foto: ivan šepić

Iskustvo jednog pacijenta – Dragan Jugović >

Pobedio sam autostigmu

Govoreći o lečenju i stigmi koja ga prati dugi niz godina, Dragan Jugović je pre četiri godine prvi javno istupio u ime psihijatrijskih pacijenata. Takođe, osnivač je i prvi predsednik Udruženja korisnika psihijatrijskih usluga "Duša"

Kao psihijatrijski pacijent lečen sam od svoje 18. godine, sada imam 51, što znači da sam lečen 33 godine. Od toga, 15 godina proveo sam kao pacijent u bolnici u Palmotićevoj, a 18 godina u bolnici "Laza Lazarević". Moja lična iskustva, s jedne strane su iskustva stradanja i mučenja, a s druge strane, neka lepa iskustva koja sam doživeo tokom lečenja, jer postoje i lepa iskustva, dobri ljudi i dobri lekari.

Više od 20 puta, nisam brojao, hospitalizovan sam na zatvorenim odeljenjima u psihijatrijskim bolnicama i preko 30 puta u dnevnim bolnicama. Ružna iskustva potiču samo sa lečenja na zatvorenim odeljenjima, a sva moja lepa iskustva potiču iz dnevnih bolnica. Šta sam tamo doživeo? Kao prvo, dok sam na zatvorenom odeljenju bolnice, na šta se svodi moj dnevni ritam 24 sata? Ili ću da ležim u krevetu, ili ću da šetam po hodniku od kraja do kraja zida, ili da sedim u trpezariji, da udišem duvanski dim a nisam pušač, jer nema mesta za nepušače. I to je celokupan moj sadržaj na zatvorenom odeljenju. Zatim, fizička i hemijska sedacija. Prvo o fizičkoj: svaki put, a to sam čuo da je praksa, pošto imam preko 100 kilograma, dakle svaki put na prijemu na bolničko lečenje mene vežu. U bilo koje doba dana da budem primljen, ja sam vezan do sutradan ujutro. Čuo sam da pacijenti koji imaju 60–70 kilograma ne budu vezani, a ja koji imam preko 100 kilograma uvek sam vezan, valjda je to praksa. Delujem im kao opasan za sebe i druge i tehničari me vežu iako ničim nisam provocirao lekara, sam sam se javio na lečenje, sam sam svojom voljom došao, nisam počinio nikakav delikt, došao sam da se lečim u ustanovu i oni mene vežu. Ja sam pitom čovek i nikad u životu nisam bio agresivan. Pitam "doktore, kada ću biti odvezan", on kaže "za sat vremena". I slaže me. Bio sam vezan do sutradan ujutro. Dva puta sam doživeo da budem vezan po tri dana, zamislite da vas neko veže na tri dana.

Postoji i hemijska sedacija. U našim velikim bolnicama se pre svega daje ogromna količina lekova. Možda je potrebna veća količina lekova kad sam ja baš u šubu, kad sam baš bolestan, ali ne toliko velika da ne znam za sebe, da ne znam gde se nalazim. Ja se zaista ne razumem u terapiju, ni u hemiju, ni u medicinu, ali znam šta znači biti bolestan, znam šta znači biti odbačen od društva, diskriminisan, stigmatizovan i znam šta znači biti maltretiran. I to maltretiran od tehničko-bolničkog osoblja. Doživeo sam kažnjavanje injekcijama, što su iskusili i mnogi drugi.

