Koncentracija kontrole novca

Mrtvi čvor žive love

Da li je napravljen fond za uspešne drugove u velikim sistemima?

Kao uoči neke devalvacije, u Srbiji je poslednjih dana primetna nervoza oko nabavke gotovine, takozvanog živog novca. Dnevne novine čak izveštavaju o žalosnoj sudbini takozvanih bankomata, koji ne sastave više od trećine dana sa onim parama koje se u njih ujutro natrpaju. Mada je novčana masa koju kontroliše Narodna banka Jugoslavije relativno visoka za tekući nivo privredne aktivnosti i nadilazi 11 milijardi dinara, a blizu 50 odsto te mase je u banknotama i gvozdenjacima, ova siromašna zemlja stalno traži samo efektivu, jer se ona daleko lakše, povoljnije, pa i brže može transferisati u devize. U suštini, tražnja za gotovinom manje govori o tempu stvaranja društvenog proizvoda, a više o novoj navali nepoverenja u ekonomsku politiku.

Nosioci ekonomske politike, međutim, trostruko su obezbedili svoju vlast nad novcem, oni čvrsto kontrolišu živi novac, devizne tokove, kao i onaj deo kapitala koji se uskoro može efektuirati kroz privatizaciju. Gde su kontrolna mesta za promet novca?

GLAVNA RUKA: Ako bi neko, po inerciji, pomislio da su to banke, ne bi tačno pogodio. Evo, prema podacima Udruženja banaka Jugoslavije, samo 33 odsto plasmana poslovnih banaka smatra se načelno naplativim potraživanjem, a tek 17 odsto aktive bankarskog sektora smatra se kamatonosnom aktivom. Ako su banke onaj kanal preko koga guverner Dušan Vlatković pretežno upumpava emisioni novac u monetarni sistem zemlje, one, prema spomenutim podacima, nisu i pravi kontrolori tokova živih para. Izuzimajući, naravno, onih sedam vodećih jugoslovenskih poslovnih banaka koje, prema rečima direktora Novosadske banke dr Vojina Bjelice, drže 64 odsto aktive bankarskog sektora zemlje, dok 62 male banke imaju tek 4,4 odsto te aktive ("Dnevnik", od 10. januara). No, sve je relativno, a naročito je relativna aktiva velikih jugoslovenskih banaka.

Ako u poslovnim bankama nema para, onda jednostavno i celu privredu treba otpisati kao sferu obitavanja glavnih kontrolora živih dinara. Ne okolišući mnogo, valja odmah proveriti hipotezu da je država, to jest državni vrh taj koji sve kontroliše, pa otuda kontroliše i nestabilno novčano tržište. To jest tražnju, a naročito ponudu dinara, perspektivu te ponude i moguće resurse živog novca koji će možda izvrcati privatizacija. Ta moć nesumnjivo je koncentrisana u Vladi Srbije, preciznije rečeno, koncentrisana je u vrhu te vlade, a glavna ruka te moći je ruka ministra finansija Borislava Milačića.

Ako ostavimo po strani Budžet Srbije od 24 milijarde dinara, koji po definiciji predstavlja glavno sedište finansijske moći u svakoj državi, a naročito u Srbiji, onda pažnju treba usmeriti na famozni Zakon o obezbeđenju sredstava za sprovođenje socijalnog programa Republike Srbije u 1999. godini. Suština tog zakona zatrpana je raznovrsnim dimnim zavesama i retoričkim maglama. Pažnja javnosti je prvo skrenuta na poznati zakon o privilegijama političkih funkcionera (koji je brzo povučen, čim je, valjda, obavio funkciju zavaravanja). Zatim je u raspravi o samom Zakonu o socijalnom programu cela diskusija skrenuta na u biti bezvezno pitanje - treba li udarati državnu taksu na mobilne telefone i može li Srbin plaćati fiskalne dažbine na iskonsko pravo da bude naoružan, to jest na večitu oružanu budnost zbog mogućeg prodora mnogobrojnih neprijatelja. Tek malobrojniji posmatrači primetili su da se nešto manevriše s taksama na sirovu naftu, benzin i druge derivate, na sve cigarete, vina i alkoholna pića, na registraciju motornih vozila, te da se i 50 odsto od akciza na cigarete i naknade na usluge u platnom prometu usmerava van državnog budžeta. A suština tog zakona o socijalnom programu, koji će, prema oficijelnim procenama, mimo budžeta ostvariti prihod od 6 milijardi dinara tokom ove godine (četvrtina budžeta Srbije) - čini se nije u nekom klasičnom socijalnom programu (kakav se obično usvaja u parlamentu), već u sektoru takozvanih drugih namena u oblasti socijalne politike (kako i piše u članu 22 spomenutog zakona - uz uopštenu odredbu da će se sredstva koristiti u oblastima socijalnog osiguranja, socijalne i dečije zaštite).

NEPRECIZNOSTI: Gotovo je neverovatno da je Skupština Srbije, gotovo bez reči primedbe, izglasala zakon u kome se raspolaganje sa oko milijardu maraka gotovine (po zvaničnom kursu dinara) stavlja praktično na neograničenu dispoziciju ministru finansija Srbije. Jer, kako drugačije timačiti član 23 zakona, u kome se izričito kaže da će se sredstva prikupljena za navodni socijalni program skupljati na "jedinstveni prolazni račun kod Ministarstva finansija sa koga se usmeravaju korisnicima u skladu sa namenama utvrđenim ovim zakonom". A o uopštenosti namena, već smo prozborili.

Preciznija namena oko šest milijardi dinara vanrednih fiskalnih prihoda tokom ove godine ne može se identifikovati ni u oficijelnom obrazloženju zakona. Osim ponavljanja neodređene formule da će sredstva biti korišćena "prevashodno za isplate penzija zaposlenih i penzija zemljoradnika, dečjih dodataka i dr.", jedino što bar delimično baca svetlo na krajnju namenu ovih sredstava jeste rečenica da će "izuzetno, u postupku restruktuiranja, radi konsolidacije velikih privrednih sistema, vlada delom iz ovih sredstava učestvovati i u finansiranju socijalnih programa koji će biti realizovani u tom postupku". Znači, tu je negde poenta možda i polovine vanrednog Milačićevog fonda koji bi se, prema ovoj poslednjoj nameni, možda mogao nazvati i "antištrajkački fond" ili možda "fond za uspešne drugove u velikim sistemima"(Tomić, Tomić and Matković company).