Hitlerov Berlin

Kultura sećanja >

Grifon u službi njenog visočanstva

Austrijanac Paul Rosbaud rođen je 1896. godine. Bio je doktor hemijskih nauka i urednik naučnih časopisa u Nemačkoj. Nemačke kontraobaveštajne službe nikad nisu saznale da je bio i engleski špijun. Službenik MI-6 Frenk Foli bio je jedini koji je poznavao identitet obaveštajca pod pseudonimom Grifon, iako se njegovim izveštajima ponekad bavilo i na desetine eksperata. Rosbaud nikada nije primio novac od MI-6, plaćali su ga časopisi za koje je radio, tako da su sami Nemci finansirali obaveštajni rad koji je otkrio sve što je nemačka nauka činila u korist Hitlerove ratne privrede i pokušajima da naprave atomsku bombu

Grifon je mitsko biće sastavljeno od delova raznih životinja. Postoje brojne varijante, a jedna od najčešćih je četvoronožna ptica sa telom kao u lava i glavom i krilima kao u orla.

Ne zna se zašto je Paul Rosbaud englesku reč za mitološku zver Griffin izabrao za svoj pseudonim. Jedna od legendi kaže da se nalazio na grbu jednog od njegovih predaka sa očeve strane. Paul je bio vanbračno dete. Kada je 1913. majku Anu koja je bila na samrti usrdno molio da mu kaže ko mu je otac ona mu je navodno odgovorila: "Nikada nećeš saznati!" Na tome je ostalo, oko Paula Rosbauda je od samog početka sve bilo tajanstveno.

ŠTUKA MEĐU ŠARANIMA: Paul Rosbaud je kao hemičar počeo da radi na ispitivanju rendgenskih zraka, ali nije bio dovoljno uspešan da bi ga primili kao predavača na neki od većih univerziteta. Krajem dvadesetih godina prošlog veka zaposlio se kao urednik jednog časopisa o metalurgiji u Berlinu. Da bi pridobio vrhunske autore obilazio je univerzitete i naučna društva ne samo u Nemačkoj, već je putovao u Englesku, Dansku i Norvešku. Bio je ljubazan, duhovit, naučno dovoljno obrazovan da razgovara i sa najvećima, pa je tako upoznao tada još mlade naučnike Alberta Ajnštajna, Petera Kapicu, Nilsa Bora, Ernesta Ruterforda, Lea Silarda, Ota Hana, Lizu Majtner, Vernera Hajzenberga i druge. Oni tada nisu ni slutili da će učestvovati u razvoju nuklearnog oružja.

U takvom društvu Rosbaud je imao čudnu poziciju. Nije bio naučnik, ali je posećujući sve te velike umove, uspostavljajući i njihove međusobne kontakte, bio odlično informisan o razvoju nauke. Sam sebe je ironični nazivao "štukom u jezeru punom šarana".

Kada je Hitler došao na vlast, Paul Rosbaud je postao naučni savetnik izdavačkog preduzeća Ferdinanda Špringera. To je bilo jedno od najstarijih izdavačkih preduzeća za nauku, još je otac Ferdinanda, Julius Špringer, u Berlinu 1842. godine osnovao knjižaru koja je počela da štampa brošure, pa malo po malo i knjige. Izdavačko preduzeće Špringer koje postoji i danas i bavi se isključivo izdavanjem naučne literature, nema nikakve veze sa široj javnosti mnogo poznatijom izdavačkom kućom Aksela Špringera koja je osnovana nakon Drugog svetskog rata.

Paul Rosbaud se oženio sa Hildegard Frank kojoj su tepali Hilda. Njena jevrejska porodica je bila protiv te veze, jer je Rosbaud bio katolik, ali se oni na to nisu obazirali. Njihova kćerka Angela je rođena 1927. godine. Paul, njegova žena i dete bili su državljani Austrije, ali su živeli u Berlinu. Porodicu Rosbaud nije pogodilo kada je Hitler 1933. godine došao na vlast, ali se sve promenilo kada je Nemačka 1938. progutala Austriju i oni postali državljani Nemačkog rajha u kome je za Jevreje važilo posebno zakonodavstvo. Tada je i njima život bio ugrožen.

PAKET ZA LONDON IZ OSLA: Novembra 1939. godine rat je već preko dva meseca besneo u Poljskoj, relativno mlako se vodio na zapadnom frontu, Norveška je još bila neutralna, Hitler će je napasti tek 9. maja 1940 godine. Nemačka ambasada u Oslu se nalazila na adresi Drammensveien 74, a preko puta na broju 79 bila je ambasada Velike Britanije. Nemačka i Velika Britanija su se nalazile u ratnom stanju, ovde su golim okom mogli da posmatraju ko navraća u ambasadu neprijatelja. Ne znamo da li je Nemcima pao u oči gospodin koji je jednog novembarskog dana došao u britansku ambasadu gde je na prijemu rekao da treba jednom određenom gospodinu da preda jedan paket, ali taj gospodin nije bio tu. Posetilac je rekao da su njega samo zamolili da donese paket. Na kraju ga je primio mornarički ataše admiral Hektor Bojs. Nikakvu potvrdu za predaju paketa nije tražio.