Higijenski uslovi su ispod svakog nivoa. U "Lazi" svi pacijenti imaju vaške. A kako bi i bilo drugačije kad se ćebad nikad ne peru. Peru se čaršavi i jastučnice, a ćebad nikad. Vaške žive s nama, one su naši sugrađani u "Lazi". Mogu li da pitam nešto: da li smo mi ljudi? Ako smo ljudi, onda imamo pravo na intimu. E sad, da li je normalno da bolnica "Laza Lazarević", i u Padinskoj Skeli i u gradskom delu, i u zatvorenom i u otvorenom odeljenju, na toaletima nema vrata i svako ko prođe može da vas vidi, može da vas gleda? Je li to normalno? Opravdanje je da pacijent iza zatvorenih vrata može da dobije napad i da učini nešto, ali to vas užasno ponižava kao čoveka. U Gornjoj Toponici, na jednom odeljenju su bili najgori pacijenti i tamo su ih šmrkom prali kad se unerede. U "Lazi" toga nema, ali ima na primer kolektivno kupanje. Na zatvorenom odeljenju dobijemo par minuta za kupanje dva puta mesečno. I da pitam još nešto: zašto ja kao psihijatrijski pacijent na prijemu u bolnicu nosim pidžamu? Razumem da sam ja hirurški pacijent, ako sam operisan, ako sam somatski bolesnik, pa je to potreba, možda primam infuziju... Zašto ja kao psihijatrijski pacijent ne nosim svoju ličnu garderobu u kojoj se osećam kao čovek, nego nosim pidžamu? Od 2006. ja sam skoro redovan član dnevne bolnice u isturenom odeljenju "Laze Lazarevića" u Padinskoj Skeli, zahvaljujući doktoru Milanu Davidoviću, čoveku širokih vidika koji nas pacijente tretira kao ljude. Doktor Davidović je skinuo beli mantil i rekao da ne nosi beli mantil na poslu. Sestre nose, a on doktor ne nosi.

DNEVNE BOLNICE: I sad jedna lepa tema, a to je prelazna faza ka deinstitucionalizaciji, to je sistem dnevne bolnice. Mi pacijenti dnevne bolnice tu dolazimo kada smo već u prilično dobrom psihičkom stanju posle lečenja, i tu se nešto drugo dešava. Tamo, u zatvorenoj bolnici, ja nisam čovek i ne tretiraju me kao ljudsko biće. Ne poštuju moje dostojanstvo ličnosti. U dnevnoj bolnici sam dobrovoljno, idem tamo pre podne a po podne se vraćam kući, slobodan sam i osećam se kao čovek. Na grupnoj terapiji radimo socijalne veštine, obučavaju nas da živimo samostalno. Obučavaju nas kako da se ponašamo, kako da živimo sa bolešću, kako da prihvatimo lečenje, uče nas kako da izgledamo. Lako je prepoznati takvog pacijenta, nekad je malo zapušten... Doktor Davidović je u dnevnoj bolnici uveo školu kuvanja, da naučimo da kuvamo, pa imamo školu kompjutera, školu engleskog jezika, literarnu sekciju, dramsku... Za dnevne bolnice mogu da kažem samo svaka čast, tu sam doživeo najlepša iskustva. Ali dok dođete u dnevnu bolnicu, vi mora da ste dobro oporavljeni... Kad se razbolite, idete na zatvoreno odeljenje, ne vi nego ja (smeh)...

STIGMA: Prvo sam razbio autostigmu. Zapravo, ja sam prvo sam sebe stigmatizovao, krio sam se, nisam smeo nikome da kažem da se lečim, bilo me sramota. To sam razbio, pa sam tek onda išao u javnost. Mnogi moji prijatelji do tada nisu ni znali da se lečim, krio sam.

Bio sam u četvrtom razredu Matematičke gimnazije kada sam se prvi put razboleo. Proveo sam mesec dana u Palmotićevoj, i tad su mi psihijatri savetovali da ne kažem drugovima da se lečim na psihijatriji, nego da kažem da imam srčanu manu jer je to bolest koja se leči mesec-dva u bolnici. Posle sam upisao elektrotehniku, smer tehničke fizike, dao sam 19 ispita, ali zbog bolesti nisam uspeo da završim. Bolest utiče na slabost volje, psihička bolest napada mnogo toga, inteligenciju, pamćenje, ali volja je ta zbog koje ne mogu da učim. Ne mogu da sednem da učim, sve bih drugo radio, to je problem i kod zdravih a naročito kod bolesnih. Mada, ima i bolesnih ljudi koji studiraju, daju magisterije, ali ja to nisam mogao. Volja mi je načeta i ne mogu da se naprežem, a spremiti ispit je jako teško.

