Pet nedelja rata

Herald Tribjun: "Jugoslavija izdržala 3000 vazdušnih napada i ne pokazuje znake posrtanja"

U pravu su oni koji opominju da ne valja što se u ratu toliko koriste teške i ružne reči. Naravno, ostajemo mirni jer nemamo sebi šta da prebacimo, biramo reči: nema više nikakve sumnje da aprila 1999. NATO alijansa protiv Jugoslavije i njenih građana vodi uporni totalni uništavajući rat.

Vojni objekti, mostovi drumski i železnički, mali i veliki, od prednapregnutog betona i oni metalne konstrukcije, varošice, sela, vile, partijska središta, redakcije, informativne, zabavne, sportske, pornografske, emisiona tehnika, montažni stolovi, pošte, mobilna telefonija, traktori, radari, vojni i meteorološki, jedan putnički voz na mostu, tremovi s poljoprivrednim mašinama, kovačnice, trake za montažu putničkih automobila, trafostanice, toplane, rezervoari za mazut, azot, i benzin, magacini vojne opreme, sirovog duvana i ko zna čega još, kasarne, prozori, seoske kuće, palanačke ulice, prestoničke palate, krše se i krune kao onaj kamenolom u Rakovici uz samo dva objašnjenja: "legitimni cilj" i "kolateralna šteta"; uz dva objašnjenja "za spas kosovskih izbeglica" i "mi ne ratujemo protiv srpskog naroda nego protiv režima", i uz jedno sadistički ponavljano pitanje: "Šta sada kaže Beograd, hoćete li sada primiti naše peace keeping trupe?" "Neće. Prestanite da bombardujete, srušili ste..." "Ali NATO je rekao da je to bio legitiman cilj. Hvala lepo, što ste bili s nama..."

Dramski pisac Dušan Kovačević u intervjuu za nemački "Zidojče cajtung", ocenjujući da napadi NATO na SR Jugoslaviju pre svega predstavljaju katastrofu civilizacije, taj tragični paradoks sažima u pitanju "zašto se bombarduju Mađari u Vojvodini ako je cilj NATO-a da spase Albance na Kosovu".

Šta su proglasili za legitimni cilj - nagađamo, a šta pogađaju - vidimo. Prema izjavi javnog tužioca, u Surdulici 27. aprila 1999. u ulici Jovana Jovanovića Zmaja do sada ima 16 poginulih, dvanaestoro od njih su deca od pet do dvanaest godina, razrušeno je i oštećeno oko tri stotine kuća...

Pet dečaka je poginulo, a dvojica su teško ranjeni od eksplozije kasetne bombe avijacije NATO-a, koja se dogodila u subotu 24. aprila oko podne, u selu Doganović, 15 kilometara južno od Uroševca, sapštio je Media centar u Prištini. Poginuli su Edon (3), Fisnik (9), Osman (13), Burim (14) i Valjdet (15) Kodža, a dva ranjena dečaka prebačeni su u prištinski bolnički centar, gde su operisani, navodi se u saopštenju Media centra.

Šestogodišnja Arta Lugić je poginula, a teško su ozleđena njena braća - osmogodišnji Egzon i Neron i njihova sestra Rieta, stara sedam godina - 25. aprila kada je NATO projektil eksplodirao u selu Velika Dobranja u opštini Lipljan na Kosovu, javio je Radio Beograd. Ranjena deca zbrinuta su na odeljenju dečije hirurgije bolnice u Prištini.