Admiral je otvorio paket. U knjizi o tehničkim problemima na nemačkom jeziku nalazilo se pet stranica ispisanih pisaćom mašinom plavim slovima bez naslova i potpisa sa skicom jednog broda i detaljnom skicom nove vrste torpeda uz zabelešku: "Verovatno je ovim tipom torpeda potopljen brod Royal Oak." Poseban dokument imao je naslov "Električni upaljači za bombe i granate" sa preciznim crtežima. U posebnom manjem paketu nalazila se zapečaćena staklena cevčica i uz nju opis njenog sadržaja.

Admiral je bio dovoljno stručan da proceni važnost sadržine paketa. Čudio se, naložio da se sadržaj prevede na licu mesta u ambasadi i sve poslao u London diplomatskom poštom. Posle toga je dobio običnom poštom sa norveškom poštanskom markicom anonimno pismo na engleskom jeziku. Nepoznati pismopisac pitao je da li Britanci žele da budu informisani o razvoju nauke i tehnike u Nemačkoj, ako jesu, neka najava programa radio-stanice BBC na nemačkom jeziku bude promenjena i neka glasi: "Halo, ovde je London".

Paket iz Osla u međuvremenu se već našao na pisaćem stolu R. V. Džonsa, koji je upravo radio na stručnoj proceni novog nemačkog oružja. On se postarao da poruka preko BBC-ja bude poslata onako kako je anonimni lik iz Osla želeo.

Niz ovih događaja postao je posle rata poznat kao "Raport iz Osla" i ocenjen kao veoma značajan. Preko ambasade Velike Britanije u Oslu više ništa nije stizalo, ubrzo je morala da se zatvori jer je nemačka vojska osvojila Norvešku. U Londonu se pretpostavljalo da je lice koje je poslalo dragoceni prvi paket, ali se više nije javljalo, uhvaćeno i ubijeno. Ali, ko je to bio zaista bio nije znao niko osim iskusnog obaveštajca Frensisa Edvarda Folija, zvanog Frenk, koji je znao i da obećani izveštaji sada stižu drugim putem sa potpisom Grifon i to njemu lično. Rosbaud je sam organizovao slanje svojih izveštaja preko Norveške i Švedske, prezirao je radio-vezu, pisao je na pisaćoj mašini sa skicama i koristio uvek nove kurirske veze i šifre.

Foli je sačuvao tajnu o svom obaveštajcu u Nemačkoj sve do završetka rata, odoleo je čak i pritisku svog šefa, pukovnika, posle general-majora Stjuarta Menzisa da bar njemu otkrije identitet špijuna. Taj Menzis je kasnije poslužio za kreiranje lika šefa tajnog agenta 007 Džejmsa Bonda koji se u filmovima zove M.

Koliko je Foli bio čovek od poverenja dokazuje i da je on prvi saslušao Rudolfa Hesa, Hitlerovog zamenika koji je 10. maja 1941. tajno odleteo u Englesku. Hes je zabeležio da je bio iznenađen da Englez govori nemački bez akcenta.

TAJNO PRIJATELJSTVO: Foli je bio veteran Prvog svetskog rata, teško ranjen prebačen je na kancelarijski posao u obaveštajnu službu SIS posle raznih reorganizacija poznatiju kao MI-6, za razliku od odvojene kontraobaveštajne službe MI-5. Do početka rata 1939. godine bio je "pasoški oficir", zapravo konzul, koji se bavio izdavanjem pasoša u britanskoj ambasadi u Berlinu. To je bila uobičajena maska za rezidente-obaveštajce. On se, međutim, prvenstveno bavio spasavanjem Jevreja, posle rata će zbog toga u Izraelu biti proglašen za jednog od "pravednika među narodima".

Baš u to vreme se i Paul Rosbaud trudio da u Englesku pošalje pre svega ženu i kćerku, ali i Jevreje iz naučnih krugova. Tako su se njih dvojica upoznali, ali su se ubrzo dogovorili da nikako ne treba da ih viđaju zajedno, jer je Paul nameravao da ostane u Nemačkoj u slučaju da zaista izbije rat koji se već osećao u vazduhu. Ni posle rata njih dvojica nisu hteli da pričaju o detaljima svoje saradnje.