Kada uporedim lečenje u Palmotićevoj i u "Lazi", razlike su velike. Palmotićeva je malo elitistička bolnica. Oni biraju lakše pacijente, koji se prvi put leče i koji se ne leče dugo. U Palmotićevoj nema vezivanja, nisam doživeo traume, lepo sam tretiran i mogu da kažem da je tamo gospodska sredina. Posle 15 godina lečenja i jedne teške epizode bolesti poslat sam u "Lazu".

Bolest sam krio dok posle 15 godina lečenja nisam jednog leta izašao, doduše u osam ujutro, na ulicu u zimskoj bundi, a bio je jul. Zvali su hitnu pomoć da me odvedu u bolnicu, i tada me komšiluk video kao bolesnog. Tad su saznali da se lečim i tad sam prestao komšiluku da krijem. Ni svi moji drugovi nisu znali. Pa znate šta, mene su roditelji krili kad se razbolim. Budem u bolnici pa niko ne zna gde sam, na putu sam, negde sam, ne znam... Zatim, dođem kući, pa ne izlazim iz kuće. Tek kad uđem u remisiju, stabilno stanje, onda idem u društvo. Lečenje traje mesec-dva, nije to neki problem, mesec dana u bolnici je kritično, a mesec dana mogu i da se sakrijem. Kako da pričam o tome, to je stigma, nisam ni želeo da drugi znaju. O tome se ne priča, to je sramota. Ja sam mnogo kasnije razbio autostigmu. Drugo, moji najbolji prijatelji su i onda znali. Oni su meni prvo postali prijatelji pa su onda saznali da sam bolestan. A da su prvo saznali da sam bolestan, ne bi mi ni postali prijatelji. Zbog bolesti uglavnom nisam izgubio te prijatelje iz prvog kruga, možda neke pojedince, ali samo pojedince.

Pošto postoji predrasuda o nama, savetujem mladom čoveku: kada upozna prijatelja, devojku ili mladića s kojim želi da ima vezu, da u početku ne kaže da se leči, nego da ta osoba otkrije u njemu ljudske vrline, njegovu dušu i karakter. Prvo da ga prihvati kao prijatelja ili kao partnera i posle tri meseca da mu kaže. Onda se lakše može reći "ja se lečim", jer ako odmah kaže bilo kome, u startu će biti odbačen.

U mom životu nikada mi niko u lice nije ništa ružno rekao. A znam da ružno pričaju iza leđa. Znate ono, "tamo u onoj zgradi na četvrtom spratu živi ludak", idem ulicom i čujem "eno ga onaj tamo", to nije paranoja. To se neko vreme može kriti, ali kad dođe do javnog ekscesa kao što sam ja imao, to se onda više ne može sakriti.

DISKRIMINACIJA: Evo sad po zakonu, na svakih 20 zaposlenih poslodavac mora da zaposli jednog invalida, a neće psihijatrijskog pacijenta. Zašto? Mi često, recimo, idemo na bolovanje, nekad su nam davali četvoročasovno radno vreme, sad je to ukinuto. Većina nas je penzionisana, a oni koji su radno sposobni teško mogu da nađu posao. Jako teško. Na samom razgovoru za posao pitaju "jesi išao u vojsku", "nisam", "zašto", "pa, oslobođen sam", "zašto", "pa, imam psihozu" – i niko sa mnom više neće da razgovara.

Ja sam na sreću držao časove matematike i fizike privatno, pa sam se izdržavao sam. Na crno sam radio. Trideset godina sam držao časove, od 17. do 47. godine. Pa sam posle dobio porodičnu penziju i prestao da radim. Časove sam držao kad sam dobrog zdravlja i niko nikada nije posumnjao da sam lečen. Ipak sam ja đak Matematičke gimnazije, i matematiku i fiziku znam, znam svoju struku a malo sam talentovan i kao pedagog. Znam da objasnim, znam da priđem detetu, imam strpljenja, nikad ne gubim živce, lepo sam to radio i imao sam uspeha. To je zato što sam radio samo onda kada sam dobrog zdravlja. A da kažem roditelju da sam pacijent?! Odmah bi mi dao otkaz. U trenutku. Nikada nijednom roditelju nisam rekao da sam pacijent.