U zoru 23. aprila u 2.06 projektil NATO avijacije pogodio je zgradu Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici u samom centru Beograda. Pre eksplozije čuo se jak huk aviona, a potom snažna detonacija, da bi se uskoro videli dim i snažan miris paljevine u centru grada, koji je oko 2.30 utonuo u mrak, pošto je došlo do kratkog prekida električne energije... Projektil je pogodio sam ulaz u zgradu iz Aberdareve (Aberdareva 1, kao što znamo, prva je adresa beogradske televizije). Eksplozija je po ulici rasula delove šuta, televizijsku tehniku i trake, čiji su se dronjci zakačili i za okolno drveće, polomljeno udarom eksplozije, a na stazama parka "Tašmajdan" rasuo se pepeo, sitni šut i pokidane grane. Projektil je zapravo pogodio emisionu tehniku, "master", srce televizije u kojoj u svako doba dana i noći radi velik broj zaposlenih. Podaci o prvih šest poginulih 23. aprila u RTS-u osvetljaveni su sa ljudske strane, poginuli su ljudi koji svoje specifične zanate obavljaju tiho, iza kamere, oni čija smo lica prvi put videli na umrlicama, mehaničar Milovan Janković, rođen 1940. godine, majstor šminke Jelica Munitlak, rođena 1971. godine, tehničar Dragan Tasić, rođen 1968. godine, radnik obezbeđenja Dejan Marković, rođen 1959. godine, monter Slobodan Jontić, rođen 1945. godine, i radnik obezbeđenja Milan Joksimović, rođen 1952. godine...

Nekoliko spratova zgrade u kojima je bila smeštena emisiona tehnika potpuno je urušeno. Uništen je i deo glavnog predajnika koji se nalazi odmah ispred zgrade televizije, jedna slomljena satelitska antena ležala je na zemlji. Neposredno nakon detonacije, sa televizijskih prijemnika nestali su programi državne televizije. U studiju iz koga su emitovane vesti sve je odjednom počelo da se ruši i da leti - kamere, reflektori...

To što se mesta razaranja lociraju prema istorijskim toponimima, ovde nije u funkciji propagandističkog natezanja oko toga da su pogođeni tzv nelegitimni ciljevi. Njihov "zvanični spisak" je već dovoljno monstruozno širok, ovde se samo, kao i na drugim malim primerima, nekako odmah vidi kako svaka bomba pogađa - sve.

Poslednji novosadski most preko Dunava, "Žeželjev most", srušen je 26. aprila u rano jutro, oko 1.30, sa više projektila. U prethodna tri napada, "Žeželjev most" je bio teško oštećen i građani su ga demonstrativno branili. Počeli su da ga zovu "Ranjeni most". Preko tog mosta išao je železnički i drumski saobraćaj, a njegovim rušenjem Novi Sad je odsečen od Srema. Grad na velikoj reci koja više nije plovna već pet dana se zlopati zbog toga što je snabdevanje vodom svedeno na trećinu. Radnici novosadskog vodovoda pokazali su svojevrsno herojsko zalaganje i stalno su pravili i realizovali nove kombinacije kako bi sremska strana gradske zone dobila makar tehničku vodu kroz cevovodne instalacije. Baš kada je najavljeno da su u tome uspeli, avioni su dokusurili Žeželjev most i njihov trud bacili u vodu. Taj most, pušten u saobraćaj 1961. godine, projektovao je Branko Žeželj, član SANU-a, autor mnogih pronalazaka iz oblasti prenapregnutog betona. Da li da ovde kažemo, jer oni gađaju sve što vredi u ovoj zemlji i ne umeju da stanu, da je pored tog mosta Žeželjeva pionirska kreacija i kupola Beogradskog sajma? Taman kad je izgledalo da je u noći između nedelje i ponedeljka izgledalo da je NATO završio posao u Novom Sadu, kad u sredu, u po bela dana, u 14.30 ponovo se dim zaviorio nad gradom. Po šesti put je napadnuta Rafinerija nafte...

Rezidencija predsednika SRJ u Užičkoj 15. na Dedinju pogođena je 22. aprila sa tri laserske bombe, od kojih je jedna eksplodirala u spavaćoj sobi, ali predsednik SRJ Slobodan Milošević i članovi njegove porodice nisu bili u zgradi u trenutku napada.