Foli je posle Nemačke bio "pasoški oficir" u Oslu. Moja je pretpostavka da je tajanstveni kurir njemu hteo da preda paket sa prvom pošiljkom, ali za to ne postoji nikakav dokaz u malobrojnoj do sada pristupačnoj dokumentaciji.

Izvesno je da je staro prijateljstvo između obaveštajca u neprijateljskoj zemlji i lica sa kojim kontaktira u matici službe jedinstveno u svekolikoj istoriji špijunaže. Da je procurilo, Paula Rosbauda Grifona sigurno bi se dočepao gestapo; da ga nije bilo, pitanje je koliko bi MI-6 važnosti pridavao izveštajima nepoznatog obaveštajca.

CEPANJE ATOMSKOG JEZGRA: Nemački naučnik Oto Han nije bio svestan šta je stvarno postigao, kada mu je 1938. godine tokom jednog eksperimenta pošlo za rukom cepanje atomskog jezgra. Saopštio je svoje nalaze koleginici Lizi Majtner, austrijskoj Jevrejki koju je smatrao boljom matematičarkom od sebe, iako je i ona bila hemičarka. Ona je potvrdila što se laički može opisati kao nastajanje novog elementa kad spori neutron pogađa atom urana.

Posle nemačke aneksije Austrije, Lizi Majtner je pretila velika opasnost, pa joj je Han zajedno sa Paulom Rosbaudom pomogao da blagovremeno pobegne u Švedsku odakle je kasnije prešla u Englesku. Tim povodom Han je gotovo uzgred pomenuo i svoj novi eksperiment koji je Majtnerova potvrdila. Ni Han nije odmah znao kuda vodi njegovo saznanje, Rosbaud još manje, ali je shvatio je da se radi o senzaciji koja smesta treba da se objavi što je i učinio u časopisu "Prirodne nauke" čiji je izdavač bio Špringer. Time su naučnici širom sveta obavešteni o tome šta se događa u Nemačkoj.

Neki nemački naučnici potom su pismeno obavestili ministarstvo odbrane da je moguće da se na neki novi način dođe do ogromne energije i da će "...zemlja koja kao prva uspe da to iskoristi steći prednost u odnosu na druge nacije, koja se više ničim ne može izravnati". To je dovelo do osnivanja Udruženja za uran (Uranverein) 24. aprila 1939. godine "radi istraživanja mogućnosti korišćenja nuklearne energije u vojne svrhe".

Verner Hajzenberg je imao tek nešto više od trideset godina kad je 1925. godine zbog svog istraživanja kvantne mehanike dobio Nobelove nagradu za fiziku. Otada je važio za jednog od najdarovitijih naučnika na svetu, pa je u Hitlerovo vreme primljen za člana Udruženja za uran. Posetio je čuvenog Nilsa Bora u Danskoj i rekao mu na čemu radi, Bor je uspeo da pobegne u Ameriku i sve ispričao Albertu Ajnštajnu koji je uzbunio predsednika Ruzvelta zbog opasnosti da Hitler dođe do atomske bombe. Zbog toga su se preko okeana svi napregli i uspeli da prvi naprave užas koji je spržio Hirošimu i Nagasaki. Grifon ih je sve poznavao, svi osim Ruzvelta su bili njegovi stari prijatelji.

Hajzenberg je 4. juna 1942. godine u Berlinu posetio ministra privrede i naoružanja Alberta Špera i referisao mu da je rad na atomskoj bombi neizvestan, da treba vremena. Na pitanje Špera koliko, odgovorio je "najmanje pet godina". Šper je znao da rat toliko ne može da traje, obavestio firera, pa je tom projektu oduzet prioritet. Međutim, nastavljen je rad na izgradnji reaktora na bazi teške vode.

Paul Rosbaud je bio u prijateljskim odnosima i sa Hajzenbergom, bio je u toku kako napreduje razvijanje novog oružja, a zahvaljujući njemu i MI-6 u Londonu. Grifon je umirio zapadne sile da Nemačka neće moći da izradi atomsku bombu, ali je upozorio da se u zalivu Peneminde izrađuje "oružje za odmazdu" (Vergeltungswaffen) V1, neka vrsta letelica bez pilota sa eksplozivnom bojevom glavom, i V2 raketa takođe sa bojevom glavom. Na osnovu njegovih izveštaja saveznici su počeli bombardovanje tih pogona, što je znatno usporilo proizvodnju smrtonosnog oružja koje je ispaljivano na ciljeve u Londonu.