LJUBAV: Moja žena se takođe leči od psihoze, imamo 10 godina braka, sami živimo u stanu. Pošto smo oboje bili bolesni i pre naše veze, tu je sve okej. Mi znamo tu bolest. Bez moje supruge, čini mi se, više ne bih mogao da živim, kako da vam kažem, kao da ne funkcionišem bez nje. Nije to samo emotivna veza, to je ljubav. Upoznali smo se na jednoj žurki, da kažem zdravih, normalnih ljudi. Ona je mene prepoznala kao pacijenta, ali ja nju nisam. Na prvom sastanku mi je rekla "znaš ja se lečim", rekao sam – "i ja". I njoj nije smetalo da bude sa mnom, u meni je prepoznala čoveka s kojim može da živi.

BORBA ZA HUMANOST: Kada napustite dnevnu bolnicu i dođete kući, tek onda nemate nikakav sadržaj. Vratite se svom klišeu bolesnog života koji vas je i doveo do bolnice i niko se vama ne bavi. Tek onda nemamo nikakvo lečenje, jednom mesečno se javimo na kontrole koje traju pet minuta dok se ne propišu recepti. Znate šta, nama fali sadržaj u životu. Jer ako je moj život postavljen na bolesnim osnovama, bez obzira na to da li je moja bolest potekla iz porodice ili je stečena nekom traumom, meni treba zdrav sadržaj. A ja bez pomoći ne mogu do njega da dođem. Bez pomoći psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika, psihijatra, lekara, medicinske službe – ne mogu.

Suština deinstitucionalizacije je da živimo život dostojan čoveka, da živimo kao svi normalni građani. Da nismo "bolnica na kraju grada", da živimo kao i svaki slobodan građanin koji nije učinio krivično delo. Zašto da budem u zatvoru ako nisam kriminalac? Recimo, na celoj teritoriji Trsta nekad je bilo 1300 kreveta za ležanje, sada je samo 25 kreveta. Onda se postavlja pitanje da li je potrebno ležanje u bolnici po mesec, dva. Ja samo želim ljudski pristup, da me prihvate kao čoveka, a ne kao dijagnozu. Human pristup, licem u lice, čoveka sa čovekom, zato se više i ne kaže psihijatrijski pacijent nego korisnik psihijatrijskih usluga. Ali za samu deinstitucionalizaciju možda će biti potrebno i 20 godina, ne verujem da ću to doživeti, sad imam 51 godinu. Doktor Bazalja se u Italiji izborio da zakon bude donesen 1979. godine, a bolnice u Italiji su zatvorene tek 1999. Dug je to put.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Reforma psihijatrije

Reforma psihijatrije

Daleko od savremenih trendova


Najuspešniji modeli deinstitucionalizacije uključivali su otvaranje službi za brigu o mentalnom zdravlju u zajednici i onda smanjenje broja kreveta u psihijatrijskim bolnicama, kaže za "Vreme" psiholog Aleksandar Dimitrijević

U Srbiji i danas postoji pet velikih psihijatrijskih bolnica sa preko 3000 kreveta koje funkcionišu kao azili: udaljeni od naseljenih mesta, ograđeni žicom, sa ponižavajućim uslovima. Ipak, samo u jednoj nedelji pokrenuta su mnoga pitanja o tome kada će se u Srbiji psihijatrija iz zatvorenih bolničkih kazamata preseliti u lokalne, opštinske centre i kada će sistem lečenja postati humaniji. Prvo, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, prikazivanjem italijanskog filma Bio jednom grad ludaka koji autentično i emotivno pokazuje istoriju razgradnje klasične nasilne psihijatrijske bolnice u Trstu. Nekoliko dana kasnije usvojen je Zakon o zaštiti lica sa mentalnim poremećajima, koji se bavi humanijim pristupom ali opet u klasičnom bolničkom sistemu, i na kraju gostovanje poznatog italijanskog profesora Paola Serea, koji tvrdi da je kriza paradigme psihijatrijske bolnice očigledna u celom svetu. Umesto bolnica, sve više se govori o službama u zajednici zasnovanim na poštovanju ljudskih prava i na deinstitucionalizaciji.

