foto: rade krstinić

Intervju – Andraš Urban, reditelj >

Građanin i njegovo pozorište

"Nacionalizam u stvari ne postoji. Nacionalizam je sredstvo. Sredstvo za mobilizaciju. Način pomoću koga se aktiviraju određene strasti u čoveku, pomoću koga se mobiliše određena zajednica da bi se izginulo na bojnim poljima"

Šest premijera, Sterijina nagrada, ovogodišnji uspeh regionalnog festivala savremenog pozorišta "Dezire" u Subotici čiji je osnivač, uspesi pozorišta "Deže Kostolanji" čiji je direktor – bili bi, ukratko, kreativni rezultati u 2016. godini Andraša Urbana, jednog od naših najvažnijih reditelja. Može se reći – bila je to Urbanova godina.

Premijere su: What is Europe u produkciji sarajevskog Festivala MESS-a, Gogoland u Narodnom pozorištu u Somboru, Leptir u Kraljevskom pozorištu Zetski Dom Cetinje, Hungarian u koprodukciji Pozorišta "Kostolanji" iz Subotice i Temišvarskog državnog mađarskog teatra "Čiki Gergej", Ruženje naroda u Subotičkom narodnom pozorištu, i Doktor Faust u Bitolskom narodnom teatru. Sve ih je pratio uspeh Rodoljubaca, predstave Narodnog pozorišta u Beogradu, koja je, osim prošle godine u tom teatru, obeležila godinu i u srpskom teatru. Zato ovaj razgovor i počinjemo pitanjem o toj predstavi.

"VREME": Vaša verzija Rodoljubaca važna je, između ostalog, kao podvlačenje crte i svođenje računa nakon višedecenijskog nacionalističkog raspoloženja u društvu, zato što se dogodila upravo na sceni Narodnog pozorišta opervaženoj zlatnim portalom iz devetnaestog veka sa medaljonom Kneza Mihaila, i zato što ste tu predstavu napravili baš vi, nakon svih predstava u kojima ste ispitivali problem nacionalnog identiteta. Kakav pomak vam je ova predstava donela?

ANDRAŠ URBAN: Snage koji su do te prestave možda uspevale u sklanjaju mojih predstava, sada u tome nisu uspele – ako zanemarim neke turbulencije, setimo se, recimo, Sterijinog pozorja. Generalno gledano, ipak su sve strane i opcije nekako prihvatile ideju naših Rodoljubaca i mi smo se na trenutke nadali da se nešto promenilo. Oko te predstave i rada u Beogradu sam shvatio da svi govore i govorimo kako te teme više nisu zanimljive, koliko je kritika nacionalizma prevaziđena, kako taj nacionalizam uopšte i ne postoji, kako u stvari nema više ljutnje između naroda bivših republika, i kako je i glavni grad civilizovan i kulturan, a samo par budala čini probleme, a vrlo dobro znamo da su svi uljuljkani u to i da to nema nikakve veze sa stvarnošću. Naš prag tolerancije je vrlo nizak i tanak, i ispod dobronamernog osmeha i zvanične mainstream politike leži povučeno na gotovs sve ono što govorimo da ne postoji. Nije to samo priča o lažnom patriotizmu i "kao" dobrom patriotizmu. Priča je o tome da su te stvari iste... ili skoro iste.

Inače, ne mogu da procenim da se nešto promenio za mene posle premijere Rodoljubaca, možda oni koji me nisu voleli pre, sada me još manje vole. Mislim i politički, a mislim i u kontekstu te naše pozorišne čaršije. Ali da se ne pravimo budale, svakako da Rodoljupci doprinose mojoj afirmaciji u užem regionu.

Zajednički imenitelj vaših predstava je ispitivanje nacionalnog etosa. Problemom crnogorskog nacionalnog etosa bavite se u predstavi Leptir, srpskim na primer u Koštani i u Ruženju naroda, mađarskim u predstavi Mađar... Da li vi lično pronalazite nekakav zajednički imenitelj između svih ovih balkanskih nacionalnih etosa?

Nikad se ne bavim etosom koji ima nacionalni predznak. Etos jeste neka vrsta kolor lokala koji se pojavljuje kao podstrek u pripremnoj fazi projekta, ali na kraju predstava ipak bude priča o čoveku, o nama i o onom svetu u kome živimo. Druga stvar je što predstava ima neki svoj cilj, dejstvo u susretu sa publikom.

Nacionalizam je nacionalizam, nema tu šta. Po svojoj prirodi plemenizuje društvo, a građani tih društava počinju da se ponašaju kao da učestvuju u nekom plemenskom ritualu, obredu sa vrlo krvavim rukama i stopalima. No, sve ono što se tom prilikom priziva je uglavnom demagogija i zamena teza. Umetnost unutar tih okvira je samo protokolarna forma da bismo se osećali bolje što smo pripadnici ove ili one nacije, na šta moramo biti ponosni. Manipulacijom o ugroženosti i postajemo ugroženi, no ono što je najgore je što postanemo spremni da se odreknemo čovečnosti, da činimo zlodela, i da ih opravdavamo. Nacionalizam u stvari ne postoji. Nacionalizam je sredstvo. Sredstvo za mobilizaciju. Način pomoću koga se aktiviraju određene strasti u čoveku, pomoću koga se mobiliše određena zajednica da bi se izginulo na bojnim poljima. Ljudski život niti sada niti je ikada vredeo toliko da bi njegova zaštita mogla da blokira nečiji interes koji dovodi do sukoba. Nažalost, u našim očima ni tuđi životi ne vrede mnogo. Toliko o solidarnosti.

Kako se vi lično osećate u takvoj atmosferi s obzirom na to da ste Mađar koji je rođen i živi u Subotici, a radi u regionu?

Vrlo dobro se osećam. Pomalo kao stranac, a pomalo kao neko kome je vraćen neki obećani prostor za život. Početkom devedesetih sam negde izjavio da smo mi generacija kojoj je oduzet prostor za življenje koji nam je bio obećan. Kasnije sam smatrao da sam to rekao iz neke mladalačke folirancije. Ali pre nekoliko godina, kada sam prolazio po bivšim republikama, počeo sam to i iskreno da mislim, da je to stvarno tako. No ja ne živim u nekoj jugonostalgiji. Tamo gde radim, tamo i živim. Kao Mađaru ipak mi pripada mnogo manje identifikacionih tačaka nego drugima sa ovim prostorima. Odnos manjina i većina nosi sadržine koje jesu svojevrstan hendikep, koliko god bi se svi mi trudili da one ne postoje. Međutim, ja sam nekako od početka voleo taj moj ili naš pristup da ne pripadamo nikamo. Koliko to ume da bude bolno, istovremeno ume da bude nešto što možete doživeti kao svoj identitet, biti nezavisan od strujanja, možete da gledate stvari iz malo drugačijeg ugla.

Kako vidite tu vezu, ili hajde da kažemo, odnos između nacionalnog i identiteta građana?

Forsiranje nacionalnog identiteta kod većine služi za određeni cilj, interes, ako ni za šta drugo, a ono da građani zaborave da loše žive. Kod manjina to ima veze sa strategijom preživljavanja, jer nestaju bukvalno kao entitet ili kao zajednica. U normalnim vremenima nacionalni identitet je skoro nebitan, postoji samo u čoveku više kao intimna, privatna stvar. Kvalitet života, to jest slični ekonomski i pravni položaj ga zanima samo kao građanina. Znači da je identitet građanina u prvom planu, dok je nacionalni identitet lična stvar.

Ja često ističem svoju nacionalnu pripadnost iz nekih revoltnih razloga jer, koliko god se vi ne biste bavili time, nateraće vas, ako niko drugi, onda – većina. Da shvatite ko ste ili bar da se zapitate na tu temu. Manjinci na ovim prostorima maltene se rađaju sa ugrađenim kodom za stalnim preispitivanjem sopstvenog identiteta. Čudno je zamisliti da ako se rodiš u većini, apsolutno ne moraš to da radiš, jer je slika jasna: rodio si se ovde, u svojoj državi. Manjincima je malo teže da tako kažu. No, sve u svemu, identitet građana je momenat koji može uticati na dobrobit društva. Ako na to uopšte može nešto uticati.

Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu najavljuje za januar Čas anatomije Danila Kiša u vašoj režiji. Zašto ste se odlučili da ovaj polemički tekst postavite na scenu?

Posle dugih godina dogovaranja da radim u SNP-u, došao sam na ideju sa direkcijom pozorišta da to bude neko delo Danila Kiša. Čas anatomije sam predložio kako bih se bavio odnosom stvaraoca, umetnika i društvenog okruženja. To jeste sukob progresivnog sa onim što to nije i nikad nije ni bilo. U tom projektu prolazićemo kroz razne Kišove momente i druge materijale, intervjue, pisma itd. Čas anatomije je i inspirativan naslov sam po sebi. Toliko.

Vi inscenirate ili prozu kao, na primer, Čas anatomije i Neoplantu Lasla Vegela, ili dramu klasične literature, kao što su Koštana, Rodoljupci ili Ruženje naroda. Vrlo retko (izuzmemo li Leptira) radite po savremenom domaćem tekstu. Zašto?

Izbor tekstova koje sam režirao često je plod ponude. Na primer, i Rodoljupci i Koštana su bile ponude ili sugestije umetničkih direktora, a ja sam ih prihvatio. Nemam protiv savremenih drama ništa. Nekako sam se oslobodio gardova u sebi kada sam uspeo da se i prema dramskom tekstu odnosim kao prema ostalim vidovima literarnih ili drugih predložaka. Na dramski tekst gledam isto kao na određeni roman ili nešto drugo. Ali naglašavam, kada uzimam za osnovu ili polaznu tačku buduće predstave roman, esej, ili neko drugo nedramsko književno delo, cilj je da to delo bude motivacioni faktor i odrednica za nastajuću predstavu. Pozorište je pozorište.

Režirali ste u različitim pozorištima regiona, a radite i sa glumcima u svom pozorištu, u "Deže Kostolanji". U čemu se razlikuju i da li su u nečemu slični?

Glumci Pozorišta "Kostolanji" su nekoliko mladih ljudi, svako od njih je na svoj način posvećen svom radu. Dovoljno je da kažem da oni dva ili tri puta nedeljno imaju dvočasovne intenzivne fizičke treninge, da probaju pred svako izvođenje predstave, da obavljaju radne zadatke u vezi sa funkcionisanjem teatra, a prema predstavi se odnose koliko-toliko kao prema scenskom događaju, to jest kao prema posebnom i novom kvalitetu. Naravno, svi oni umetnički i drugi problemi su i ovde prisutni isto kao u i drugim teatrima.

Generalno, mislim da neki naši problemi u vezi sa glumom proističu iz glumačkog obrazovanja i onog uopštenog provincijskog duha što nam većinom obeležava pozorišni život. Ovaj problem možete uvideti kada pogledate šta o pozorištu misle ljudi koji odlučuju o njemu, koji određuju kakvo ono treba da bude i u kakvim okolnostima treba da se stvara, i šta je cilj tog stvaranja. Naš celokupni pozorišni sistem, a i kultura, zarobljeni su u nekom kvazi-Stanislavski sistemu, bez obzira na to što vi nailazite na diplomirane glumce koji Stanislavskog nisu ni pročitali. Sistem Stanislavskog se uglavnom koristi za neku lakrdijašku glumu, to jest izgovor je za šmiru i koristi se kao sredstvo za vladavinu realizma. No, ne možemo reći da je u pitanju pravi realizam. Koliko mladih reditelja se iskvarilo na pitanjima i zahtevima koje su im sugerisali, pozivajući se na Stanislavskog, oni koji smatraju da ga razumeju. Jer svi misle da razumeju Sistem Stanislavskog. Nažalost, glumačka škola realizma služi za opravdavanje osrednjosti, i procesi savremenog teatra su zaglavljeni kao neki taoci u njenim okvirima. Naravno da ima i izuzetaka, pojavljuje se određeni broj glumaca koji mogu svoj poziv da shvate kao izvođačku umetnost, da se odnose performativno, da budu sposobni da ne smatraju dramski lik za alfu i omegu, nego da shvate scenski lik, da shvate da nisu lik i dramska situacija centralna tačka, nego da se to traži u samoj scenskoj poziciji izvođača itd. U suštini, problem je pozorište u kome vlada zastarela forma. Zastarelost ili impotentnost sadržaja, ideje – ako vam se tako dopada, druga je stvar. Taj problem se nalazi u nekim opštim etičkim momentima određenog društva.

Kako glumcima prenosite ovakvo uverenje o pozorištu?

Ne razmišljam o metodama. Posvećen sam svakoj svojoj predstavi, ginem dok radim, pokušavam što manje da lažem i sebe i saradnike, ne smatram da je glumac objekt manipulacije, i jasno pokušavam da svima stavim do znanja da ja predstavu ne želim da preživim, nego da doživim. Da ništa ne radim samo da to prođemo, samo da prebivstvujemo... pa najverovatnije kod dobrih glumaca postoji momenat kad prihvataju vaš koliko-toliko autentičan pristup, kada se i kao ljudi sporazumete...

Drugo, ja nikad ne radim predstavu koja se ne gradi baš na onim ljudima s kojima radim. Hoću da kažem, ne bavim se time da teram ljude da se ponašaju na sceni onako kako sam ja to zamislio u glavi, i ne stvaram zahteve koje bi trebalo postaviti drugim glumcima, ili nekim nepostojećim bićima. Bavim se upravo onim ljudima s kojima radim. I to artikuliše predstavu, ta interaktivnost i to poverenje.

O čemu treba danas pozorište da govori? Na koji način može da utiče na društvo?

Ne mogu ja da određujem o čemu treba drugi da govore. Pozorište se prvenstveno bavi onim dešavanjem koje zovemo predstava, događajem koji se dešava u datom vremenu i prostoru u relaciji scenskog zbivanja i gledaoca. Prvenstveno treba da se artikuliše tako, bar teatar kojim se ja bavim. O čemu? Pa valjda o životu svih nas i onih drugih. Ali, ne grešimo ako kažemo da pozorište nije o nečemu, nego je nešto, nešto što deluje. Mislim da tako treba da mislimo o pozorištu.

Često sam video pozorišne umetnike koji su se žalili da predstava ne može značajno utiče na društvo, argumentujući da nikako da naprave predstavu koja će da pokrene narod, demonstracije ili pobunu. Pa i ne treba pozorište to da radi. Pozorište deluje na ljude koji ga gledaju. Menja čoveka, kao što ga menja i svaki drugi vid umetnosti. Pozorišni događaj, zbog svoje osobine uživog postojanja, već je samo po sebi društvena akcija.

Zašto je za vas važan "Dezire" festival?

Zato što postavlja drugačiju pozorišnu platformu, doprinosi da shvatimo šta je mainstream stvarno, da nismo mi neka margina, naprotiv. Ipak, povodom "Dezirea", najbitnije mi je što je ljudima koji ga gledaju postalo značajno da budu njegova publika, njihova privrženost festivalu.

Čemu se nadate u 2017. godini?

Najiskrenije, nadam se da ću bolje uskladiti profesionalni život sa privatnim, to jest da se mogu više posvetiti porodici, prijateljima. Ali to je uglavnom na čoveku da odluči, pa da to ostvari, valjda. Voleo bih da radim manji broj predstava, u boljim uslovima, sa dužim vremenom za probni proces. Ako bih rekao da se nadam da nećemo izginuti u nekom glupom ratu, i to bi bilo istina. I da ćemo odjednom postati solidarni ljudi i da će školski sistem postati bar malo zdraviji, pametniji...

Nadam se da ću se osećati dobro u svojoj koži. Uvek težim i na ličnom i na profesionalnom planu nekom artikulisanju sebe, nekom dolaženju na čistinu. Život valjda nije samo režija i teatar, no ja drugi identitet i nemam. Očekujem da ostvarim planirane projekte u Novom Sadu, Prištini, Beogradu, Zagrebu i Subotici, da ti projekti i meni i drugima predstavljaju novo iskustvo, novo saznanje i valjda i neku radost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine