i napor poznajem i cenim. Njihova upornost, hrabrost, naučni nivo zaslužuju solidarnost i podršku međunarodne akademske zajednice, i oni je uglavnom i dobijaju. Manje-više. Kao pojedinci.

Dr Dragan Klaić, profesor teatrologije Amsterdamskog univerziteta i
direktor Theater Instituut Nederland. Do 1991 bio je profesor Fakulteta
dramskih umetnosti u Beogradu