Četvrt veka od portugalske "karanfil-revolucije"

Najtiši prevrat

Vojni udari obično donose diktaturu; u Portugaliji se desilo čudo: otvoren je put ka demokratiji

Mnogi će se, naravno, setiti 25. aprila 1974. i vojng udara u Portugaliji koji je, bez ispaljenog metka, otvorio put ka demokratiji. Međutim, samo će bolji poznavaoci portugalskih političkih (ne)prilika iz tog vremena znati kako je i zašto taj puč ušao u istoriju kao "karanfil-revolucija". Pođimo zato od toga detalja: kada je prodavačica cveća po imenu Seleste Martins, inače simpatizer Komunističke partije, došla na posao 25. aprila, sve je već bilo završeno, ali njena radnja još nije bila otvorena. Uzela je buket karanfila, otišla na trg Karmo gde joj je jedan vojnik zatražio cigaretu. Nije je imala, ali mu je poklonila karanfil. Mladi vojnik zadenuo je cvet u cev svoje puške. Prodavačici se dopao gest, ostatak karanfila podelila je drugim vojnicima koji su svoje neupotrebljene puške zakitili simbolom mira...

U noći koja je prethodila sceni sa karanfilima, grupa od samo 240 vojnika, od kojih je njih 200 bilo u službi nepuna tri meseca ("Da smo morali da pucamo, ko zna šta bi bilo, možda bismo se međusobno poubijali", rekao je kasnije jedan od oficira), izvršila je najtiši državni udar u istoriji pučeva. Bez ispaljenog metka srušen je režim diktatora Salazara koji je vladao zemljom od 1932.

NAIVNOST I IDEALIZAM: Kapetan Fernando Salgeiro Maia, tada 29-godišnjak, kasnije je celu operaciju uporedio sa "nekim Čaplinovim filmom", uključujući i scene poput one u kojoj je vozač njegovog dzipa u jeku operacije naglo zakočio zbog crvenog svetla (!) tako da je kapetan gotovo uleteo u šoferšajbnu...

Organizatori puča priznali su naknadno svu svoju naivnost i idealizam, ali režim je bio toliko truo iznutra da je bio zreo za obaranje.Pripreme su bile dobro izvedene, u potpunoj tajnosti tako da je i svemoćna CIA bila sasvim zatečena i nije imala pojma šta se priprema.

Vojnici nisu bili vezani ni za jednu političku partiju, njihov motiv nije bila nikakva apstraktna ideologija, već samo iskrena želja da u zemlji dođe do demokratskih promena. Stanje je bilo neizdrživo: kolonijalni ratovi po Africi iscrpljivali su zemlju, ljudi su bili nezadovoljni jer nije bilo familije iz koje neko nije stavljao glavu u torbu po afričkim bespućima, svaki kritički glas bio je odmah gušen teškim represijama, zatvori su bili puni političkih zatvorenika, lideri opozicije u egzilu, štrajk je bio zabranjen, nepismenost je dostizala 30 odsto, stotine sela nije imalo ni struju ni vodu, u nekim domovima jedna kost služila je za sedmodnevno kuvanje supe... Državom je vladao diktator Oliveira Salazar ali je operativni šef bio Marselo Kaetano.

Tri ključna čoveka u operativnom izvođenju revolucije bili su kapetan Vasko Lourenso, danas 56-godišnjak, major Vitor Alaves (64) i kapetan Otelo Saraiva de Karvaljo (62). Sva trojica su danas u penziji, ponosni na ono što su učinili za svoju zemlju pre četvrt veka, ali i pomalo razočarani jer se nisu ispunili svi njihovi snovi.

Veruju da je propuštena "istorijska šansa da se stvori novi model političkog režima, nova demokratija uz direktno učešće masa".

Ipak, njihova osnovna želja je ostvarena, Portugalija je pošla putem demokratizacije i bez obzira na to što još mnogo od nekadašnjih ideala ostaje da se uradi, pučisti-progresisti danas jednostavno kažu: "Uradili bismo opet isto. Učinili smo ono što je trebalo".

Portugalija je danas na začelju zemalja Evropske unije, ali se nacionalni dohodak u četvrt veka podigao za 40 puta i danas iznosi 10.720 dolara; inflacija se sa 27,9 odsto u 1974. spustila do 1,8 odsto, ali su na drugoj strani medalje niske penzije i zarade, neefikasni i potkupljivi pravni sistem, nerazvijeni zdravstveni sistem, pristojni stanovi gotovo nedostižni srednjem sloju... Međutim, da nije bilo "karanfil revolucije" ko zna koliko bi još godina Portugalija čekala na početak dugog procesa promena. Uostalom, i u to vreme mnogo razvijenija Španija sa zavišću je gledala na zbivanja u Lisabonu, nesposobna da sama izvede nešto slično, osuđena da 18 meseci kasnije dočeka Frankovu smrt i tek onda, uz pomoć kralja Huana Karlosa i Adolfa Suaresa krene u svoju demokratsku tranziciju.

BRZO I PECIZNO: Sam čin udara izveden je brzo, efikasno i precizno. Sve se zbilo u Lisabonu. Kapetan Maia (umro 1992) zauzeo je sa svojim ljudima ključne tačke u gradu, pred zoru je pod kontrolom pučista bio i aerodrom da bi u 04.30 u etar bilo pušteno prvo saopštenje MFA (Movimiento de la Fuerzas Armadas, odnosno Pokret oružanih snaga).

Ključni trenutak zbio se u deset sati prepodne, kada se kapetan Maia na Trgu Komersio približio jednoj grupi vojnika kojom je komandovao Žunkeria de Reis, oficir lojalan dotadašnjem režimu. Naredio je svojim vojnicima da pucaju na pučiste, ali su oni to odbili: "Tada je i tamo pobedila revolucija", rekao je kasnije kapetan Maia. U pet popodne ušao je u rezidenciju Marsela Kaetana koji se već bio pomirio sa sudbinom. U 19.40 preko radija je objavljen pad režima i pobeda pučista.

Jedini otpor pružila je PIDE (politička policija diktature) u kvartu Ćiado. Pucala je i usmrtila četiri vojnika, ali se ubrzo predala... Tako je okrenuta nova stranica u istoriji Portugalije, stranica koju su neki hroničari označili kao prelazak sa "tri F" na "tri D". Tri "F" su bili Fatima (zaštitnica grada), fudbal i fado (lokalna muzika), a tri "D" - demokratizacija, dekolonizacija i razvoj (desarollo).

Nedostaje samo "k". Kao karanfil.