Na konferenciji za novinare, jugoslovenski ministar bez portfelja Goran Matić istakao je da je to bio pokušaj atentata na predsednika SRJ i nazvao ga je "organizovanim terorističkim kriminalnim činom po svim međunarodnim standardima". Kao "vrhunac licemerja" Matić je nazvao tvrdnje predstavnika NATO-a da nije gađan Milošević lično, već njegova zgrada. "Pa, gde bi trebalo predsednik SRJ da živi nego u svojoj rezidenciji?", upitao je Matić. On je istakao da je napad na rezidenciju jugoslovenskog predsednika još jedan dokaz da NATO "zanemaruje vojne ciljeve i nastavlja sa agresijom na civilne ciljeve". Portparol SPS-a Ivica Dačić ocenio je da je bombardovanje rezidencije predsednika SRJ Slobodana Miloševića u Beogradu "akt bez presedana" koji je dokazao da je NATO "teroristička organizacija". Portparol Ministarstva inostranih poslova SRJ Nebojša Vujović izjavio je da je obišao razorenu rezidenciju i da tamo "nije bilo nikakvih elemenata i pokazatelja da je to sedište komande", kako je to tvrdio NATO. "Mi gađamo vojsku i vojnu infrastrukturu koja podržava instrumente represije na Kosovu", rekao je novinarima u Vašingtonu portparol Pentagona Kenet Bejkon, tvrdeći da meta napada NATO-a na predsedničku rezidenciju nije bio jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, već da je to bio pokušaj da se "odseče glava" njegove vojske. "Tamo nije bilo nikakvih žica niti dugmadi. Nameštaj u dnevnoj i spavaćoj sobi i u trpezariji je uništen", izjavio je potom Nebojša Vujović. On je decidno tvrdio: "To nije prvo rušenje zgrade u ovoj agresiji. Prva srušena zgrada je ona na Ist Riveru u Njujorku, gde se nalazi sedište UN-a", rekao je on. Vujović je rekao da je napad na rezidenciju jasna poruka građanima da se ne mogu osećati bezbedno ni u spavaćim ili dnevnim sobama svojih domova. "NATO pretvara naše spavaće i dnevne sobe u polja smrti", istakao je portparol MIP-a. Agencije Beta i Rojters inače preciziraju da američki zakoni zabranjuju bilo kakve pokušaje atentata na lidere stranih država. "Miloševićeva kuća samo je jedna od milion i po srpskih kuća. Mi tu ne pravimo razliku i svako rušenje jednako osuđujemo", istakao je savezni ministar za informisanje Milan Komnenić. Inače, predstavnik saveznog ministarstva za informisanje objasnio je da je konferencija za novinare održana u prostorijama Srpskog pokreta obnove jer je ocenjeno da se u zgradi Palate federacije više ne može garantovati sigurnost novinarima.

No i sa tezom da je u Užičkoj 15. gađana zgrada, a ne čovek ne stoji baš najbolje jer je srušena jedna zgrada koja čuva sveže i važno istorijsko sećanje. Zgradu sa elementima srpskog romantizma u Užičkoj 15 (nekada se zvala Rumunska 15) podigao je 1933/34. inženjer Aleksandar Acović, industrijalac, vlasnik nekih rudnika i građevinskog preduzeća "Labor". Neka sećanja upućuju na činjenicu da se u skloništu te zgrade 6. aprila 1941. sastaje Simovićeva vlada, najviše zahvaljujući okolnosti da je Simović toga dana nameravao da prisustvuje venčanju svoje ćerke u Topčiderskoj crkvi. Za vreme rata Nemci iseljavaju porodicu Acović i u njoj jedno vreme boravi nemački general Ler, čovek koji je bombardovao Beograd, a potom Nojhauzen koji je, kažu, pre povlačenja Vermahta s Balkana nameštaj iz te vile spakovao i poslao u Nemačku. Po dolasku oslobodilaca Beograda 1945. u susednoj kući u Užičkoj 13 useljava se deo štaba Prve armijske grupe. Od 1948. zgrada je uknjižena u korist države i postaje deo rezidencijalnog kompleksa Josipa Broza i njegove supruge Jovanke. Izgleda da je u toj rezidenciji pripremano istorijsko "ne" Staljinu.