Za to vreme je u laboratorijama ministarstva pošte izvesni Vilhelm fon Ardene radio na ispitivanju lančanih reakcija, pronašao element 239 koji će kasnije dobiti ime plutonijum, verovao da može da se napravi termonuklearna bomba. Kada je ministar pošta Vilhelm Onezorg to javio Hitleru, nervozni firer je odmahnuo i ironično rekao da mu samo još poštari nedostaju da bi pobedio u ratu.

Zanimljivo je da čak ni Ros­baud nije poznavao Fon Ardenea, u najmanju ruku Grifon ga nikada nije pomenuo u svojim izveštajima. Dok je većina nemačkih atomskih naučnika posle rata sakupljena u Velikoj Britaniji u mestu Farm Hol, Fon Ardene je od 1945. do 1955. radio na izradi prve sovjetske hidrogenske bombe u Sohumiju u Abhaziji i za to 1953. godine dobio Staljinovu nagradu.

NEPROBOJNE TAJNE: Paul Rosbaud nije samo samostalno prikupljao informacije, on je neprestano nalazio nove puteve kako da ih Grifon dostavi svojoj centrali, najčešće preko mladih Norvežana koji su studirali na nemačkim univerzitetima. Izmislio je i način šifriranja, navodio stranice knjige koju je imala i centrala, brojevi su ukazivali na broj reda odozgo i na mesto slova ili reči u tekstu. Nije objavljeno koliko je tačno izveštaja Grifon poslao MI-6 u toku rata, ali u proseku je slao po nekoliko važnih informacija mesečno. Nemačke kontraobaveštajne službe nikada nisu posumnjale u njega. Posle rata je rekao da zamalo nije poginuo za vreme bombardovanja Berlina i tada pomislio da će biti ogromna šteta ako njegova porodica ne sazna na koji način je on vodio borbu protiv Hitlerove imperije. Posle joj svejedno nije ispričao da je on bio Grifon, obaveštajac koji je radio za MI-6.

Paul Rosbaud je na istoku Nemačke dočekao ruske oslobodioce. Otišao je u svoj bivši stan u Berlinu, konstatovao da mu telefon radi usred ruševina, počeo da telefonira. Naišao je jedan crvenoarmejac kome je to bilo sumnjivo i uhapsio ga kao špijuna, nije imao pojma do koje mere je bio u pravu. Na sreću, odveden je višim sovjetskim oficirima, sa kojima se lako sporazumeo, neki nemački komunisti, među njima Hilda Benjamin, koja će postati ministarka pravosuđa u Nemačkoj Demokratskoj Republici, znali su da je bio pošten, spasavao Jevreje, da nije bio nacista, ali, naravno, ni oni nisu imali pojma da je on bio Grifon.

Za vreme mirovne konferencije u Potsdamu jedan britanski oficir iz Čerčilove delegacije doneo je Rosbaudu pismo njegove žene iz Engleske. Ona mu je zamerala što nije na vreme napustio nacističku Nemačku. Odgovorio joj je kratko: "Ovde sam više mogao da doprinesem pobedi nego da sam bio u Londonu." Detalje nije ni njoj rekao. Dogovorio se sa svojom službom da mu se ne dodeli nikakav orden, nikakvo javno priznanje, da njegova uloga u ratu ostane večna tajna.

Paul Rosbaud je 25. januara 1963. godine napisao testament: kćerki Angeli ostavio je 500 funti, zlatni sat, litografije Šagala i Tuluza Lotreka i Tejtovu medalju, koju je dobio od američkog Instituta za fiziku za naučni rad; svojoj ženi sve ostalo i svoju biblioteku sa naučnim knjigama; ljubavnici zbirku poštanskih maraka. Tri dana posle toga umro je u jednoj londonskoj bolnici od leukemije.

Dogovor sa Frenkom Folijem, koji je umro 1984. godine, da svoje obaveštajno delovanje drže u tajnosti, trajao je do 1986. Tada je američki fizičar i autor nekoliko naučnih knjiga Arnold Kremiš, koji je kao mladi naučnik učestvovao u "Programu Menheten", izradi prve američke atomske bombe, svojim delom Grifon (The Griffin) obelodanio ko je zapravo bio Paul Rosbaud. Poslednja rečenica knjige glasi: "Pozdravljam Paula Rosbauda, velikog majstora, koji je sjajno zamaglio sva uporišta koja su me vodila kroz ovu neobičnu avanturu." Ta priča je kasnije potvrđena iz više različitih izvora.

Nemačke kontraobaveštajne službe pohvatale su brojne grupe obaveštajaca u korist SSSR, zbirno su ih nazvale "Crvenim orkestrom", ali nikad nisu ušle u trag, nisu čak znale da postoji špijun pod pseudonimom Grifon koji je britanskom MI-6 poslao nekoliko stotina obaveštenja o dostignućima nemačke nauke u službi ratne proizvodnje i tako skratio put do pobede.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---