NA FILMU: Gregori Pek kao Embrouz Birs u filmu Old Gringo, 1989.

Stogodišnjica nestanka Embrouza Birsa >

Biti gringo u Meksiku

Uprkos stogodišnjoj potrazi, Birsov nestanak danas nije ništa jasniji nego na početku. Po jednom izveštaju, Birs je streljan na lokalnom groblju u mestu Sijera Mohada, po mišljenju drugih, Birs je nastradao zato što je sa sobom nosio pristojnu količinu novca... Ili su ga smatrali za špijuna... Ili uopšte nije skončao u Meksiku 1914, već je poživeo bar još dvadesetak godina, lutajući Južnom Amerikom, Afrikom i Evropom, sve do Dubrovnika

"Nisam bio tolerantan prema tvojoj budalastoj zamisli po pitanju moje najavljene posete Andima. Pozirao sam. Ne znam zašto misliš da su Andi posebno spektakularni – verovatno zato što nisi mnogo putovao. Meni nisu ništa grandiozniji nego Stenovite planine ili Koust rejndž – to su samo geografske odrednice, ali ja ne želim da budem određeniji. Predeo koji sam imao na umu mamio me je celog života – sada više nego ranije, zato što je, ne udaljeniji, nego nepristupačniji za mnoge stvari od kojih je čovek u mojim godinama već samrtnički umoran. Kakvu si samo ‘interpretaciju’ uneo u pisma upućena meni s obzirom da to mesto nisi ni video, nisi našao za shodno da me obavestiš, što je trebalo da uradiš pre nego što si mi zamerio (ja ne primam dobro prebacivanje), ali to si uradio. Pretpostavljam da si navikao da se baviš ‘interpretiranjem’.

Obožavaš boga koji (svemoguć i sveznajući) nije u mogućnosti da pošalje razumljivu poruku svojoj deci i mora da ima milione plaćenih interpretatora, a i ti si jedan od njih. (Pardon, ali ti si zahtevao da te ‘preobratim sa grešnih puteva’.) Toliko malo znam o tvojoj ‘interpretaciji’, da čak nisam ni bio svestan da sam ti pisao o mojoj nameri da posetim ‘Ande’. Ako sam to učinio, kao što naravno jesam, mora da sam ti onda i već rekao da nameravam da prođem kroz Meksiko, što i hoću, mada sad izgleda kao da će ‘Andi’ morati da sačekaju... Ne znam kako ćeš i kada primiti ovo pismo; ovde nema pošte, a ponekad čak ni voza koji bi mogao da ga odnese do El Pasa. Povrh toga, zaboravio sam tvoju adresu i poslaću ovo pismo Lori da ti ga uruči. A i Lora je možda otišla u planine. Što se tiče mene, odavde sutra odlazim na nepoznato odredište."

Citirano pismo napisano je u Čihuahui, Meksiko, 26. decembra 1913, i poslednje je javljanje više no sedamdesetogodišnjeg američkog novinara i pisca Embrouza Gvineta Birsa. Već ranije, ujesen te godine, on je u nekoliko navrata pisao o svojoj nameri da baci pogled na revolucionarna zbivanja u Meksiku sa strane pobunjenika Panča Vilje, pre no što putovanje nastavi dalje negde prema jugu, a pošto je prethodno obišao bojišta na kojima se borio u američkom građanskom ratu.

Tako je još oktobra 1913, ženu svog nećaka Loru obavestio o polasku na dug put u Meksiko i Južnu Ameriku. Poletno odbacuje civilizaciju ("Planine i pustinja su za mene!") i nalazi da je smrt pred zidom za streljanje prilično dobar način za odlazak iz života. Zaključuje: "Biti gringo u Meksiku – ah, to je eutanazija!"

Početkom novembra Lora je dobila još jedno njegovo pismo, iz Lareda u Teksasu. Završava ga rečima kako ne ostaje dovoljno dugo da bi sačekao njen odgovor i da ne zna šta mu je sledeća stanica: "Držim da to nije važno. Adios, Embrouz."

Pretpostavlja se da je Birs nestao nedugo posle onog decembarskog pisma citiranog na početku, i zato njegove biografske odrednice neretko počinju sa podatkom o rođenju i smrti – potonje pod znakom pitanja (1842-1914?). Ali aktuelna stogodišnjica njegovog nestanka samo je deo misterije koja je još onda počela i na kojoj i danas, nije preterivanje, počiva njegova slava i među onima koji s književnošću nemaju mnogo veze.

Uz oreol jednog od najvećih literarnih mizantropa u istoriji, odmah uz Džonatana Svifta, nesumnjivo jednim od najuticajnijih američkih novinara druge polovine XIX veka, po drugim ocenama jednim od nedostižnih majstora engleskog jezika, Birsa su onda, a i danas ga još uvek prate i jednako teške diskvalifikacije. Tako neki smatraju da nikada nije bio veliki pisac: sklon je vulgarnosti i jeftinoj imaginaciji. Ali, i tada "njegov stil ga čuva da ostane živ, koliko i čistoća njegove mizantropije". Mnogi se slažu da je na njegovo formiranje kao čoveka i kao pisca presudno uticalo iskustvo američkog građanskog rata, u koji je 1861. ušao kao devetnaestogodišnjak. Njegove ratne priče smatraju se boljim od Crvene značke za hrabrost, savremenika Stivena Krejna, dok drugi drže da nadmašuje i samog Hemingveja.

Kurt Vonegat je nekom prilikom ocenio da je Događaj na mostu Sovine reke, priča čijim objavljivanjem počinje Birsova slava, najveća američka kratka priča – što nije mala stvar ako je kaže neko kao Vonegat.

RANI JADI: Vreme i misteriozne okolnosti Birsovog nestanka zadrti istraživači uravnotežavaju tvrdnjom da ni mesto njegovog rođenja nije izvesno. Rođen je 24. juna 1842, u nečemu što se slikovito zove Reka konjske pećine, u okrugu Migs, u Ohaju, tada bez ikakvog upravnog statusa. Relativno skoro pronađen je poreski dokument po kom je porodica Birs 1844. godine živela u mestu Čestertaunšip i da je za 1843. godinu platila porez u iznosu od 1,60 dolara na ime jednog konja, tri krave i korišćenja javnog puta. Ali, Embrouz je odrastao i školovao se u okrugu Košćuško u Indijani, čiji se administrativni centar zvao – Varšava. Otac Marko Aurelije Birs bio je dovoljno blesav da sve trinaestoro dece krsti imenom koje počinje na A: Abigail, Amelia, Ann, Addison, Aurelius, Augustus, Almeda, Andrew, Albert, Ambrose – ovo je naš Birs, Arthur, Adelia i Aurelia. Embrouzova majka Laura Šervud je bila direktni potomak Viljema Bradforda, jednog od američkih kolonista s Mejflauera, ali je porodica bila poprilično siromašna – i pismena, tako da se Birsova sklonost čitaju i pisanju pripisuje direktnom uticaju roditelja.

Sa 15 godina napušta kuću i zapošljava se kao štamparski šegrt u jednom malom abolicionističkom listu u Ohaju.

Spomen oznaka postavljena je pre deset godina u dvorištu jedne srednje škole, na petnaestak kilometara od pretpostavljenog stvarnog mesta Birsovog rođenja. Na spomeniku – koji Birs definiše kao zdanje koje bi da je spomen nečega što ne treba pamtiti ili nije upamćeno – piše da je bio uticajan američki novinar kraja XIX veka, da se borio na strani unionista u građanskom ratu, što je iskustvo koje je prikazao u kratkim pričama Chickamauga i An Occurrence at Owl Creek Bridg, da je potom živeo u San Francisku i tekao karijeru kao pisac i novinski kolumnista, dobrim delom u novinama Viljema Randolfa Hersta...

Na početku američkog građanskog rata mobilisan je u 9. pešadijski puk Indijane. Borio se u Zapadnoj Virdžiniji (1861) i privukao pažnju javnosti spasavanjem teško ranjenog saborca pod neprijateljskom vatrom. U bici kod Šiloha, aprila 1862, prošao je kroz teška iskustva koje će postati teme nekoliko kratkih priča i sećanja What I Saw of Shiloh. Juna 1864, ozbiljno je ranjen u glavu, u jesen se vratio u jedinicu, a iz vojske je otpušten januara 1865. Vojsci se vratio još jednom, sredinom 1866, kada se pridružio ekspediciji u inspekciji isturenih vojnih položaja na Velikim ravnicama, započetoj u Omahi, Nebraska, a okončanoj u San Francisku, Kalifornija.

U jednoj operaciji 1863. Embrouz Birs, tada poručnik, borio se protiv upada konfederalista u Ohajo na tlu rodnog Migs okruga: među unionistima nalazila su se i dvojica budućih predsednika SAD, Radeford Hejs i Viljem Mekinli. Bizarnim sticajem okolnosti sudbina će gotovo četrdeset godina kasnije ponovo povezati Birsa i Mekinlija.

ATENTAT NA PREDSEDNIKA: Na Mekinlija, predsednika na početku drugog mandata, je izvršen septembra 1901. atentat dok je obilazio Panameričku izložbu u Bafalu, Njujork. Upucan je u stomak sa dva metka, od kojih je jedan skliznuo preko dugmeta, a drugi završio u stomaku. Predsednika je električno vozilo hitne pomoći odvezlo u izložbenu bolnicu, koja se, međutim, nije bavila ozbiljnim povredama. Lekar koji je intervenisao nije imao iskustva ni u abdominalnoj hirurgiji ni s povredama vatrenim oružjem te nije bio u stanju da locira drugi metak: pažljivo je očistio i zašio ranu. Primitivni oblik rentgenskog aparata koji je bio izložen nisu koristili. Narednih dana Mekinli se osećao dobro, pa su mu lekari dozvolili da jede prepečen hleb i pije kafu... Osam dana po atentatu, 14. septembra 1901, Mekinli je umro od gangrene. E, sad, kakve to veze ima s Embrouzom Birsom?

U to vreme on je jedan od vodećih novinara novinske industrije Viljema Randolfa Hersta – koji je još u svojim dvadesetim godinama, preuzimajući očev "San Francisko egzaminer", kupio sve od novinara što je tada vredelo, uključujući uz Birsa i Marka Tvena i Džeka Londona. Herstovi protivnici osumnjičili su Embrouza Birsa da je godinu dana ranije, povodom ubistva guvernera Kentakija Viljema Gebela, najavio ubistvo predsednika Mekinlija. Objavio je, naime, stihove u kojima kaže da se metak koji je probio Gebelove grudi ne može naći na celom Zapadu jer samo ubrzava – da položi na odar i Mekinlija. Posle novinskih napada horu se priključio i državni sekretar SAD, optužbom da je Herst pozivao na ubistvo predsednika Mekinlija. Herst se poneo džentlmenski: nije otpustio niti cinkario svog novinara kao autora pesme, mada je ceo skandal zauvek okončao njegove predsedničke ambicije, pa čak i članstvo u prestižnom Bohemijan klubu u San Francisku.

Ta veza sa Herstom trajala je gotovo dvadeset godina, mada se početkom prošlog veka povremeno dovodilo u pitanje Birsovo zdravstveno stanje, teška astma od koje je patio i posledice ratnog ranjavanja. Jedan od najpoznatijih slučajeva Birsove novinarske angažovanosti u Herstovim novinama je obaranje Zakona o refinansiranju železnice 1896. Ukratko, železničke kompanije Junion Pacifik i Central Pacifik pokušale su da kroz Kongres neprimetno za javnost provuku zakon kojim ih država oslobađa obaveze da vrate povoljne zajmove u vrednosti od 130 miliona dolara, tj. oko današnje tri milijarde dolara za dovršetak Prve transkontinentalne železnice. Birs je tokom tri meseca objavio šezdesetak članaka o skandalu, objavljenih u "San Francisko egzamineru" i "Njujork žurnalu", tekstova kojima je zamisao "železničara" potkopana izazivanjem gneva javnosti, da na kraju propadne. Jedan od ljutitih "železničkih barona" prethodno je od Birsa zatražio da kaže svoju cenu za odustajanje od pisanja, na šta je ovaj odgovorio u novinama: "Moja cena je 130 miliona dolara. Ako, kada budete spremni da platite, mene ne bude u gradu, platite na ruke mom prijatelju, blagajniku Sjedinjenih Država."

Saradnja sa Herstom – čak i privilegovana – kao da nije uticala na Birsove stavove. Tako je 1898. objavio mnoštvo tekstova o špansko-američkom ratu i njegovim posledicama na Filipine i američke odnose s Kinom. Za razliku od Hersta, držao je taj rat za golo otimanje oko moći. Saradnja će se prekinuti tek 1909, uglavnom zbog Birsovog lošeg zdravlja.

PUT U MEKSIKO: I tako, oktobra 1913, Birs odlazi iz Vašingtona gde je tada živeo i gde mu je, izgleda, bilo dosadno. Imao je testament kojim je sve ostavio svojoj sekretarici Keri Kristijansen – žena od koje se razveo umrla je ubrzo potom, prvi sin ubio se sa 16 godina, drugi je u 27. godini umro od tuberkuloze i alkohola, a nadživela ga je samo kći Helen.

Čini se da mu je prvi cilj bio da obiđe bojna polja građanskog rata na kojima se borio: biografi navode da je do decembra prošao Luizijanu i Teksas, a onda prešao u El Paso u Meksiku. Ako su rekonstrukcije tačne, u Sijudad Huarezu pridružio se vojsci Panča Vilje i krajem novembra bio svedok bitke kod Tjera Blanka. A onda stižemo do Čihuahue, 26. decembra 1913. i onog poslednjeg pisma posle kog njegov nestanak postaje najčuvenija priča u istoriji američke književnosti.

Uprkos stogodišnjoj potrazi, taj nestanak danas nije ništa jasniji nego na početku. Po jednom izveštaju, Birs je streljan na lokalnom groblju u mestu Sijera Mohada, po mišljenju drugih neverovatno je da bi se Birs uopšte pridruživao Panču Vilji, treći indirektno navode na pomisao da je Birs nastradao zato što je sa sobom nosio pristojnu količinu novca... Ili su ga smatrali za špijuna. Ili...

Najzad, u mršenju ove priče ima i nas. U pogovoru za svoje izdanje Fantastičnih basni (Beograd, 1982) Ranko Mastilović pominje nekolicinu autora i biografa koji sumnjaju da je Embrouz Birs skončao u Meksiku 1914. godine. Tako A.B. Delui, autor uporednog životopisa E. Birsa i R.K. Mastrana (1930), "malobrojne čitaoce svog dela, koje je u maestralnom povezu izdao u svega 68 primeraka, vrlo ozbiljno i, mora se priznati, razložno uverava da Birs ili (a) nije skončao u Meksiku 1914, već da je poživeo bar još dvadesetak godina, lutajući Južnom Amerikom, Afrikom i Evropom, ili da je (b) neka druga ličnost, koja je Birsa odlično poznavala, nastavila da šalje pisma s njegovim potpisom (jedno, citirano u delu dr Baumera, nosi žig Dubrovnika sa datumom 14. april 1922), kao i kratke priče i basne (od kojih su neke uvrštene i u ovaj izbor) raznim listovima na Zapadnoj obali. Doista, Sabrana dela, objavljena 1948, sadrže i tekstove kojih u prvom izdanju iz 1909-1912, nema".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---