Ta zgrada je nekoliko puta renovirana. Poslednja veća rekonstrukcija se vezuje za ime slikara, urbaniste i arhitekte Bratislava Stojanovića. Za taj kompleks vezane su mnoge, često romaneskne pojedinosti iz duge Titove vladavine, uključujući i onu vezanu za tzv. aferu prisluškivanja i Brionski plenum 1965, pa i onu koja govori kako ostareli Tito - navodno sukobljen sa svojom suprugom - možda i odvojen od nje nekim mutnim komplotom, privremeno napušta vilu i, kad je u Beogradu, dane provodi u obližnjoj cvećari u kojoj je i sahranjen i koja se zove Kuća cveća. Jovanka je tu kuću napustila posle Titove smrti, po nekim svedočenjima ne baš dobrovoljno. Ta Ackovićeva vila bila je deo Memorijalnog kompleksa "Josip Broz Tito", nekoliko godina posle Titove smrti bila je meta hodočašća - ljudi su prolazili pored garde u plavim uniformama, pored Titovog groba u Cvećari, kroz senoviti park iz koga je dopiralo kreštanje pauna, a od prilike do prilike i kroz salone i kabinete u kojima je radio Tito, gde su zagledali slike, porculan i skupoceno staro oružje, poklon Cara Selasija i iranskog šaha Reze Pahlavija. Zgrada je petnaest godina bila prazna, a 1995. je postala zvanična rezidencija predsednika Srbije, a potom predsednika SRJ.

Siđimo s Dedinja u Obrenovac, radničko predgrađe u kome kapetan Zoran Milosavljević predaje zastavu ocu poginulog vojnika Nikole Nikolića iz Obrenovca, dok njegovi bližnji, obrenovački Romi plaču...

Savezni ministar za informisanje Milan Komnenić saopštio je 22. aprila da je u dosadašnjim napadima NATO-a na SRJ život izgubilo 517 civila, od kojih je trinaestoro dece (pet dana kasnije ta brojka će bitu udvostručena); da žrtava ima i među pripadnicima Vojske Jugoslavije, kao i da je oko 4500 građana teže ranjeno od početka agresije na Jugoslaviju. "U 7200 vazdušnih udara razoreno je nekoliko stotina civilnih objekata, usled čega je oko 100.000 ljudi ostalo bez vode, a skoro pola miliona ljudi ostalo je bez posla", naglasio je Komnenić. Prema njegovim rečima do tog dana je u SRJ srušeno i 13 mostova, 12 železničkih stanica i pruga, oko 200 škola i 40 velikih privrednih sistema. Savetnik potpredsednika savezne vlade Vuka Draškovića Predrag Simić istakao je na istoj konferenciji za štampu da se od početka agresije iz najvećih srpskih gradova iselilo oko milion ljudi. "Samo Beograd je napustilo oko 400.000 ljudi. Neki od njih otišli su u inostranstvo, a neki u unutrašnjost zemlje", rekao je Simić.

Komnenić je tada saopštio da je radi mirnog rešenja sukoba "Jugoslavija spremna da prihvati sve ono što bi prihvatila i bilo koja zemlja članica NATO-a u slučaju da ima isti problem".

To je bilo jedno od tumačenja koje je ukazivalo da je u susretu Milošević-Černomirdin u Beogradu možda došlo do nekog napretka.

Vuk Drašković je 28. aprila razrešen dužnosti potpredsednika savezne vlade, što su neki akteri političkog života u Srba najavljivali još tri dana ranije, 25. aprila, kada je u intervjuu Televiziji Studio B, u to vreme potpredsednik jugoslovenske vlade i lider Srpskog pokreta obnove, Vuk Drašković pozvao državne rukovodioce da "više ne lažu narod u Srbiji i da mu konačno saopšte istinu". Drašković je rekao da narodu treba reći da NATO nije pred slomom, da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da je svetsko javno mnjenje protiv nas, te da građani treba da znaju da naš neprijatelj najavljuje eskalaciju razaranja infrastrukture i da možda neće poštedeti ni velike civilne sisteme. On je kazao da "takozvane patriote lažu narod da ćemo za koji dan ostvariti pobedu nad NATO-om i da je NATO pred slomom, kao i da Rusija samo što nije ušla u treći svetski rat". Drašković se založio da se na Kosovu i Metohiji rasporede međunarodne snage pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija (opširnije strana 6). Drašković je osudio rečnik kojim se služi državna propaganda u SRJ ("zlikovačka agresija" i "zlikovački avioni", "kurva", "peder", greška prirode"...) i u saveznoj vladi je zatražio da se oni koji upotrebljavaju te termine upoznaju sa rečnikom kojim su srpski oficiri komunicirali s neprijateljima u Prvom svetskom ratu.

Izgleda da su ovaj Draškovićev nastup na zapadu tumačili kao znak nesigurnosti i popuštanja na jugoslovenskoj strani. Zvanični zapad se drži izveštaja generala Veslija Klarka koja glasi: "On gubi, mi pobeđujemo, i on to zna..." Spoksmen Stejt dipartmenta Džejms Rubin izjavio je kako je to bilo priznanje realnosti ("recognition of reality").

Draškovića su odmah pitali da li on postaje opozicija Miloševićevoj sadašnjoj politici, što je on u više navrata negirao rekavši da on nije opozicija svojoj zemlji, da veruje da g. Milošević ulaže napore da se nađe mirno rešenje isto kao u Dejtonu, da je on, Drašković, iznenađen da su njegove izjave naišle na iznenađenje i podsetio je da je savezna vlada objavila poziv izbeglicama da se vrate, da je izrazila spremnost da se prihvate misije pod autoritetom SB-a, itd.

Drašković se, drugim rečima, vratio u svoju vrhunsku političku formu, a on je naročito dobar kada podseća da čojstvo mora biti spojeno s junaštvom.

Portparol saveznog ministarstva spoljnih poslova Nebojša Vujović 26. aprila u intervjuu satelitskoj TV stanicu "BBC World" kaže: "Maločas sam o Draškovićevim izjavama razgovarao i sa vašim (BBC) radiom. Rekao sam im da je i samo javno davanje takvih izjava dokaz medijske slobode."

Kratkoročni gubitak koji je Jugoslavija možda imala zbog toga što na osnovu ove polemike neprijateljski portparoli misle da su konačno dobili ono što priželjkuju - unutrašnji rascep i demoralizaciju - mogao je, i može još uvek, s malo taktičnosti da preraste u veliki dobitak: može se pokazati da je stepen osnovne saglasnosti takav da je i u ratnim okolnostima moguće održati politički život, da bombe ipak nisu razorile političke institucije u meri u kojoj je to na početku izgledalo, da nije zacarila stara deviza "zemlja u ratu opozicija u blatu". Napokon održanje odgovornog političkog života čini neuverljivim one koji se kolateralno brukaju pišući ovih dana o tome kako je "bombardovanje Miloševića" u stvari "dobro za srpski narod", kako to ipak vodi "denacifikaciji Srbije", i onih koji izjavljuju kako Srbi pevaju po mostovima jer znaju da ih gađa precizni NATO a ne, kao onomad u Sarajevu, pijani srpski generali, itd...

Ima jedna rečenica Isidore Sekulić u "Zapisima o mome narodu" o izloženosti opasnosti kao konstantnoj karakternoj crti koja ohrabruje zaključivanje u tom pravcu: "Beograd je grad izložen i biće sve izloženiji ukoliko se bude više peo i više uspravljao i istanjivao u zvonike, tornjeve i strele. Izložen je i po tome što se ničim ne može zaštititi. Takvi gradovi su kao krupne ptice što na stenama žive i svaku nepogodu bez zaklona trpe. Izloženost Beograda je opasnost njegova i ponos njegov i lepota njegova. Sve u Beogradu, i stanovnici Beograda imaju nešto od svojevoljnog ispadanja u nezaklonjenost, izlaska na videlo i na megdan..."

Tu dijagnozu ne treba mešati sa retoričkom penom političke demagogije niti sa eliptičnim humorom, na primer, uličnih grafita poput onog koji stoji na ogradi gradilišta Jugoslovenskog dramskog u ulici Srpskih vladara u Beogradu: "Srbija do kosmosa!" (inspiracija za to redefinisanje pojma "nebeska Srbija" možda je izraz opšteg seirenja zbog srušenog F117). U tom mentalitetu ima, a treba da bude obuzdavan, i onog tragičnog ponašanja o kome govori vest iz Sutomora gde su dvojica ljudi poginula dok su pokušavali da za ogradu, valjda kao trofej, zavare protivtenkovsku minu (mislili su da je školska). Postoji i ona crnohumorna igra s nesrećom, pomešana sa već odomaćenim temama, kad je Čačak bio bombardovan neko je istakao parolu: "I Užice je u Srbiji...", a kad je bombardovano i Užice, u tom gradu se navodno pojavio grafit: "Smrt fašizmu - 'Sloboda' Čačak..."

Ljudi pritisnuti nesrećom i tragedijom koja se uvećava traže načine za umirenje. Jedini vidljivi redovi su redovi za cigarete. Kragujevačka "Nezavisna svetlost" obišla je popularne krčme. Na pitanje da li se sada pije više ili manje nego pre rata jedan veteran odgovara sigurno: "Pije se više!" "Po čemu znaš?" "Po sebi." Beogradska deca zavijajući zvuk sirene koja najavljuje uzbunu nazivaju "šizela", a onaj jednolični zvuk koji najavljuje kraj opasnosti - "mirela". Tako i u ovdašnjoj ratnoj politici treba tražiti izlaz upravo između "šizele" i "mirele".

Rat po svojoj logici nameće cenzuru i neguje paranoičan strah, ali je narodu koji se brani više nego drugima potrebno da budu otvoreni svi kanali izražavanja - umetničkog, socijalnog i političkog.

Elementi onoga što je Drašković rekao nalaze se razbacani u raznim saopštenjima ministarstava, partija, vojske, itd. Konstanta tih poruka je ispoljavanje očekivanja da Černomirdinova misija donese rezultat koji neće bitno ugroziti jugoslovenski ratni cilj i da se prema toj inicijativi treba ozbiljno odnositi (opširnije strana 7).

Portparol vladajuće Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić rekao je 24. aprila da SRJ "visoko ceni" ulogu Rusije u rešavanju jugoslovenske krize, dodavši da se od Rusije ipak očekuje da "natera agresora da agresija stane". On je ocenio da zajednička izjava predsednika SRJ Slobodana Miloševića i izaslanika ruskog predsednika za Jugoslaviju Viktora Černomirdina "nije donela nikakve izmene u politici SRJ"; da je za Jugoslaviju "moguća samo civilna misija pod okriljem Ujedinjenih nacija, uz učešće Rusije i bez učešća zemalja agresora na našu zemlju"; da "Jugoslavija nije kapitulirala, naprotiv; agresor nije uspeo da ostvari nijedan od svojih ciljeva, nije uspeo da nas vojno porazi".

On je tada izjavio da "danas nije vreme za stranačku politiku" tako da će se SPS i dalje zalagati za koncept Vlade narodnog jedinstva, koji se pokazao kao "najbolji koncept u odbrani zemlje". Dačić je dodao da u SRJ danas gotovo da ne postoji "peta kolona", jer je "narod toliko jedinstven u odbrani zemlje da praktično nema nikakvih izuzetaka". Povodom Draškovićevog istupa SPS se do zaključenja ovog teksta nije izjašnjavao. RTS Draškovićeve nastupe nije primetio niti se na njih osvrtao, nije ni puštao druge da o njoj govore, sem jedne retuširane polurečenice iz saopštenja Predsedničkog kolegijuma Srpske radikalne stranke u kojoj se napadaju neki koji se nude da budu gaulajteri NATO-a. Na snimku sa sednice savezne vlade vidljivo je bilo da Draškovića nema u kadru.

Lider Srpske radikalne stranke i potpredsednik Vlade Srbije Vojislav Šešelj izjavio je inače 22. aprila da NATO "priznaje poraz" u sukobu sa Jugoslavijom tako što "neuspehe na vojnom polju pokušava da nadoknadi bombardovanjem civilnih ciljeva". Srpska radikalna stranka je potom 25. aprila izrazila uverenje da su Srbija i srpski narod "zadali žestok udarac" NATO-u "stavljajući mu do znanja da sila i oružje ne mogu pobediti nesalomivi duh i jedinstvo svih građana".

Predsednik jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo Ranko Petković izjavio je 26. aprila da su sada vidljiva nastojanja najvećih svetskih sila, uključujući predvodnike NATO-a, a i Rusije, da se suštinsko rešavanje kosovskog pitanja ipak preseli u Savet bezbednosti UN-a". To treba da znači, naglasio je on, da "Jugoslavija mora da bude politički i diplomatski spremna za taj novi izazov". Petković je rekao da je Drašković "svakako morao da vodi računa o tome kako će se njegovi stavovi reflektovati na funkciju potpredsednika savezne vlade i kako će to uopšte biti primljeno u političkom vrhu Jugoslavije". On je kazao da su "moguće dve situacije: jedna, da njegovo izlaganje bude prihvaćeno kao svojevrsno sondiranje javnog mnjenja u SRJ, a takođe i terena za obnavljanje političkog procesa, a druga, da njegovo izlaganje iskoči iz pravila igre koja je Drašković prihvatio uključivanjem SPO-a u saveznu vladu". "U tom slučaju (iskakanja iz pravila igre) mogle bi se očekivati određene političke reperkusije ili replike, ne samo od direktnih Draškovićevih oponenata iz Radikalne stranke nego i iz krugova Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice", rekao je Petković. Drašković je u sredu suočen sa političkim reperkusijama.

U beogradskom "krugu dvojke", a to ne bi bio krug dvojke da nije tako, dok se špekulisalo šta će doneti novi Draškovićev istup - da li sukob sa Šešeljem, da li nešto drugo - jedan opozicioni lider kaže da ne zna tačno ali da je siguran ko je toga dana najneraspoloženiji Beograđanin - Zoran Đinđić. Zaista, predsednik Demokratske stranke (DS) Zoran Đinđić je tog dana na nekoj od stranih televizija izjavio kako je Draškoviću lakše da govori nego običnim opozicionarima, on je deo vlasti i ima gde to da kaže.

Iz intelektualne sfere dolaze nešto bolje vesti nego iz zapadnih pulova javnog mnjenja. Krug nemačkih intelektualaca "Vili Brant" zatražio je da NATO na 48 sati prekine vazdušne napade na Jugoslaviju. Intelektualci bliski nemačkoj socijaldemokratiji, okupljeni u Hamburgu, traže da za isto vreme sve ratne operacije prekinu i jugoslovenske snage i oslobodilačka vojska Kosova (UČK). "Obe strane dobile bi tako vreme za razmišljanje i priliku da izbegnu eskalaciju koja bi mogla da dovede do rata na kopnu." Saopštenje Kruga intelektualaca nazvanog po nekadašnjem socijaldemokratskom kancelaru Viliju Brantu potpisali su, između ostalih, i Egon Bar (Bahr), jedan od tvoraca nemačke politike prema Istoku u Brantovo vreme, Fridrih Šorlemer, nekadašnji borac za građanska prava u Istočnoj Nemačkoj, kao i književnici Krista Volf i Ginter Gras. Ne treba zaboraviti da je na početku NATO intervencije u Jugoslaviji Gras podržao bombardovanje Jugoslavije smatrajući je putem za sprečavanje "humanitarne katastrofe".

Papa Jovan Pavle II primio je sedam dobitnika Nobelove nagrade za mir ponovo je 22. aprila uputio apel za mir na Balkanu. "Pitanje mira predstavlja srž političkog života, a ovaj susret se dešava u trenutku veoma tragičnom za Evropu", rekao je papa. "Možemo samo da ponovimo energičan apel da se etnički konflikt na Balkanu obustavi, kao i zveket oružja, u cilju povratka na dijalog i poštovanja dostojanstva svakoga i cele zajednice, u ime suštinskih ljudskih prava", dodao je Jovan Pavle Drugi. Sastanku su prisustvovali Mihail Gorbačov, Frederik de Klerk, Jozef Rotblat, Šimon Peres, Beti Vilijams, Rigoberta Menšu i Dejvid Trimbl. Gorbačov je optužio NATO da je "pred svetom pokazao svoje ludilo i neodgovornost u krizi na Kosovu".

Austrijski književnik Peter Handke izjavio je 27. aprila u Kragujevcu da je bombardovanje Srbije najveći zločin posle Drugog svetskog rata.

Nema indicija za zaključak da je zbog male polemike u Beogradu došlo do političke krize. Naprotiv, izjava portparola jugoslovenskog Ministarstva inostranih poslova Nebojše Vujovića data 28. aprila najavljuje napredak na neočekivanom mestu - on tvrdi da bi "u najbližoj budućnosti" moglo da dođe do potpisivanja važnog sporazuma između vlasti Jugoslavije i Srbije sa predsednikom Demokratskog saveza Kosova Ibrahimom Rugovom, koga je, po vestima Radio Tirane, UČK osudio na smrt.

Na drugoj strani, američki sekretar za odbranu Vilijem Koen naredio je 24. aprila da se u Albaniju pošalju tenkovi, oklopna vozila i nova artiljerijska oruđa, kao i novih 2000 vojnika, što će povećati broj američkih vojnika na 5350. Novi vojnici koji dolaze iz baza u Nemačkoj i SAD biće raspoređeni iduće nedelje. Planira se da 24 helikoptera "apač", opremljeni antitenkovskim raketama, bude uključeno u akcije protiv jugoslovenskih snaga bezbednosti na Kosovu. Prema pisanju "Tajmsa", komandant NATO-a u Evropi general Vesli Klark zatražio je na samitu u Vašingtonu još 400 aviona za napade na Jugoslaviju, čime će broj letelica koje učestvju u bombardovanju dostići oko 1.400.

Dok se ratna mašina uvećava i zahuktava, dok traju pregovori Rusa i Amerikanaca ("nema sumnje da SAD i Rusija zajedno rade na rešenju tog problema"), dok zapadna alijansa priprema naftni embargo kome se Rusija protivi, ruski premijer Jevgenij Primakov pitijski upozorava da bi Rusija mogla da preduzme i neka "asimetrična dejstva".

Ruski premijer Jevgenij Primakov 25. aprila izjavljuje kako se "apsolutno ništa nije promenilo u ruskom stavu prema situaciji u Jugoslaviji". Što se narednih koraka tiče, "Rusija ima planove i ideje...". Beta iz Moskve javlja 22. aprila, pozivajući se na dobro informisane izvori u Generalštabu ruske armije, da su snage NATO-a "faktički pristupile kopnenoj operaciji" protiv SR Jugoslavije i da "komandosi NATO-a ulaze na teritoriju SRJ sa obaveštajno-diverzantskim zadacima". Na Zapadu, Tonija Blera, najgorljivijeg zagovornika kopnene intervencije, neki listovi nazivaju "mišem koji laje"...

Američki dnevnik "Herald tribjun" sažima: "Posle mesec dana vazdušne kampanje na Balkanu, Jugoslavija je izdržala gotovo 3000 vazdušnih napada i ne pokazuje znake posrtanja."