Psiholog dr Aleksandar Dimitrijević, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za "Vreme" objašnjava suštinu ove promene: "Postoje različiti modeli deinstitucionalizacije. Oni koji su se pokazali kao najuspešniji uključivali su otvaranje službi za brigu o mentalnom zdravlju u zajednici i onda smanjenje broja kreveta u psihijatrijskim bolnicama. Na primer, kad otvorite pet kreveta u takozvanim zaštićenim stanovima, zatvorite pet kreveta u bolnici. Korisnici ne smeju biti izbačeni na ulice i nezbrinuti. Cilj je da na kraju ovog procesa psihijatrijske bolnice budu zatvorene i da u njima više niko ne boravi po nekoliko godina ili decenija, na mestima koja su desetinama kilometara od najbližeg grada.

Tretman u zajednici trebalo bi da pomogne da korisnici budu integrisani u socijalni život, zaposleni, učlanjeni u biblioteke, šah klubove... Njihovi kapaciteti na taj način bivaju očuvani, oni žive u porodicama a ne izolovano, s vremenom stigma počinje da opada. Ali, da bi to bilo moguće, potrebno je da imaju mogućnost da se obrate za pomoć, da im službe uvek budu na raspolaganju, da osete da imaju određeni stepen autonomije... Moguće je da je za ostvarenje ovih ciljeva potrebna veća promena kod profesionalaca nego kod korisnika."

Na pitanje da li je reč o globalnoj tendenciji ka ovom sistemu lečenja, Dimitrijević kaže: "Ovaj trend je ušao u zakone i prakse evropskih zemalja, a primenjuje se i u Brazilu i nekim azijskim zemljama. Ovakva reforma bila je jedan od uslova koje su Rumunija i Bugarska morale da ispune pre ulaska u Evropsku uniju. U Beogradu su poslednjih godina gostovali mnogi stručnjaci i predstavnici korisničkih udruženja iz Italije, Holandije, Engleske, Francuske, pošto svi oni žele da se reforma što brže sprovede u svim delovima sveta i na taj način veliki broj ljudi i dece dobije priliku da živi na način dostojan čoveka."

Kada se kod nas govori o smanjenju broja kreveta u bolnicama i uvođenju psihijatrijske službe u domove zdravlja, koliko smo mi blizu, odnosno daleko od takvog modela? "Profesionalci u Srbiji, nažalost, najčešće nisu zainteresovani da čuju iskustva iz sveta", kaže Dimitrijević. "Neki veruju da nemaju šta novo da nauče, neki misle da sve treba zauvek da ostane kako je poslednjih decenija. O tome svedoči i upravo donet Zakon, pošto on sadrži izuzetno konzervativne odredbe o prisilnoj hospitalizaciji i nudi rešenje koje svet još nije video: psihijatrijske službe u domovima zdravlja, koje će funkcionisati kao obične ambulante. Osoblje koje će u njima raditi nikada nije moglo da pohađa nijedan univerzitetski kurs o zaštiti mentalnog zdravlja u zajednici, a tokom celog školovanja bombardovano je ‘doktrinom’ po kojoj je najvažnije, gotovo jedino važno, propisati lekove.

Da bismo krenuli ka reformi, potrebna je velika promena u načinu mišljenja i odnošenja prema drugom čoveku, pa i psihijatrijskom pacijentu. Nažalost, možda je neophodna smena generacija. Koliko smo daleko od savremenih trendova govori i to da je već u Bosni situacija potpuno drugačija i neuporedivo bolja za korisnike. Zašto je u Srbiji nemoguće ono što je moguće i u zemljama koje od nas nisu bogatije, razvijenije i obrazovanije, za mene ostaje misterija."

foto: draško gagović

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine